24
pet, nov

„Obojene revolucije“ u vrtlogu prekomponovanja međunarodnih političkih odnosa

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Ovde nećemo dati celokupan tekst zbog njegove dužine. Skraćivanje izvršila redakcija portala....

*Komentari KPS-a su istaknuti plavom bojom fonta

Colored Revolutions: A New Form of Regime Change, Made in USAPodrška određenim režimima i političkim grupacijama unutar pojedinih zemalja bila je u prošlosti, a i sada je jedan od najznačajnijih metoda specijalnog rata pomoću koga su određenim snagama pokretani procesi "unutrašnjih preobražaja" društvenih i političkih sistema u željenom pravcu. To je u stvari jedan od najuspešnijih načina ostvarivanja koncepcije novog svetskog poretka, odnosno njegove izgradnje po jednom modelu. Taj metod je poznat iz davnih vremena, kada su pre svega jače i moćnije države nastojale da svojim susedima ili nekim daljim zemljama, ako već nisu iz raznih razloga bili u mogućnosti da osvoje njihovu teritoriju i neposredno njima upravljaju, nametnu takve odnose koji su im omogućavali da te zemlje drže pod svojom indirektnom kontrolom, da im nameću određene obaveze i slično.

Osnovne karakteristike obojenih revolucija sadržane su u činjenici da su one nenasilne, odnosno nasilje se koristi restriktivno i u onoj meri u kojoj je potrebno za izvršenje cilja. Obično nastupaju nakon dugotrajnih političkih kriza, a njihova kulminacija najčešće nastupa tokom ili neposredno po okončanju izbornog procesa. Opozicione snage unapred proglašavaju pobedu, izborni rezultat vladajućih struktura se proglašava falsifikovanim, i organizuju se masovne demonstracije sa ciljem paralisanja sistema. Glavnu političku snagu opozicije ne predstavljaju političke partije, već nevladine organizacije.

Akteri iz inostranstva su imali veoma važnu ulogu u realizovanju obojenih revolucija, koja se prvenstveno ogleda u finansiranju nevladinih organizacija i drugih antirežimskih pokreta, koji u određenim slučajevima mogu trajati i više godina. Istovremeno, navedeni akteri često preuzimaju ulogu vrhovnih arbitara, određujući legitimnost izbornog procesa, odnosno podržavaju eventualno protivzakonito delovanje opozicionih snaga. Upućuju različite spoljnopolitičke ultimatume vladajućim strukturama, stvarajući uslove za angažovanje međunarodnih pregovarača i drugih posrednika, a koji bi delovali u interesu opozicionih snaga. Takođe, važnu ulogu u realizaciji obojenih revolucija imaju politički subjekti koji su svojevremeno bili deo vladajućih struktura, a potom zbog profesionalnih ili ličnih sukoba, prešli u opoziciju. Oni najbolje poznaju režim iznutra i na njih akteri iz inostranstva obraćaju posebnu pažnju.

Veoma je interesantan način na koji je došlo do političkih promena vladajućih struktura koje su došle na talasu obojenih revolucija. Te promene su usledile na legitiman način, čime je zaobiđeno ono čuveno "nasilno su došli, nasilno će otići". Znači, te promene su usledile pobedom opozicionih političkih snaga u izbornom procesu, što predstavlja potpunu suprotnost od načina na koji je dolazilo do promena nakon nekih drugih revolucija.

Pored navedenog, obojene revolucije nisu došle same po sebi, u spontanitetu nezadovoljnih masa.

Poznato je da je dovođenje kooprativne, da ne kažemo poslušne političke elite na vlast, uvek efikasnije rešenje od vojne intervencije i invazije na određenu zemlju. Na taj način ne uspostavlja se samo politička, ekonomska i bezbednosna kontrola nad tom državom, već i nad prirodnim resursima.

