22
ned, sep

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

KALIKPovodom teksta generala Stevana Mirkovića, koji je NSPM preneo na svom sajtu, ostavio sam komentar podrške generalovim stavovima. Mirković se pokazao kao jedan od retkih javnih kritičara, sada već uveliko pomahnitalog, izokretanja istorije, praćenog rehabilitacijom narodnih izdajnika ili slugu okupatora iz perioda Drugog svetskog rata (najsvežiji su primeri Slobodana Jovanovića i kneza Pavla Karađorđevića). Naravno, kao više puta do sada, pokazalo se da većina komentatora NSPM-a i ja, kad je u pitanju srpska i jugoslovenska istorija u 20. veku, stojimo na suprotstavljenim pozicijama. Žao mi je što ovi komentatori ne žele da uvide i priznaju kapitulantsku i izdajničku prirodu srpske nacionalne elite u periodu Drugog svetskog rata, bez obzira o kojoj se frakciji te elite radilo, o kraljevskoj vladi u Londonu ili Nedićevoj vladi, tj. o četnicima ili nedićevcima/ljotićevcima. I jedni i drugi su, svaki na svoj način, radili u korist nacističkog okupatora, četnici doduše više indirektno, ne boreći se, bar od novembra 1941, protiv tog okupatora, već u celini premeštajući težište na borbu protiv partizana/komunista, a nedićevci/ljotićevci direktno, proganjajući i ubijajući, kao i četnici, partizane/komuniste, ovog puta pod neposrednim nadzorom nacističkih okupacionih vlasti. Stoga su ove dve frakcije tadašnje srpske nacionalne elite, odnosno njihove vojne jedinice, međusobno mnogo bliže nego što rehabilitatori i simpatizeri četništva danas pokušavaju da dokažu. Njih mnogo više povezuje antipartizanski i antikomunistički naboj, nego što ih razdvaja antifašistički. Drugim rečima, četnici su mnogo više bili antikomunisti nego što su bili antifašisti. I zato stoje veoma blizu nedićevaca i ljotićevaca. Bitka na Neretvi, u kojoj su se na jednoj strani našli partizani, a na drugoj okupatori i sve njihove sluge, tj. kada su iz jednog pravca na partizane jurišali Nemci, ustaše i muslimanski fašisti, a iz drugog Italijani i četnici, svi zajedno nastupajući s istim ciljem, uništenjem partizanskog pokreta, najsnažnije je svedočanstvo kvislinške saradnje na ovim prostorima, nepobitne istorijske istine da su se, kako je rat odmicao, kvislinzi različitih nacionalnosti razlikovali još samo po boji svojih uniforma i simbola koje su na njima nosili. Slepa mržnja prema partizanima, jedinim istinskim borcima protiv okupatora, objektivno ih je ujedinjavala u udruženi zločinački kvislinški poduhvat, ma šta oni pojedinačno mislili o sebi i drugim kvislinzima.

