24
pet, nov

Nema tih para

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

stefan

Pozvao me pre neki dan gazda da pišem o njemu. Ne konkretno moj gazda, ja nemam gazdu, mada su svi oni na neki način naše gazde, a o ovome i da ti ne pričam... Ovaj je njuška nad njuškama. Krimos školovan za krimosa. Kreten školovan za kretena. Njegove osobine, kao i njegov opis, najlakše je izraziti novčano – radi se o tipu teškom nekoliko miliona evra. Čovek, ovo čovek pod znacima navoda, kome se istovremeno svi klanjaju i svi ga mrze. Frajer koji se igra ljudskim životima poput onih berzanskih špekulanata sa lovom. Švercuje ljudima kao oni tipovi sa jeftinom robom po buvljacima. Za njega je, u stvari, rođena zemlja buvljak. Prodao bi nas, trampio, za šta god...

I kod Boga, načuo sam, redovno ostavlja sasvim pristojnu napojnicu, toliko pristojnu da je nepristojno i da razmišljam o tome a kamoli da pišem… Tako da ga ni ovaj odozgo ne dira. Ostavlja napojnicu kod Boga, odnosno kod udruženih vlasnika njegovih istina, a o policiji, sudstvu, državi tek da ne govorimo…

Takvi kao što je on, kao i njihova deca, imaju zagarantovane mandate i posle smrti…

Uglavnom, pozvao me gazda da napišem knjigu o njemu i o tridesetogodišnjici njegovog rada. Pozvao me telefonom, krajnje skromno, doduše ono što je tražio od mene bilo je i više nego neskromno. Ponosno mi je naglasio da je uložio milione u bolnice i škole, a nije mi naglasio odakle mu ti milioni?! Rekao mi je da ne može mirno da spava dok ljudi u Srbiji gladuju, a nije mi rekao zašto ljudi u Srbiji gladuju i zašto nemaju gde da spavaju?! Proročki je zaključio, onako mesijanskim glasom, kako su sve fabrike propale, kako vlada haos i sveopšte rasulo, kako svako grabi sve što stigne, a ni na trenutak nije pomenuo da sve njegove firme rade, da je baš on taj koji je iskoristio sveopšti haos i rasulo da prigrabi više nego bilo ko drugi…

Priznao mi je u povernju da je puno zaradio, a nije mi priznao koliko je ukrao?! Kaže kako je mnogima pomogao, kako ih je podigao na noge, a ne kaže koga je sve uništio, kome je sve polomio noge i isterao ga na ulicu?! Objašnjava mi da dosta toga može da uradi, šta god poželi, a ne ume da mi objasni koliko mi ostali ne možemo – pa ni ono najelementarnije što poželimo?! Priča mi kako puno ima, da se puno radilo, a nikako da kaže zašto mi nemamo i da zbog takvih kao što je on ni nemamo gde da radimo?! Hvali se kako je povezan svuda, sa svima, a prećutkuje koliko su naše veze slabe i kako je nemoguće da se povežemo…

Čime mi da se pohvalimo?!

Žali mi se gazda, sve vreme, dok mi se, u stvari, hvali. Kupuje me polako pripremljenim komplimentima, potpiruje mi sujetu, meri mi cenu – zna gde sam najslabiji, zna gde smo svi najslabiji… Objašnjava mi očinskim glasom kako se namučio u mladosti kao niko drugi. Prećutno mu objašnjavam kako on i njemu slični muče sadašnju mladost i kako ne dozvoljavaju da normalno živi niko drugi?!

On je bar imao svoju mladost, neka je, dok mi ni ne znamo šta je to, Ili ćemo saznati tek kada je izgubimo, a bojim se da smo je izgubili i pre nego što smo je uopšte dobili?!

