22
ned, sep

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Napomena redakcije NAŠA REVOLUCIJA,

Železara je bila zanimljiva USS-u sve dok je za proizvodnju čelika korišćena lako dostupna i besplatna sirovina u vidu borbeno oklopnih vozila armije Srbije, ostalog oruđa i oružja kao i sekundarnih sirovina nastalih "demokratskim" čerupanjem srpske privrede. Sve za njih i sve za džaba, a da se "glupi" narod ne bi dosetio na kraju su nam je "poklonili" za 1 dolar. Po ovom pitanju možda bi smo, na kraju, ipak trebali konsultovati Iranski zakonik.

Slovačka kompanija U.S. Steel Kosice, koja je u sastavu velike američke korporacije U.S. Steel, kupila je 31. marta 2003. smederevsku železaru SARTID a.d., za smešno nisku cenu od 23 miliona dolara, pri čemu je oslobođena i obaveze plaćanja dugova koje je SARTID imao prema poveriocima, u iznosu procenjenom na preko pet stotina miliona dolara.

Zato je SARTID nesumnjivo najveća pljačka i otimačina srpske industrijske imovine od vremena bahate nacionalizacije Titovih komunista.

Savet vlade Republike Srbije za borbu protiv korupcije napisao je 10. maja 2004. obiman izveštaj o slučaju SARTID-a, u kome je između ostalog navedeno: "Po svemu sudeći radilo se o krupnoj korupciji u koju su bili umešani najviši predstavnici države, koji su uz svesrdnu podršku sudova omogućili stranoj kompaniji da ostvari veliku protivpravnu dobit; Ministar za privredu i privatizaciju (Vlahović) je davao izjave koje su bile usmerene na zbunjivanje javnosti i prikrivanje dogovora koji su se sklapali iza scene; Dogovor ministra Vlahovića sa privilegovanim kupcem (U.S. Steel), koji je prihvatila Vlada i Republički sekretarijat za zakonodavstvo, izveden je na štetu države, tj. svih građana ove zemlje".
Podsetimo se ukratko na operaciju SARTID, koju je kriminalno vešto obavila Vlada Srbije, pod potpunom kontrolom Demokratske stranke, a u saradnji sa američkim kupcem i američkim ambasadorom Montgomerijem.

Ko je SARTID

Postoji niz predrasuda i zlonamernih informacija vezanih za smederevsku železaru. Čuvena je anegdota kako je, prilikom jedne svoje posete Smederevu, Josip Broz Tito pogrešno razumeo domaćine da je oblast bogata gvožđem, umesto grožđem, pa je komunističkim drugovima odmah naredio da se tu sagradi železara.
Međutim, još 1913. u Smederevu je formirano Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko društvo (SARTID), prvenstveno zbog dobrog geografskog položaja grada i blizine važnih železničkih, putnih i rečnih saobraćajnica, neophodnih za lako dopremanje osnovnih sirovina - gvožđa i uglja. Smederevska čeličana je napravljena 1926., a već 1939. SARTID je proizvodio 18.000 tona čeličnih proizvoda. Posle Drugog svetskog rata i nacionalizacije, pogoni SARTID-a su modernizovani i prošireni, ali se proizvodio čelik koji nije odgovarao industrijskim potrebama. Zato je 1963. doneta odluka da se u SARTID investira i ugradi najsavremenija tehnološka oprema za proizvodnju čelika. Nažalost, srpski komunisti su kasnili sa realizacijom investicionog plana, pa tadašnji Metalurški kombinat Smederevo (MKS) nije završen sredinom sedamdesetih godina, kako je planirano, čime je propušten period velike potražnje čelika na globalnom nivou i što je doprinelo finansijskom i proizvodnom padu železare.

Ko je U.S. Steel

U.S. Steel Corp. je najveći američki proizvođač čelika, smešten u Pitsburgu, država Pensilvanija. Iako je u 2003. kompanija zabeležila rekordan gubitak od 463 miliona dolara, zahvaljujući zaštitnim tarifama predsednika Buša i slabom dolaru, U.S. Steel je brzo i dramatično popravio svoju poziciju, zabeleživši već 2004. dobit od 1.08 milijardi dolara. Sadašnji izvršni direktor korporacije, John P. Surma Jr., optimistično procenjuje budućnost U.S. Steel-a, s obzirom na globalni rast potrošnje čelika, naročito u Kini. Korporacija zapošljava 48.000 radnika, od toga 22.000 u Americi i 26.000 širom sveta.
U februaru 2005. Pittsburgh Tribune-Revienj procenjuje da je najveći poslovni korak U.S. Steel napravio u 2003. kupujući bankrotiranu američku National Steel Corp. za 850 milona dolara i srpski SARTID za bagatelnih 23 miliona dolara. Ove dve akvizicije povećale su proizvodne kapacitete korporacije na 27 miliona tona čeličnih proizvoda u 2004., odnosno čak za 50% više nego prethodne godine.