Ono što je takođe žalosno, ali i smešno, jeste da mnogi od komentatora koji brane i veličaju ne samo četnike, već i Nedića, umišljaju da danas nastavljaju da vode ne znam kakvu odlučnu borbu protiv novih, evroatlantskih okupatora i njihovih kvislinga, koje nazivaju prerušenim "komunistima". Tragikomičnost je u tome što ne shvataju da se ovi "komunisti", koji rade u korist današnjeg okupatora, nimalo ne razlikuju od njihovih miljenika iz Drugog svetskog rata, koji su radili u korist tadašnjeg okupatora, na direktan ili indirektan način. Imamo aktuelnu vlast koja sa okupatorom daleko više sarađuje nego što mu se suprotstavlja (tu bi bila npr. najsličnija četnicima u Crnoj Gori), i još izrazitiju kvislinšku formaciju u obliku "Druge Srbije", koja obavlja potpuno istovetnu funkciju kao nekada Nedićeva uprava, uz jedinu razliku što, na sreću, nisu neposredno na vlasti, mada su prisutni i aktivni u nekim njenim strukturama. Ma koliko se oni, odnosno njihovi istoričari i istoričarke, borili protiv revizije istorije Drugog svetskog rata, i upirali da dokažu svoju privrženost nekadašnjem partizanskom i antifašističkom pokretu, oni delaju sasvim suprotno partizanima i antifašistima. Jer, oni se protiv novog evropskog poretka (o kojem je maštao i Hitler), zasnovanom na metodama vrlo sličnim Hitlerovim (prvo se nudi "saradnja", a ako odbiješ, sledi primena sile), ne samo ne bore, već mu neposredno služe, dok vladajuća garnitura, bar za sada, u suštini čini isto, jedino što dodaje malo patriotske retorike i šminke. Vrlo brzo će se definitivno utvrditi koliko je taj patriotizam čvrst i iskren. U svakom slučaju, i za jedne i druge su daleko veći protivnici oni koji se protiv okupatora bore (na primeru odnosa prema pobunjenim Srbima sa severa Kosmeta to se najbolje vidi), nego sam okupator. Zato u funkcionalnom pogledu između njih i kvislinga iz Drugog svetskog rata nema suštinske razlike.

press politikaToga bi konačno trebalo da postanu svesni svi oni koji tu iluzornu razliku snažno povlače, bilo da simpatišu četnike, nedićevce, ljotićevce, evrounijatsku vlast ili "Drugu Srbiju". Sukob između ovih grupacija u našem društvu je lažan i površan. Reč je o dve strane iste kvislinške rabote. Razlika je samo u intenzitetu (kvantitetu) neposredne podrške okupatoru, a ne u suštini (kvalitetu); svi oni zajedno pokazali su da su u jednom istorijskom trenutku prošlosti ili sadašnjosti spremni da borbu protiv okupatora zamene borbom protiv onih koji se protiv okupatora bore. U slučaju četnika, odnosno onih koji ih danas podržavaju, a tobože se nepomirljivo suprotstavljaju današnjim "komunističkim" izdajnicima, ova istina je sasvim upadljiva. Pa i četnici su, kao danas drugosrbijanci, na prvom mestu čekali pobedu i dolazak Angloamerikanaca na ove prostore! I zalagali se za bezrezervni, tj. bezalternativni ulazak Srbije/Jugoslavije u zapadni vojni, politički i ekonomski blok. Što bi rekla Sonja Liht, pod kišobran EU i NATO-a. Na kraju krajeva, njihovog vojnog komandanta nagradio je ordenom za zasluge isti onaj američki predsednik koji je izručio atomske bombe na Japan, i tako čitavom svetu objavio uspon novog Gospodara. U čemu je onda razlika između četnika i drugosrbijanaca?!

Naspram ovih nacističkih i angloameričkih kvislinga iz prošlosti i sadašnjosti stoje partizani i komunisti, i oni, nažalost, danas malobrojni, pojedinci koji tu tradiciju na autentičan način poštuju i slede. Oni se bore protiv današnjeg okupatora kao i njihovi prethodnici protiv nekadašnjeg, ne primećujući među tim okupatorima suštinsku razliku, to jest ne zavaravajući se ruhom u kojem se pojavljuje (nacističkom ili "demokratskom"). Jer, ciljevi i metodi su im istovetni - stvaranje novog svetskog i evropskog imperijalnog poretka sa nekoliko najjačih sila u središtu i ostalim zemljama kao satelitima, koje ovim silama služe kao izvor jeftine radne snage, sirovina i tržišta, a sve to uz upotrebu sile ako zatreba. Pretnje, ultimatumi, paktovi, bombardovanje, ubijanje i mučenje naših sunarodnika, sve ono što smo iskusili sa Hitlerom, iskusili smo i sa svetskim i evropskim "demokratama". U čemu je onda razlika između nacističkih i „demokratskih“ okupatora?!