* * *

Iz pouzdanih izvora je načuo da dobro pišem, ali izgleda nije čuo, nisu mu rekli, o kome dobro pišem i da sam za takve kao što je on poprilično nepouzdan. Kaže da je načuo, i neka, i treba, drago mi je što se uopšte čuje… Dok ja za njega znam, kako iz čaršijskih priča, tako i ovako, posmatrajući iživljavanje njegove dece koja su samo jedna još odvratnija verzija njega…

Rešio je da opera svoju prošlost, i to kod mene, kod momka koji stvara budućnost… Plati par stotina evra i kupio je, bar prividno, ulaznicu za raj. Primim par stotina evra, ili više, i potpisao sam pakt sa đavolom. Plati par stotina evra i neka škola, ili bolnica, se sutradan zovu po njemu. Primim par stotina evra i obrukam sutradan i školu i bolnicu – dok je sveta i veka. Toliko je nezasit da želi da sebi kupi sreću i na onom svetu. Sebi da kupi, sve ostale da rasproda…

Govorio je samouvreno, kao da meni treba usluga a ne njemu:

- Sine, ja možda odem, umrem, možda, nekad, pa neka ostanu bar neki zapisi o meni – da vide generacije kako je mladost pisala o svemu ovome što radim. Dokumentovaću ti svaku reč, ne tražim da pišeš bajke, samo golu istinu – cilj savremenog poslovanja više nije ulaganje u budućnost, ma kakvi, to je prevaziđeno, već ulaganje u večnost. E vidiš sinko, ja ti ulažem u večnost… -

Odgovorio sam mu nepromišljeno, iz prve. Doduše da sam promislio odgovorio bih mu još gore…

- Eto vidite gospodine, gazda – nasmejao sam se pred njim bez dozvole i rekao mu – knjige više nisu popularne u životu. Ni najmanje. Ali su zato popularne za života, bar se tamo ima dovoljno vremena za to – pa čak i da se nauči da se čita ako ništa drugo?! –

Bojim se da me nije razumeo a definitivno nije bilo nikoga u blizini da mu konvertuje u brojke sve ono što sam mu rekao. Na njegovu veliku žalost zaista retko upotrebljavam novčanice u svojim rečenicama. Ne gađam se ciframa, daleko bolje menjam padeže nego devize, daleko bolje pratim kurs njenog pogleda dok se mimoilazimo na fakultetu nego kurs dinara…

Iskreno, da mi se u tom trenutku prošetao i onaj pravi Bil Gejts, sa sve zlatnim čekom, sumnjam da bih zapevao drugu pesmu. A pred njim, ma daj…

Ne stvarno, kako da pišem o čoveku koga znam kao nečoveka, koga cela zemlja zna kao nečoveka?! Kako da pišem dobro o onome ko ispisuje sudbinu svima nama najcrnjim mogućim slovima?! Kako da pišem dobro o onome ko nam kreira živote i još traži, pardon – svim silama zapoveda, večnu zahvalnost?!

Kako da pišem o fabrikantu laži, najobičnijem krimosu koji bi celu zemlju, kada bi to naravno mogao, trampio za prvu stvar koja mu se ponudi?! Kako da pišem o meceni dželatima, o dželatu svih nas, poznatom profiteru, kralju privatnog biznisa, noćnih klubova, kockarnica i ne znam još čega?! Kako da pišem o tipu koji je u trenutku spreman da potroši, tačnije baci u nepovrat, onoliko novca koliko većina nas ne može da zaradi ni za čitav jedan život?!

Ne, loše poređenje – onoliko koliko svi mi zajedno ne možemo da zaradimo za čitav jedan život?!