Kao što je već napomenuto, ključna osobenost obojenih revolucija ogleda se u činjenici što „revolucionarne“ snage akcenat svojih aktivnosti usmeravaju ka političkim partijama i izborima, nastojeći da primenom gotovo svih raspoloživih sredstava izvrše paralizovanje i onemogućavanje vršenja izvršne i zakonodavne vlasti, čime se obezbeđuje brisan prostor za uključivanje velikih narodnih masa, kada zapravo „revolucionarni“ proces dolazi u završnu fazu i svoje ostvarenje doživljava kroz „revoluciju“. Metodika koja je u dosadašnjem periodu korišćena u napadnutim državama ukazuje na snažnu spregu opozicionih političkih partija i pokreta sa akterima iz inostranstva. Kulminacija političkih i bezbednosnih kriza najčešće je dolazila do izražaja tokom izbornog procesa, kada su opozicione snage proglašavale brojne neregularnosti i kršenja izbornih radnji, čime su skretale pažnju dela međunarodne javnosti, stvarajući ambijent za dalje ofanzivno političko delovanje. Pobeda opozicije se uglavnom proglašavala unapred, i pre objavljenih rezultata sa biračkih mesta, pri čemu se pristupalo mobilisanju narodnih masa i njihovom izvođenju ispred centralnih državnih institucija, što je predstavljao svojevrsan vid pritiska na političku vlast. Vladajuće političke strukture obično su saopštavale neophodnost drugog izbornog kruga, međutim opozicija je želela pobedu odmah, što samo po sebi dodatno usložnjavalo političku i bezbednosnu situaciju u zemlji. Vlast se osvajala na ulici tako što su masovni protesti prerastali u nerede i nemire, čime se vladajući režim, potpuno paralisan i nemoćan, povlačio bezuslovnom predajom vlasti.

Shodno tome, u početnoj fazi stvara se ambijent da se privreda određene države (koja je meta agresije), različitim ekonomskim pritiscima što više učini zavisna od spoljnog faktora. To se najčešće vrši različitim finansijskim intervencijama Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, a tamo gde nisu prisutne ove institucije, deluje se preko banaka, investicionih fondova, multinacionalnih korporacija, oligarha, korumpiranih pojedinaca i tome slično. Nije retka pojava ni da su pojedinim državama zavođene ekonomske sankcije od dela međunarodne zajednice. U svakom slučaju, cilj je da se u što kraćem vremenskom periodu izvrši snažna i intenzivna destabilizacija celokupnog ekonomskog sistema, kako bi se prouzrokovao privredni kolaps, pa samim tim i pad životnog standarda. Padom životnog standarda, na scenu stupaju socijalne tenzije i protivrečnosti. Psihološko-propagandnim delovanjem stvara se ambijent da je političko, odnosno državno rukovodstvo, najodgovornije za tešku ekonomsku i socijalnu situaciju u zemlji, čime država tone u još dublju političku i bezbednosnu krizu. To subverzivno delovanje iz inostranstva putem plasiranja dezinformacija vrši se na više načina, a spisak modaliteta je beskonačan i uslovljen je maštom i kreativnošću. Kao najčešći modalitet javlja se korišćenje medija, mada je u današnje vreme internet postao izrazito obimno i široko komunikaciono polje sa neverovatnim mogućnostima, koja višestruko prevazilaze domete globalnih medijskih koncerna. Osim toga, postoje i mnogo suptilniji načini plasiranja dezinformacija, što svakako predstavlja jedan od domena rada specijalnih službi, čime se izazivaju veoma štetne, može se reći i razarajuće posledice.

U zemlji se usled nagomilanih političkih i ekonomskih tenzija organizuju štrajkovi, koji s vremenom prerastaju u dobro organizovane proteste. Ti protesti često dobijaju epitet nereda i nemira širih razmera, što svakako prouzrokuje intervenciju snaga bezbednosti. Tada se gotovo po automatizmu od strane opozicionih struktura proglašava prekomerna upotreba sile prema demonstrantima, čime se stvaraju pogodni uslovi za internacionalizaciju tih unutrašnjih konflikata. Najčešće se potencira ugroženost ljudskih prava i sloboda, što u početku implicira verbalne osude pojedinih stranih zvaničnika i međunarodnih organizacija, dok se u sledećoj fazi izglasavaju određene rezolucije kojima se osuđuje nasilje prema opozicionim krugovima. Ubrzo nakon toga, formiraju se savezi više država kojima se od dela međunarodne zajednice poverava mandat za navodno pronalaženje političkog rešenja za prevazilaženje krize, čime se zapravo njihova subverzivna i prikrivena aktivnost postepeno uvodi u legalne i legitimne okvire. Ti savezi u svom nazivu najčešće sadrže prefiks "prijatelji", a nakon toga i naziv države ili regiona koji je zahvaćen konfliktom.

Uporedo sa tim, zbog navodnog nepoštovanja ljudskih prava, uvode se i sankcije za tranzit i boravak značajnijih državnih funkcionera u državama koje stoje iza obojenih revolucija, čime se vrši snažan pritisak i dodatna internacionalizacija političke krize. To se najčešće realizuje putem tzv. crnih lista, koje se javno objavljuju u sredstvima masovnog informisanja.