Srpski i jugoslovenski komunisti tokom rata suprotstavili su se nacističkom okupatoru, a posle rata hegemoniji i potčinjavanju nekom od suprotstavljenih blokova velikih sila. Rekli su „Ne“ ne samo Staljinovom Sovjetskom savezu, već i ulasku u EU i NATO. Dosledno su se borili za nezavisnost naše zemlje i pravo svakog naroda u svetu da sam odlučuje o svojoj sudbini. Na toj osnovi, iako u nekim trenucima bliski zapadnom bloku, podržavali su antikolonijalističke i antiimperijalističke borbe malih država i naroda, što je krunisano stvaranjem Pokreta nesvrstanih. Odlučno zalaganje za slobodu i mir, ali i hrabru odbranu tih vrednosti onda kad su ugrožene, morale su da izazovu simpatije i respekt najvećeg dela čovečanstva. Kao nikada do tada, naša zemlja bila je u svetu poštovana i cenjena. Nakon neuspelog obaranja Tita od strane Staljina, nikome više nije padalo na pamet da se spolja obruši na Titovu Jugoslaviju. Ili, ako im je padalo, nisu imali iluzije da će ta borba biti laka i kratka.

Komunisti su tokom i posle rata pokazali da su spremni podneti najveće žrtve za slobodu i nezavisnost svoje otadžbine. Patriotizam je bio jedna od njihovih vrhovnih vrednosti. Nalazimo ga na mnogim mestima u udarnim kompozicijama iz tog perioda, u kojima dolazi do izražaja kolektivna svest naroda, tj. njegovi vodeći ideali. Npr. u himni „Hej Sloveni“, na početku i na kraju: „Hej Sloveni, jošte živi duh naših dedova, dok za narod srce bije njihovih sinova...Mi stojimo postojano kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine!“. Zatim, čitava pesma „Po šumama i gorama“, veoma popularna u tom periodu, takođe odiše rodoljubivim zanosom: „Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu čete partizana, slavu borbe pronose! Partizan sam, tim se dičim, to ne može biti svak, umrijeti za slobodu može samo div-junak! Neka čuje dušman kleti krvavi se vodi rat, prije ćemo mi umreti nego svoje zemlje dat'! Pobićemo izdajice, oslobodit' narod svoj, kazaćemo celom svijetu da se bije ljuti boj! Crne horde nas ne plaše, krv herojska u nas vri, mi ne damo zemlje naše da je gaze fašisti!“. U pesmi „Uz maršala Tita“ ponovo nalazimo, kao i u državnoj himni, slovenski patriotizam: „Rod prastari svi smo, a Goti mi nismo, slavenstva smo drevnoga čest, ko drukčije kaže, kleveće i laže, našu će osjetit' pest!“. I u refrenu dečje pesme „Najlepša je zemlja moja“ prisutan je isti patriotski motiv: „Najlepša je zemlja moja, u srcu je svome nosim, zemlja slave i heroja, sa kojom se ja ponosim“. Kada uporedimo ovu kolektivnu svest sa kolektivnom svešću današnjih evroatlantista koji zrače otvorenom mržnjom prema svojoj otadžbini, njenoj herojskoj i slobodarskoj tradiciji, i čitavom narodu iz koga su se iskorenili, kako je moguće ideološki ih dovoditi u vezu sa ovom, nekada vladajućom komunističkom svešću?! Kako je moguće krstiti ih „duhovnom decom komunizma“?!