On ima moć i sve drugo. Dok ja imam talenat i ništa drugo. On ima na hiljade načina – ja imam jedno jedino rešenje?! On bi da naređuje – ja bi da stvaram?! On bi još dosta toga, ali ja ne bih ništa od toga?! On predstavlja državu, institucije, vlast, iako formalno nije na vlasti. Ja predstavljam narod, iako retko ko u narodu zna za mene?! On predstavlja one od kojih ima najveću korist, ja predstavljam one kojima pripadam i od kojih ne očekujem nikakvu korist…

Takvi kao što je on su uvek na vlasti, dok su ovakvi kao što sam ja uvek u opoziciji. Pardon, narod je uvek u opoziciji, čovek je uvek u opoziji…

On mene lažno ceni, jer mu trebam – ja njega iskreno ne cenim, jer mi je odvratan. On je uradio sve što je mogao – samo nije ono glavno. Ja gotovo da nisam uradio ništa, ali radim ono glavno. Čist sam pred sobom, čist pred drugima, dok on ne samo da nije čist – nego je uprljan svim mogućim prljavštinama ovoga sveta. Lakše će da se očisti napušteni WC zapušavan stotinama godina unazad nego njegova uprljana duša?!

I zato, nešto razmišljam, jebeš ti čista odela i čiste prostorije u kojima živiš, ako se osećaš prljavo?! Jebeš ti luksuz koji zidaš oko sebe, jebeš vile i bazene, ako se u tebi samom nagomilava najodvratniji smrad i đubrište, najgora deponija. Bolje da crkneš od gladi, nego od sramote. Bolje da odeš kao čovek, uspravno, nego kao pacov rovareći ko zna gde…

Kako da se diviš kućerinama koje služe samo i jedino za divljenje, automobilima sa zatamljenim staklima izmišljenim ne da pokažu lepotu, već da prikriju najgori smrad… Kako, kada samo nekoliko stotina metara niže žive ljudi u svinjicima?! Odnosno preživljavaju, trule, raspadaju se… Kako da se diviš zlatnom escajgu za dvanaest osoba kada živiš sam, ili zlatnoj WC šolji, kada ljudi u tvojoj zemlji ne samo da nemaju šta da unesu u sebe, nego nemaju šta ni da izbace?! Kako da se diviš njegovom voznom parku koji naš svet, naš ljudski svet, odvozi svakim danom u sve dublje blato?!

Priča mi sve vreme šta je sve napravio. Priča mi šta će tek sve da napravi. Priča mi šta je sve mogao da napravi da je samo hteo… Slušam ga hladnokrvno kao da me ne zanima, a zanima me kao retko šta na svetu – jer dok su njemu puna usta porodičnog biznisa, projekata koji mogu da spasu zemlju od konačne propasti, prazna su usta naših porodica koja ne mogu da spasu ni sebe, a kamoli zemlju. Svaka njegova kockarnica više jedna naša porodica manje. Svaka njegova gorila više jedan normalan čovek manje…

I što više bude ulagao u sebe, u svoje objekte, pričaće u medijima kako ulaže u druge, zbog drugih, kako izdržava na desetine porodica, dok, u stvari, sve druge uništava…

* * *

On sve vreme meri teren. Igra se. Može da me izbriše za par minuta. Ništa lakše – to mu je u profesiji. Ja takođe merim teren. Igram se. Ne mogu da ga izbrišem za par minuta, ali zato mogu za vjek i vjekova – to mi je u profesiji… On je opasan. Ja sam lud. On može sve da izgubi i izgubiće… Ja ne mogu ništa da dobijem, jer mi realno od njega ništa ni ne treba. On veruje u novac. Ja verujem u čoveka. On veruje u moć. Ja verujem u ljude. Obojica verujemo u ono što imamo, dok nas ostalo ne zanima…

Čuo je da sam najbolji u svom poslu, ako ovo moje uopšte i može da se nazove poslom… Znam da je on najbolji u onome što radi. Samo što u umetnosti za razliku od kriminala može da bude svako najbolji i to baš zato što za svakoga ima mesta – i to baš zato što nije svrha da budeš najbolji?! Čim nešto stvoriš samim tim si pobedio?! Čim si na tom putu znači da si na pravom putu?!