Kada je reč o legalizaciji subverzivnih aktivnosti od strane organizatora obojenih revolucija, važno je napomenuti da taj proces podrazumeva uvođenje ili pokušaj uvođenja onih grupa i pojedinaca, koji su do juče delovali iz različitih obaveštajnih centara, pre svega kroz formu "nezavisnih posmatrača". Ti verifikatori imaju unapred pripremljene izveštaje o narušavanju ljudskih prava i sloboda, gušenju demokratskih procesa i sveukupnom političkom stanju, čime je unapred određen rezultat njihove eventualne revizije. Pošto većina država koje je zahvatio talas obojenih revolucija nije dozvoljavala ovakav oblik spoljnog mešanja u unutrašnje poslove, to je predstavljalo povod da se one proglase kao nedemokratske i autoritarne. A ako se tome doda i nepisano pravilo da se protiv autoritarnih režima "tolerišu" gotovo svi oblici političke borbe, posebno oni nelegalni, iz prikrivenog načina delovanja prelazi se ka otvorenoj destabilizaciji prilika i dodatnom produbljivanju krize.

U takvom stanju zategnutih i složenih sveukupnih društvenih odnosa, stvara se ambijent za pojedine oblike političkog nasilja. Tako na primer, nije retka pojava da su u državama u kojima su izvršene ili pokušane obojene revolucije izvođene diverzije i sabotaže. Takođe, bilo je i slučajeva da su pokušavani ili izvršavani atentati, pa i politička samoubistva, što je doprinosilo utisku da se radi o stanju bezvlašća, ali i dvorskim prevratima, kadrovskim obračunima i lomovima unutar vladajućih političkih sistema.

U takvom izrazito kriznom ambijentu, uz javnu podršku iz inostranstva, opozicione snage insistiraju na raspisivanju vanrednih izbora na svim nivoima vlasti. U predizbornom periodu od strane opozicije vrši se snažna politička aktivnost u pravcu glasačkog animiranja što većeg broja građana, pri čemu se novac za političku kampanju obezbeđuje iz inostranstva. Izborni dan je ključan za realizaciju obojenih revolucija, jer ove „revolucije“ se realizuju po tačno određenom scenariju i kada je u pitanju ovaj dan, improvizacije su bile minimalne. Ključna osobenost je u tome da pola sata po zatvaranju biračkih mesta opozicione snage proglašavaju pobedu, bez obzira na rezultate glasanja. Tada pozivaju građane da se okupe na centralnom gradskom trgu kako bi proslavili pobedu. Kada se narodne mase okupe, u slučaju da opozicione snage nisu ostvarile pobedu na izborima, njima se saopštava da je izborni proces bio neregularan, da je vlast jednom rečju pokrala izbore, te da objavljeni rezultati nisu verodostojni. Građani se pozivaju da ostanu na protestu do ispunjenja njihovih zahteva i za tu svrhu organizuje se postavljanje šatora, dopremanje hrane, vode, lekova, sredstava za higijenu i odeće, kao i drugih potrepština, a sve u cilju da se omoguće uslovi za što duže ostajanje narodnih masa. Kako bi se održala politička tenzija i psihološka napetost svakog pojedinca, opozicionari drže zapaljive govore, ali organizuju i zabavno-umetnički program, kako bi se što veći broj ljudi animirao da ostane na protestu. Sve ovo poprima oblik nenasilne borbe, gde se unapred osmišljenim i taktičkim nastupom pokušava pridobiti deo vladajućih struktura, posebno iz resora koji kontroliše aparat prinude i sile. Preko posredničkih veza ugovaraju se sastanci sa funkcionerima iz redova specijalnih službi, armije i policije, i obećavaju im se ne samo navodne amnestije za samopregoran rad, već i nova unapređenja. Na taj način, prave se pukotine unutar vladajućeg sistema, a uporedo sa tim organizuju se i protesti podrške opozicionim snagama u unutrašnjnosti zemlje. Cilj je da kriza dobije sveobuhvatni karakter, te da se delovanje organa bezbednosti disperzuje na područje čitave zemlje, čime se i umanjuje njihova efikasnost. Obustave rada, odnosno štrajkovi, takođe predstavljaju veoma efikasan modalitet u paralisanju vlasti. Svim obojenim revolucijama prethodili su masovni štrajkovi, koji su prerastali u nerede i nemire širih razmera. Međutim, veoma važno je naglasiti da su organizatori obojenih revolucija majstori tajminga, jer predviđene delatnosti i postupke aktiviraju u tačno određeno vreme. Na primer, ukoliko se odluči da se isprovocira reakcija policije da primeni silu prema demonstrantima, to se uvek čini sinhronizovano, odnosno istovremeno na više različitih lokacija. Upotreba sredstava prinude i angažovanje jedinica policije predstavlja jednu, uslovno rečeno birokratsku proceduru, gde je neophodno ispoštovati sled postupaka prilikom komandovanja. Zbog toga su demonstranti uvek brži i u prednosti, pri čemu kreatori obojenih revolucija igraju i na tu kartu kada dođe do sukoba sa organima bezbednosti.