Komunisti su posle rata veličali i čuvali sećanje ne samo na partizansku borbu iz Drugog svetskog rata, već i na svaku borbu u prošlosti srpskog naroda u kojoj je do izražaja dolazio njegov junački otpor imperijalnim osvajačima i okupatorima. Kosovski boj, Prvi i Drugi srpski ustanak, balkanski ratovi, Prvi svetski rat, sve su to istorijski događaji koji su i pod komunistima pamćeni i cenjeni, o kojima se učilo i podučavalo u školama, vaspitanjem novih generacija u duhu patriotizma. Car Lazar, Miloš Obilić, drugi kosovski junaci opevani u narodnoj poeziji, kao i oni stradali kasnije od Turaka, Karađorđe, Stevan Sinđelić, Hajduk Veljko i ostali srpski ustanici, Gavrilo Princip, Živojin Mišić, Stepa Stepanović, Radomir Putnik i mnogi drugi srpski heroji iz prošlosti, imali su istaknuto mesto u lektiri i udžbenicima. Da ne spominjem velikane srpske kulture, Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Njegoša, Zmaja i druge pisce i pesnike. Po svima ovima koje sam prethodno naveo nazivane su škole i ulice, o njima su pisane knjige i snimani filmovi. U takvom periodu sam jednim delom živeo, i u takvu školu sam išao, a imao sam prilike da vidim da je slično bilo i u ranijim generacijama, npr. kod starijeg brata. Oni koji nas ubeđuju u suprotno računaju da je svima nama svest sužena a elementarno pamćenje dovoljno zbrisano pod najezdom revizije i falsifikovanja istorije. Mnogima, nažalost, jeste. Ali, dok ima makar malo nas koji se odupiremo ovom totalitarnom antikomunističkom ispiranju mozga, znaćemo da je nemoguće smisleno i pravedno optuživati komuniste za potiskivanje celokupne srpske tradicije, za nekakvu zaveru protiv svekolikog srpskog naroda i njegove kulture. Tako nešto mogu da umišljaju samo oni koji srpsku tradiciju i „Srpstvo“ svode na „junake“ i „velikane“ poput kneza Pavla, kralja Petra II, Dražu Mihailovića, Milana Nedića ili Dimitrija Ljotića...

