Rezervisti odlaze, a regruti ne dolaze...
Sadašnji vojni penzioneri, kojima su danas ugrožena mnoga prava, od prvih pitomačkih koraka svoju vojsku su shvatali kao bedem otadžbine, kao hrabrost naroda, kao instituciju časti, samopregora i služenja. To osećanje su decenijama, u ulozi nacionalnog vaspitača, prenosili na vojnike.
Učili su ih da uspeh svoje nacionalne vojske doživljavaju kao svoj sopstveni uspeh, da njihovo srce treba da se steže zbog njenog neuspeha, da njene vrjskovođe treba da budu njihovi heroji, a njene zastave - njihova svetinja. Jer, uvek se znalo da čovekovo srce pripada onoj zemlji i onoj naciji čiju vojsku on smatra svojom.
Zbog toga je razumljivo što naši vojni veterani nemaju mnogo poverenja u profesionalnu vojsku čije nastajanje ukida obavezno služenje vojnog roka.
Ne brine ih samo pitanje - hoće li ta profesionalna vojska biti narodna kao što je uvek bila, nego i pitanje: Hoće li posle izvesnog vremena značajno oslabiti odbrambena moć naše zemlje?
Šta će se, recimo, dogoditi za deceniju - dve, kad stotine hiljada naših sadašnjih rezervista ostare i više ne budu mogli da nose pušku? Ko će ih zameniti? Ko će nas braniti?
Malobrojna profesionalna vojska i onaj simbolični broj regruta koji dobrovoljno služe vojni rok, sasvim je izvesno, ne mogu biti dovoljna snaga i garancija za odvraćanje od agresije i za odbranu otadžbine.
Ukidanje obaveznog služenja vojnog roka može nam se kao bumarang vratiti kad nam bude najteže. U slučaju da budemo napadnuti, a nemamo dovoljan broj obučenih rezervista - da se odbranimo, sav ratni teret bi pao na neobučene mladiće koji nisu služili vojni rok. Iskustvo nas uči da država sigurno ne bi propustila priliku da ih mobiliše i "obučava" u borbi. To bi bilo mnogo skuplje nego da je, u nekom obliku, zadržano obavezno služenje vojnog roka.
Mudri Ivan Iljin jednom je rekao: "Bez vojske, koja duhovno i profvsionalno stoji na potrebnoj visini - otadžbina ostaje bez odbrane, država se raspada i nacija iščezava sa lica zemlje!"