Kako u fazi pripreme, tako i u fazi neposrednog izvršenja obojene revolucije, spoljni faktor koji stoji iza ovog političkog prevrata pojačaće pritisak time što će posredstvom različitih međunarodnih organizacija, nevladinog sektora i raznih "eksperata", prezentovati navodne analize i pravna tumačenja o neregularnosti izbornog procesa i time dodatno uneti nestabilnost u društvo koje je zahvaćeno političkom krizom. Na taj način, ti kratkotrajni legitimni oblici političke borbe, kao što su izborni i postizborni proces, različiti protesti, demonstracije, štrajkovi i tome slično, iščezavaju sa scene i ponovo se ulazi u domen nelegalnih oblika političke borbe. Ti nelegalni oblici poput atentata, političkih samoubistava, diverzija, sabotaža, pa čak i terorizma, prelivaju se u polje političkih prevrata. Kada do toga uopšte dolazi? Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, pri čemu se na primeru dosadašnjih obojenih revolucija izdiferenciralo nekoliko ključnih parametara od kojih ističemo:

  • da je intenzitet političke netrpeljivosti odavno prevazišao oblike demokratske političke borbe, kao i da su i vladajuće i opozicione snage spremne na totalni sukob, bez straha od mogućih posledica;
  • da opozicione strukture uživaju snažnu podršku iz inostranstva, odakle i dobijaju signal za svoje predstojavanje na novi kolosek nasilne političke borbe, prihvatajući različite oblike političkog nasilja kao jedini mogući instrument osvajanja vlasti;
  • da je politička, socijalna i ekonomska kriza dostigla takav stepen u kojem se opredeljenje opozicionih struktura za radikalne metode, sa njihove strane doživljava kao jedina mogućnost prevazilaženja hroničnih problema.

Svakako da nabrojani faktori koji uslovljavaju nelegalne oblike političke borbe u pravcu izvršenja političkog prevrata nisu konačni, već predstavljaju samo istraživački okvir u kojem se kroz jedan multidisciplinaran pristup mogu razraditi neki novi uslovi, a koji su u svakom pojedinačnom slučaju determinisani oblicima društvenih uređenja, ideologijom, religijom, tradicijom i tome slično.

Nije retka pojava da se pojedine „revolucije“, bolje rečeno, pojedini modaliteti „revolucionarnog“ delovanja prelivaju i po već razrađenim tehnikama primenjuju sa jednog na drugo konfliktno područje. U literaturi se najčešće nazivaju "eksport revolucijama"i nisu nepoznanica u savremenim međunarodnim odnosima, iako je ovaj oblik uspostavljanja dominacije posebno dolazio do izražaja u periodu hladnog rata. Ta "metodika rada" ni danas nije iščezla sa međunarodne političke pozornice, šta više dobila je i otelotvorenje u obojenim revolucijama.

„Revolucijama“ uvek prethode dugotrajne i temeljne pripreme, koje su oličene i u razigravanju određenih političkih i bezbednosnih scenarija. Kao slikovit primer, može se navesti konglomerat složenih političko-bezbednosnih događaja u NR Kini iz 1989. godine i demonstracija na centralnom pekinškom trgu Tjenanmen, koje su prerasle u nerede širih razmera, zbog kojih je intervenisala i kineska armija. Ti događaji su predstavljali svojevrstan test za tzv. žute revolucije, koje su bile predviđene za pojedine dalekoistočne države. Očigledno da taj koncept nije uspeo, zbog čega se prešlo na drugi kolosek subverzivnog delovanja prema ovim državama (pre svega prema NR Kini), koji se ogleda u izazivanju etnički motivisanih konflikata, a sve pod plaštom ugroženosti ljudskih prava. Po svemu sudeći, cilj je da ovi konflikti postepeno poprime drugačiji i znatno složeniji oblik ispoljavanja, odnosno da u narednoj fazi pređu na kolosek terorizma, potom gerile, pa dodatne internacionalizacije, sve do pregovaračkog procesa, a nakon toga zna se šta sledi.