Lideri-Preokreta-400Kada se početkom 90-ih godina prošlog veka u našoj zemlji ponovo povela borba protiv novih gospodara sveta, za odbranu slobode i nezavisnosti otadžbine, u Srbiji su se sledbenici četnika i drugih kvislinga, sasvim dosledno, našli na istoj strani kao i njihovi prethodnici u Drugom svetskom ratu. Borba protiv „komunjara“ i „bande crvene“ sasvim je potisnula borbu protiv novih okupatora, štaviše, ovome se otvoreno služilo. Opet je antikomunizam bio daleko važniji od patriotizma (nezavisno od toga koliko je tadašnja vlast zaista bila komunistička). Mnogi od intelektualaca koji danas slave i rehabilituju Slobodana Jovanovića, Milana Nedića, kneza Pavla ili Dražu Mihailovića, bili su istaknuti aktivisti ili bar simpatizeri kvislinške opozicije, a ljuti Miloševićevi kritičari i protivnici. Tokom demonstracija protiv „Miloševićeve diktature“ Beogradom i drugim srbijanskim gradovima, ponovo su se, kao u „slavno“ doba nacističke okupacije, raznosile zastave agresorskih zemalja. Nisu izostale ni podrška Nemačke i podrška Nemačkoj. Nemačke fondacije ulagale su u „nevladin sektor“, a iz Nemačke nam, tokom bombardovanja, stiže poruka lidera „demokratske“ opozicije da bombardovanje treba nastaviti sve dok „Milošević ne ode“. Još je samo nedostajalo „Danke Deutschland“. Uzgred, kada je ovaj lider postao gradonačelnik Beograda, prvo što je uradio bilo je skidanje zvezde petokrake sa zgrade gradske skupštine. Tom poduhvatu dat je izuzetan značaj i publicitet, mogli smo da ga pratimo u direktnom TV prenosu. Pronicljivim tumačima političke simbolike postalo jasno da antikomunizam i izdaja, kao nekoliko decenija ranije, ponovo idu ruku pod ruku. Kod drugog lidera opozicije ova sprega bila je još uočljivija. Kao pobornik i propagator četničkog pokreta, od samog početka jurišao je na „TV Bastilju“ i druge „bastione komunizma“. Vrlo rano je počeo da izražava simpatije pa i uspostavlja saradnju sa borcima protiv „Miloševićeve diktature“ iz drugih kvislinških formacija (Stjepan Mesić, Alija Izetbegović, Milo Đukanović itd.) Divljenje i veličanje agresora, naročito angloameričkog, koji nakon 5. oktobra prerasta u okupatora, čine konstantu u njegovom delovanju. Zato uopšte ne treba da čudi da taj sledbenik anglofilskog četničkog pokreta i rehabilitator nekadašnjeg četničkog komandanta, izrasta u vatrenog borca za Hag i NATO, a protiv odbrane otadžbine koja se danas vodi na Kosmetu i oko Kosmeta, i protiv Rusije koja tu odbranu pomaže. Oni koji u tome vide neki ozbiljan preokret propuštaju bazičnu liniju istorijskog kontinuiteta. Četnici su znali da potkazuju partizanske rodoljube nacističkom okupatoru, neke su i direktno hvatali i predavali, što u savremeno doba svoj pandan nalazi u podršci haškoj poteri, dok bi njihovo ideološko vezivanje za zapadni, angloamerički blok sasvim logično, da su kojim slučajem pobedili u ratu, vodilo ulasku Srbije/Jugoslavije u NATO. Dalje, današnje nastupanje protiv Srba sa severa Kosmeta, rame uz rame sa evroatlantskim osvajačima, nalikuje nekadašnjem četničkom napadu na partizane u bici kod Neretve. Dok rodoljubi pružaju herojski otpor daleko snažnijem okupatoru i njegovim domaćim slugama, četnici mučki udaraju s leđa, zajedno s italijanskim fašistima. Ideološka mržnja prema današnjoj Rusiji nastavlja se na ideološku mržnju prema komunističkom SSSR-u, a „Preokret“ je samo savremena verzija nekadašnjeg sramnog „Apela srpskom narodu“, koji je potpisao veliki broj pripadnika srbijanske elite, sa ciljem da se difamira i sabotira partizanski pokret otpora i pruži podrška kvislinškoj vladi koja, sarađujući s okupatorom, tobože radi za dobro Srba i Srbije. Nažalost, izdaja u Srbiji ima dug vek trajanja, i dok se na površini zbivanja samo menjaju njeni akteri, psihološki mehanizmi i logika izdaje ostaju nepromenjeni. Identifikacija sa agresorom, kapitulantska svest, poziv na „realnost“ jačeg i nemilosrdno osporavanje i uništavanje onih koji se jačem suprotstavljaju, čine čvorišne tačke kvislinškog delovanja, od Nedića, Ljotića i Mihailovića do Jovanovića, Draškovića i Koraća.

Na sreću, i patriotizam kod nas ima svoju dugu tradiciju, iako se postavlja pitanje da li će biti dovoljno snažan da se u budućnosti odupre sve većim pritiscima agresora koji guraju zemlju u potpuno komadanje i porobljavanje. U svakom slučaju, patriotska opcija je u prošlosti ipak uspevala da, nakon velikih iskušenja i žrtava, nadvlada onu drugu, okupatorsku i kvislinšku, i tako se izbori za slobodu i dostojanstvo našeg naroda. Ako pođemo od početka 20. veka, patriotsku liniju slede srpska elita i vojska tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, partizanski pokret tokom Drugog svetskog rata, jugoslovenski komunisti u spoljnoj politici nakon Drugog svetskog rata i Miloševićeva vlast krajem 20. veka. Od 5. oktobra ona se nalazi u defanzivi i osipanju, ali još uvek pokazuje znake života i borbenosti. Ako se već govori o „duhovnoj deci komunizma“, treba je tražiti pre u Miloševićevoj opciji i onima koji su joj bili bliski, kao npr. SUBNOR, nego u antimiloševićevskoj opoziciji čiji se jedan deo organizovao oko „Druge Srbije“, LDP-a i danas „Preokreta“. Jer, ovi prvi, sasvim suprotno drugima, dosledno slede duh komunističkog patriotizma ispoljen za vreme i nakon Drugog svetskog rata, boreći se u još težim istorijskim okolnostima protiv starih i novih imperijalista i hegemona, i vodeći spoljnu politiku mira i ravnopravnosti. Uostalom, mnogi od Miloševićevih pristalica bili su partizanski borci iz Drugog svetskog rata i kasnije članovi komunističke partije, posvećeni i odani slobodi i napretku svoje otadžbine. Nije jasno zašto bi oni bili manje verni izraz komunističke ideologije od onih koji su sa ovom ideologijom u gotovo svemu raskrstili, posebno s obzirom na svoje petokolonaško delovanje.

Tek ako i kada današnji srpski nacionalisti prihvate ovakav okvir tumačenja, koji patriotizam u kontekstu Drugog svetskog rata vezuje mnogo pre za partizane i komuniste nego za četnike, nedićevce ili ljotićevce, može se diskutovati o pojedinim nepravdama učinjenim Srbiji i srpskom narodu za vreme vladavine jugoslovenskih komunista. U suprotnom, zaslepljeno i jednostrano bacanje drvlja i kamenja na komunističke „izdajnike“ i „okupatore“, i jednako nekritička odbrana i veličanje četničkih, nedićevskih ili ljotićevskih “patriota“ i „oslobodilaca“ samo zato što su branili Srbiju ne od pravog okupatora, već od partizana i komunista, ne vodi nikud, naročito ne istorijskoj istini i pravdi. O komunističkim greškama i „zločinima“ na račun Srbije i srpskog naroda može se smisleno raspravljati jedino pod pretpostavkom priznanja komunističkih zasluga za slobodu Srbije i srpskog naroda, i iskrenog poštovanja njihovih žrtava palih u odbrani otadžbine od monstruoznog nacističkog zla.

Preuzeto od: http://www.nspm.rs

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
decembar 22, 2018
imperio 10
Prilozi saradnika Neo Marx

Demokratija Američke Administracije - Saopštenje Vlade Bolivijske Republike Venecuele

Vlada Bolivarske Republike Venecue obaveštava da je dana 12. decembra, na konferenciji za novinare međunarodnih medija, predsednik Republike Nikolas Maduro Moros objavio niz informacija koje otkrivaju postojanje novog plana za podrivanje demokratske…
jun 22, 2018
Iz našeg ugla - KPS Neo Marx

Izdaja Srbije

Da bi naši čitaoci lakše i u potpunosti razumeli “igre” oko Kosova i Metohije i veličinu izdaje “srpskih” vlasti, moramo se vratiti malo unazad. Uvođenjem “demokratije” u srpsko društvo, izvršena je prva i najveća prevara. Dobili smo politikante pod potpunom…

Promena svesti

maj 05, 2018 2643
Srpska napredna stranka nije normalna politička organizacija.Od kako je stvorena…

„IZBORI“

mar 18, 2018 2735
izbori
Šteta je trošiti reči na beogradske ili bilo kakve „izbore“ u okupiranoj zemlji kao što…

Hajdegerova filozofija u svetlu životvornog humanizma

jan 20, 2018 5931
Studija koja se nalazi pred čitaocem nije proizvod stvaralačke radosti, već stvaralačke…

Komunistički Pokret Srbije - Karakter i ciljevi

nov 29, 2017 2874
communist
Zar smo zaista toliko naivni da ćemo poverovati da će najpokvareniji i najnemoralniji…

Izdvajamo