SARTID i faza - eliminisati konkurenciju

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju.
U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine, uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj Vladi - premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz. Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovara - preuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.
Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Kosice Xon Gudiš i ministar A. Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri. U.S. Steel Kosice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da 5 godina upravlja prozvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da, u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom, još 7 godina upravlja železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restruktuira kroz privatizaciju. Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998., koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.
Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića. Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

SARTID i faza - marketinški satanizovati železaru

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije - smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.
U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1.7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve - glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično. Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1.7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a. Naime, u civilizovanom svetu je princip da sa kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Xon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61% bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.
U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači, da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara - novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

SARTID i faza - proceniti što jevtinije

Posle faze medijskog pokazivanja SARTID-a kao tehnološko-poslovnog promašaja, sledi faza procene imovine. S obzirom da je kapitalna oprema SARTID-a koštala preko milijardu dolara, realne su procene da smederevska železara sigurno vredi više stotina miliona dolara. Uostalom, austrijski koncern Fest Alpine je krajem devedesetih godina procenio tržišnu vrednost SARTID-a na 430 miliona dolara, što nije preterana cene, jer je u to vreme i Fest Alpine bio potencijalni kupac. Međutim, to je nebeski visoka cena za američko-srpski gangsterski trust, pa se za posao procene kapitala železare angažuju dve revizorske kuće - Ekonomski institut iz Beograda i srpski Deloitte&Touche, naizgled međusobno nezavisne, a u suštini duboko povezane interesima istih ljudi, pre svega D. Đunića i A. Vlahovića.
I pored svih mogućih trikova sa umanjivanjem imovine, Ekonomski institut je procenio vrednost kapitala matičnog preduzeća SARTID a.d. na 57.6 miliona dolara, bez zavisnih kompanija Beli limovi i luka Smederevo.

SARTID i faza - očistiti dugove

Posle utvrđivanja bagatelno niske procene SARTID-a, prelazi se na fazu u kojoj treba dugove SARTID-a prebaciti na državu, da bi američke gazde kupili smederevsku železaru bez dugova, čistu kao suza.
Sa dugovima SARTID-a prema četiri domaće banke nije bilo problema, jer su one odmah posle petooktobarske revolucije ugašene. Strani poverioci su sklonjeni u Pariski i Londonski klub, pa je ostao jedino problem kredita od 80 miliona dolara, koji je Konzorcijum devet velikih evropskih banaka dao SARTID-u 1997. u cilju oživljavanja proizvodnje.
Da bi se izbegli zahtevi Konzorcijuma DS Vlada počinje da povlači konce u Trgovinskom sudu i kod drugih pravnih aktera, odnosno u igru ulaze Kljajević i burazeri, izvodeći neviđene pravne marifetluke. Savet za borbu protiv korupcije to detaljno opisuje u svom Izveštaju, navodeći: "Da je sud zloupotrebama svojih ovlašćenja propustio da sprovede stečajne radnje koje su se morale sprovesti pre donošenja odluke o prodaji stečajnog dužnika; ...da je imovina stečajnog dužnika u postupku stečaja bila potpuno nezaštićena...; ...da sud nije javno oglasio prodaju stečajnih dužnika neposrednom pogodbom, kako bi kupovina bila dostupna svim zainteresovanim licima; ...da su prava poverilaca povređena, jer su poverioci onemogućeni da ostvare svoja prava."

Pravnim akrobacijama Konzorcijum banaka je sprečen u naplati svojih legitimnih potraživanja, a zahtevi Konzorcijuma, upućeni srpskoj Vladi, ostali su bez odgovora, dok protest nemačkog saveznog ministra za privredu, Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

I Nenj York Times je o tome pisao 26. juna 2003., navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim Njest LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske Vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

Šta je U.S. Steel kupio za 23 miliona dolara

oklopnjaci
Jeftina sirovina za proizvodnju čelika

Na kraju, čak ni krajnje mizerna procena Ekonomskog instituta nije ispoštovana - Kljajićev Trgovinski sud i stečajni upravnik smanjili su je za više od 60%. Tako je u martu 2003. operacija SARTID konačno završena i Amerikanci su kupili železaru budzašto, plativši za SARTID u stečaju 21.3 miliona dolara, a za ostalih pet zavisnih preduzeća još 1.7 miliona.
Za svoj novac oni su dobili kompletnu Novu železaru, koja uključuje šest čeličana i valjaonica i rasprostire se na 300 hektara zemlje, Staru železaru sa tri livnice, fabriku belih limova u Šapcu (investicija vredna 150 miliona dolara), smederevsku luku od regionalnog značaja, slobodnu carinsku zonu u Smederevu na površini od 21 hektara, fabriku kreča u Kučevu, kao i niz drugih nekretnina.
Za prodaju Nikole Žigića, bivšeg fudbalera Crvene Zvezde, njegov klub Rasing traži 30 miliona evra, a za skoro upola manje novca U.S. Steel je kupio "pola Smedereva" i najvredniju fabriku u Šapcu.

Koliko je novca U.S. Steel stvarno platio za SARTID?

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, 6 miliona za transakcije-provizije i 4 miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Očigledno da se tada ambasador zaleteo, otkrivši delove dobro čuvane tajne, što kasnije nije demantovano.
Naravno, 6 miliona dolara provizije u ovako velikom poslu je samo sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u xepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.
Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.
Srbiji i srpskim građanima ostaje mogućnost da gaje grožđe u blizini smederevske fabrike gvožđa.

Američki JOK za UBPOK

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko 3 milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, ...na primer "Košice" u Slovačkoj". To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova. Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala - UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID - Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih. Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim "reformskim" medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u.

I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu. Novoizbrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri.
Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Istine, laži i idiotizmi

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jevtinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati - uvek i na svakom mestu.
Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno zvuči izjava ranije pominjanog Xona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje... Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora." Gudiš ustvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga - da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

SARTID je zato i odličan primer kako danas multinacionalne korporacije deluju u lokalnim zenljama gde su ukotvili svoj biznis. Prvenstveni cilj su im poslovni rezultati, ali i stvaranje interesne grupacije, koja će za njih medijski suptilno manipulisati domaćim javnim mnjenjem. Slugenjarska i poluobrazovana lokalna intelektualna i medijska elita zato sistematski plaši domaću javnost, šaljući poruku da će strane kompanije povući svoje investicije i upozoriti sve druge potencijalne investitore da zaobilaze zemlju domaćina, ukoliko vlast nije "reformska". A biti "reformski" znači da se ne sme povrediti niti jedan interes korporacija od strane izvršne, zakonodavne ili sudske lokalne vlasti, ili, naprimer, protestima i zahtevima lokalnog stanovništva zbog proizvodnje koja zagađuje prirodnu okolinu.

Novost stara 18 godina

Svečano pokretanje u rad Visoke peći u smederevskoj železari, juna 2005., bio je spektakl od državnog značaja. Prisutna je bila srpska politička i ekonomska elita, od Predsednika Republike, Vlade i Skupštine, pa do lokalnih moćnika. Među zvanicima su blistali Njegova Ekselencija Majkl Polt i samozvani prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević. Samo je drug Stari nedostajao.
Veličanstvena ceromonija je medijski vešto poslala u javnost poruku o izuzetnom američkim preduzetništvu, tako da se neupućenima moglo učiniti da su Amerikanci napravili Visoku peć. Međutim, U.S. Steel je samo, posle 18 godina pauze, pustio u rad ovaj tehnološki objekat, koji je bio ugašen 1987. u cilju modernizacije. Do 1992. bilo je završeno preko 95% radova, ali je onda nastupio prekid i zatišje, zbog međunarodnih ekonomskih sankcija nametnutih Srbiji.
Ova prilika je iskorišćena da bi najviši državni zvaničnici Srbije spevali ode o najvećim američkim vrednostima i vrednom i efikasnom radu koje su Amerikanci doneli u Smederevo, da bi ih nesebično podelili sa srpskim narodom i državom. Priča dostojna Al Kaponea.


Šta SARTID danas znači za ekonomiju Srbije?

Ključna parola multinacionalnih korporacija je - ono što je dobro za nas - dobro je i za vašu zemlju. Zato ono što je dobro za smederevski U.S. Steel treba da je dobro i za Srbiju! Da li je to baš tako?
"Reformatori" će prvo reći da je U.S. Steel jedna od najvećih multinacionalnih korporacija u svetu. I to je tačno, U.S. Steel na listi 500 najvećih kompanija u svetu - Fortune 500 za 2006., zauzima 158 mesto (prethodne godine bili su 149). Njihov prihod je u 2005. iznosio 14.039 milijardi dolara (0.5% manje nego u 2004.), a profit 910 miliona dolara (za 16.6% manje nego u 2004.).

Zatim će "reformatori" reći da je U.S. Steel najveći srpski izvoznik. I to je tačno. U 2004. smederevski U.S. Steel je ukupno izvezao 347.6 miliona evra, a u prva četiri meseca 2005. njihovi proizvodi su činili 16.7% ukupnog srpskog izvoza. Međutim, istina je da je i SARTID bio najveći srpski izvoznik, tokom svih godina od 1992.
Suština je da se od javnosti sakriva činjenica da U.S. Steel predstavlja istovremeno i najvećeg srpskog uvoznika, jer Srbija ne poseduje osnovne sirovine za proizvodnju čelika, koje učestvuju sa blizu 70% u njegovoj ceni - gvozdene rude i kameni ugalj. Procenjuje se da na 400 miliona dolara vrednosti godišnjeg izvoza U.S. Steel uvozi repromaterijala i sirovina za preko 300 miliona dolara. Tako je ukupni devizni neto efekat U.S. Steel-a relativno nizak za Srbiju. Takođe, s obzirom da je stoprocentni vlasnik železare, američka kompanija može neometano fakturno da naduvava uvozne cene sirovina i fakturno smanjuje izvozne cene gotovih proizvoda, umanjujući na taj način profit podložan oporezivanju u Srbiji.

Ali, najbolje tek sledi. Za svoju proizvodnju smederevska železara troši ogromne količine struje, čija je cena u Srbiji izuzetno mala u odnosu na evropske i svetske standarde. To znači da Srbija nema nikakve koristi od prodaje struje U.S. Steel-u, a da američka kompanija postaje poslovno izvanredno konkurentna, sa mogućnošću ostvarenja visokih profita.
Ipak, i pored svih povoljnosti smederevski U.S. Steel knjigovodstveno ne iskazuje nikakvu dobit, a u prošloj godini su njegovu poslovni rezultati bili čak negativni, zabeleživši gubitak od blizu 50 miliona dolara. Amerikanci jednostavno isisavaju novac iz Srbije. Između ostalog, to čine i da bi izbegli porez na korporativnu dobit, odnosno eventualnu podelu dela profita radnicima, kako im je u septembru 2004. obećao bivši generalni direktor Tomas Keli.
Znači, jedinu korist koju Srbija ima od U.S. Steel-a jeste porez na lične dohotke, koji kompanija plaća državi. A kako su plate radnika mizerne i ova finansijska korist je mala.

Formula uspeha

Prodati SARTID za šaku dolara. Dozvoliti američkom kupcu da profit neometano iznosi iz zemlje. Prodati mu struju po smešno niskim cenama za svetske standarde. Dozvoliti mu da, samo tri godine od kupovine železare, može slobodno da otpušta na stotine radnika. Prodati medijima priču o velikom uspehu reformatorskog tima Demokratske stranke. Dozvoliti da se sakrije istina o velikoj pljački i gangsterizmu tokom operacije SARTID.
I na kraju odvesti ambasadora Majkla Polta na lignje premazene senfom, kečapom, majonezom i xemom od javora, omiljenu američku poslasticu, koju je obožavao i njegov prethodnik, sada penzioner Vilijem Montgomeri. A ako se Njegova Imperijalna Ekselencija tom prilikom zadovoljno osmehne, našoj sreći neće biti kraja.
Ponekad u životu za osmeh treba sve žrtvovati.

Preuzeto od: http://www.ivonazivkovic.net/

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
decembar 22, 2018
imperio 10
Prilozi saradnika Neo Marx

Demokratija Američke Administracije - Saopštenje Vlade Bolivijske Republike Venecuele

Vlada Bolivarske Republike Venecue obaveštava da je dana 12. decembra, na konferenciji za novinare međunarodnih medija, predsednik Republike Nikolas Maduro Moros objavio niz informacija koje otkrivaju postojanje novog plana za podrivanje demokratske…
jun 22, 2018
Iz našeg ugla - KPS Neo Marx

Izdaja Srbije

Da bi naši čitaoci lakše i u potpunosti razumeli “igre” oko Kosova i Metohije i veličinu izdaje “srpskih” vlasti, moramo se vratiti malo unazad. Uvođenjem “demokratije” u srpsko društvo, izvršena je prva i najveća prevara. Dobili smo politikante pod potpunom…

Promena svesti

maj 05, 2018 2643
Srpska napredna stranka nije normalna politička organizacija.Od kako je stvorena…

„IZBORI“

mar 18, 2018 2736
izbori
Šteta je trošiti reči na beogradske ili bilo kakve „izbore“ u okupiranoj zemlji kao što…

Hajdegerova filozofija u svetlu životvornog humanizma

jan 20, 2018 5931
Studija koja se nalazi pred čitaocem nije proizvod stvaralačke radosti, već stvaralačke…

Komunistički Pokret Srbije - Karakter i ciljevi

nov 29, 2017 2874
communist
Zar smo zaista toliko naivni da ćemo poverovati da će najpokvareniji i najnemoralniji…

Izdvajamo