Ključna osobenost je u tome da pola sata po zatvaranju biračkih mesta opozicione snage proglašavaju pobedu, bez obzira na rezultate glasanja. Tada pozivaju građane da se okupe na centralnom gradskom trgu kako bi proslavili pobedu.I sada, neka one "neverne Tome" kojih još uvek ima, sve ovo primene na naš petooktobarski puč i nadam se da će im definitivno biti jasno kako je uništena jedna zemlja neoružanim specijalnim ratovanjem, gde zapadne službe, oni subverzivni delovi, imaju vodeću ulogu. To je to, mentori i "peta kolona" koja je razornija od bilo kakvih aviona, raketa, tenkova i sile kao takve.

Preuzeto od: NSPM

Suština je u ovoj poslednjoj rečenici u petoj koloni i njihovim zapadnim mentorima koji su „zajedničkim radom“ razorili Republiku Srbiju i uništili građane Srbije. Nama nikako nije jasno kako više dopuštamo lopužama, izdajnicima, secikesama i lažovima da nam se smeju u licei da nam se svakodnevno izruguju praveći od svih nas budale. Pa šta još treba da se dogodi, šta još treba da nam urade izdajnici, pa da se konačno trgnemo ?

Izuzetna surovost okupatorskog namesništva koji vlada Srbijom za račun zapadnog krupnog kapitala ostavila je katastrofalne posledice po građane Srbije. Da nabrojimo samo neke:

1. Ekstremno mali Bruto-društveni proizvod ( zvanično oko 30 milijardi evra na kraju 2012.god, realno, kada se isključi tekuća inflacija i prenaduvan kurs dinara, oko 20 milijardi evra ). Čak i tako obračunat BDP imao je pad u 2012.god u odnosu na 2011.god. oko 2%, a ovim „tempom rasta“ ni za sledećih 30 godina nećemo se vratiti na nivo BDP iz 1989.god.

2. Izuzetno niska prosečna plata u Srbiji koja ne prelaze 300 evra ( opet lažljiva statistika koja je naduvala prosečnu platu u Srbiji do 49 000 dinara, odnosno oko 450 evra).

3. Oko 1 000 000 nezaposlenih ( opet lažljiva statistika koja zbog metodologije koju primenjuje vidi samo oko 750 000 nezaposlenih ). Iz godine u godinu sve je manji broj zaposlenih. Broj zaposlenih 2012. prema 2011. je manji za 1,1%, odnosno za 170 000 ljudi, tako da je dostigao oko 30% radno sposobnog stanovništva. Za ovakvu izdajničku vlast to ne predstavlja nikakav problem, jer za postulate neoliberalnog kapitalizma, nezaposlenost nije od bilo kakvog značaja, dok policija ima sredstva da spreči pobunu. Od kada su žute štetočine i njihovi koalicioni partneri preuzeli vlast 200.god., broj industrijskih radnika je pao sa 700 000 zaposlenih na manje od 300 000 u 2012.god. Broj zaposlenih se smanjio sa 2 100 000 u 2001.god. na 1 700 000 u 2012.god. Manje je zaposleno 400 000 ljudi. KATASTROFA! Socijalnu pomoć prima ( ako je uopšte prima) oko 850 000 ljudi. Broj ljudi koji traže socijalnu pomoć se svake godine povećava za oko 70 000 ljudi. Oko 400 000 ljudi u najboljem dobu je otišlo iz Srbije od 2001. do 2012.

4. Ogroman spoljnotrgovinski deficit Srbije

5. Enormna zaduženost države i stanovništva koja je namakla omču oko vrata svima nama

6. Uništeni industrija, poljoprivreda, domaće bankarstvo i domaća trgovina ( oteti od naroda i poklonjeni zapadnom krupnom kapitalu i domaćim razbojnicima )

7. Inflacija 13 % u 2012.god., a prosečna inflacija u Srbiji je oko 9-10 odsto od 2001.god. do 2012.god. Rekorderi smo po visini inflacije u Evropi.

8. Najgore zdravstvo po kvalitetu u Evropi.

9. Sve gore obrazovanje i rezultati obrazovanja.

Ne želimo da zvučimo apokaliptično, ali činjenice su neumoljive. Samo u slobodnoj zemlji narod može očekivati boljitak. U okupiranoj zemlji kao što je Srbija sa izdajničkom vlašću očekujmo kao narod i država brzi nestanak. Neminovni kraj nam se smeši. Bar da se ne predamo bez borbe. Nismo jedini narod koji nestaje, ali to nam nije uteha.

Cilj KPS –a je da ostanemo i opstanemo kao narod i država uz promenu ekonomsko-društvenog uređenja kako bismo ponovo postali ljudi, a prestali da budemo robovi. Ako i vi mislite isto, dođite i pridružite nam se.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha