Odavno je poznato da je politika slepa sluškinja ekonomije, odnosno krupnog kapitala. EKONOMIJA UPRAVLJA POLITIKOM. To treba znati da bismo shvatili suštinu uništavanja Srbije, a u krajnjoj liniji i sveta.
Degenerisani sistem kao što je kapitalizam promoviše degenerisane društvene odnose i degenerike koji te odnose sprovode.
Zapad promoviše kao najviši pojam demokratije višepartijski sistem, što sa istinom nema veze. Gotovo sve partije su u vlasti krupnog kapitala, tako da je potpuno sve jedno za koga glasate. Uvek glasate za krupan kapital. Nije politika ta koja određuje pravac kretanja Srbije, već su to odnarođeni centri moći na zapadu, a politika preko „srpskih“ političkih partija i stranaka je izvršilac njihovih, pre svega, ekonomskih interesa.
U kapitalizmu je kompletna politika usmerena ka ostvarivanju političkih i ekonomskih interesa krupnog kapitala. U suštini politička sfera kapitalizma je privilegija vladajuće klase i sredstvo za obračun sa političkim bićem potlačenih radnih slojeva. Političke partije su potpuno otuđene od članstva, a samo nada da će se doći do unosnog uhlebljenja, tera mnoge da budu članovi političkih stranaka. Vrhovi takvih partija podgrejavaju takve ambicije u suštini očajnih ljudi, članova tih partija. U zemlji u kojoj posla nema, pre ćete dobiti na kladionici, nego posao kao član neke partije ili stranke.
Najvažniji cilj delovanja političkih partija nije samo da lažima omogućava realizovanje političkih i ekonomskih interesa krupnog kapitala, već da liši ljude moći da pravilno rasuđuju i da na taj način uništi njihovo političko biće. Nemoguće je razlikovati levicu i desnicu pošto i jedni i drugi koriste iste levičarske floskule koje u suštini samo prikrivaju notornu činjenicu, a to je da ni jedna partija nije partija naroda, već krupnog kapitala. U Srbiji jedino KPS predstavlja pravu partiju koja nije niti formirana, niti pod kontrolom krupnog kapitala.
Kakvi se ljudi biraju kao čelnici političkih partija u Srbiji? To su sve uglavnom ljudi koji imaju dosijee u zapadnim službama. Čelnici naših partija imaju ili medicinske dosijee ( nisu ti ljudi krivi što su uglavnom psihički bolesnici koji su već lečeni ili treba da se leče) ili imaju toliko crnu prošlost koja nikako ne sme da izađe u javnost. Postoji još jedna vrsta, a to su ljudi materijalno nezajažljivi, koji bi i rođenu majku prodali za pare. Jedan od ciničnijih komentara bio je komentar jednog agenta CIE koji je rekao da se srpski političari mogu kupiti za sitne pare. Tako ispada da su građani Srbije za sitne pare postali robovi krupnog zapadnog kapitala. Recimo, bilo je potrebno oko 70 miliona dolara da se sruši Milošević. Šteta ( da i mi budemo cinični) što nas naši vajni političari nisu prodali za veći novac. Neposredna korist investitora rušenja Miloševića je hiljadu puta veća. Ni jedan posao nije mogao doneti toliku korist zapadu.
Dosijei zapadnih službi su sve puniji, a građani Srbije sve više ispaštaju zbog tamnih strana „naših“ političara. Svi oni „naši“ političari, bilo u opoziciji ili na vlasti, izvršavaju ucene i naređenja onih koji ih kontrolišu pomoću inkriminišućih dosijea. Izvlačenja nema. Ne treba misliti da su i ostali političari u EU drugačiji. Potpuno su isti. I tamo postoje dosijei koji, kada bi se objavili, bi potpuno uništili mnoge dobro plaćene skotove na najvažnijim mestima u briselskoj administraciji. Ni tu nema izvlačenja.
Izbori u Srbiji služe jedino za to koja će struja krupnog zapadnog kapitala biti na vlasti, čiji će se interesi ostvarivati. Degenerisani kapitalizam stvara degenerike i idiote kojima je veoma lako upravljati. Niko ne može biti u Srbiji „lider“ neke partije ili stranke, a da prethodno nije dobio aminovanje od strane zapadnih kontrolora. Osobe od integriteta i moralne ličnosti gotovo da nemaju šansu da budu u vrhovima stranaka , jer ne odgovaraju profilu ljudi kojima se može manipulisati. Mnogi od tih „lidera“ su godinama pripremani za rukovodeća mesta u strankama, a njihove slabosti, nastranosti, alavosti itd. su punile dosijee zapadnih ucenjivača. Tek kad duboko zaglibe u ekonomsko- politički mulj, tek tada su podobni za visoke stranačke funkcije, odnosno „državne“.
Time nam postaje jasnije suludo delovanje mnogih koji su na vlasti, protiv interesa srpskog naroda i države Srbije. U savremenom kapitalizmu nisu represivne institucije države osnov kapitalističkog totalitarizma, već je to ekonomska sfera. Glavni kriterijum „demokratije“ je slobodan protok kapitala. Zapadni imperijalizam isključivo na taj način rangira „demokratske“ zemlje i one druge diktatorske. „Demokratske“ su one koje nesmetano omogućavaju sopstveno uništavanje prirodnih i ljudskih resursa, a nedemokratske su one koje se takvom uništavanju suprotstavljaju.
„Razvoj demokratije“ znači učvršćivanje vlasti kapitala nad ljudima i „demokratija“ je ugrožena ne onda kada se krše i ugrožavaju ljudska prava, nego onda kada je ugrožena vlast kapitala nad ljudima.
Kapitalistička “demokratija“ se ne temelji na ljudskim pravima, već na apsolutizovanom principu profita koji se zasniva na apsolutizovanom principu privatne svojine. Sve što štiti privatnu svojinu i što omogućava uvećanje profita je opravdano i poželjno. Čak su i najgori zločini zapadnog imperijalizma protiv raznih država i naroda opravdani, ako za posledicu imaju rast profita. Najveći profiti vojne industrije se ostvaruju upravo na nesreći naroda koji se našao na udaru zapadnog imperijalizma.
Ulaskom kapitalizma u krizu, kapitalizam pokazuje svoje pravo fašističko lice, jer šta je drugo ako ne fašizam sprega plutokratije ( i njoj odane kleptokratije) i korporativnog kapitalizma. U takvim državama o najvažnijim društvenim i ekonomskim pitanjima odlučuje sve manji i uži krug ljudi i to van političkih institucija. Nosioci savremenog fašizma su kapitalističke korporacije koje stvarajući sve dublju društvenu krizu proizvode fašističku ideologiju. Jedina prava brana toj ideologiji je komunistički pokret koji ,na žalost, u Srbiji nema mogućnost da se obračuna sa uzročnicima krize. Bar za sada.
Dođite i pridružite se nama, slobodnim ljudima.