To je tako trajalo i trajalo – polupismeni privatnik mi je pričao o privatnom, sve što je stekao i sve što je planirao da stekne… meni, antikapitalisti, kome je do privatnog stalo koliko i prosečnom stogodišnjaku do one stvari. Ali nema veze, nadigravamo se – on i ja. On nema šta da dobije – ja nemam šta da izgubim. Svako na trpezu iznosi ono što ima. Ja iznosim samo i jedino sebe, to je sve što imam, dok on iznosi sve drugo osim sebe, jer to je sve što on ima…

Na kraju sam mu, umesto knjige, posvetio ovu priču i poslao mu je preporučeno – uz ličnu poruku priloženu uz koverat:

Ti nisi ulagao u škole zbog škola gazda, briga tebe, ti ni ne znaš šta je to. Kupuješ ljude. Pripremaš ih. Podmićuješ ih na sve moguće načine. Već vidim tvoju našminkanu facu kako me progoni na omiljenim mestima u gradu, kako mi se najlažnije smeje i kako me najiskrenije plaši... Zbog tebe ni sa devojkom ne mogu mirno da prošetam – prepašćeš nas, svaki ćošak u gradu biće oblepljen tvojim imenom…

Već zamišljam tvoje aktiviste kako mi upadaju u kuću, kako me zovu telefonom i kako me ubeđuju u bolju budućnost sa tobom na čelu. Već zamišljam tvoje aktiviste a moje prijatelje, moju generaciju, moje sugrađane... kako te veličaju u predizbornim kampanjama u nedogled. Već vidim kako se odriču i one poslednje mrvice samopoštovanja zarad smrdljivog novca i još smrdljivijih funkcija koje ćeš im podeliti kao stoci još koliko sutra ako pobediš. Već vidim ono što ne smem ni da zamislim. Već vidim najgoreg među nama kako ga proglašavaju za najboljeg. Već vidim najgnusnijeg ubicu na pijedestalu sagrađenom za najplemenitije mirotvorce...

antikapitalizamNemaš bre pojma ni o čemu, a pozvan si da pričaš o svemu. Ti, i takvi kao ti... I što je najgore vi ne pričate, vi lupetate, vi vređate ono najelementarnije u nama. Vi ne osvajate ljude dobrotom i pameću, već novcem i primitivizmom. Godinama nam svlačite i one poslednje krpice dostojanstva koje smo nekako uspeli da sačuvamo na sebi. Pretučeni, poniženi, silovani, zgaženi...

U svakome od nas prepoznajem čestitu devojku koju su mafijaški vaspitani, obučeni i ošišani tipovi poput tebe osramotili pred celim svetom. Dok nas sada cinično prosite klečeći pred nama, kako bi nas kasnije, u braku, ponižavali još više…

Oprosti mi gazda, ali ja zaista nisam za taj brak. To sudbonosno „da“ ćeš dobiti, dobićeš ga bez sumnje, ali ne od mene već od nekog drugog pisca, ionako ih danas imaš na hiljade...

Izvini, ali ne umem da lažem ni u svoje ime, a kamoli u tuđe. A i istoriju ćeš malo teže izigrati, sa sadašnjicom je lako, jednostavno, kupuješ popularnost kao što kupuješ i sve drugo…

Doduše ti ćeš ostati zapamćen, ne brini, ali ne kao čovek, već kao još jedna crna fleka u nabujalom moru crnih fleka koje prete da zagade čitav svet i da ga otruju za sva vremena. Ostaćeš, da, ali ne kao simbol veličanstvene pobede, već kao simbol najmračnijeg kolektivnog poraza. Ostaćeš zabeležen kao krimos koji je prigrabio sve za sebe, dok otpatke baca sirotinji kao poslednjim jadnicima…

Samo da te podsetim da kockarnice i benzinske pumpe ne pamte, ne govore, znaj to, one nemaju memoriju, ali narod pamti, narodni sud. Sumnjam da će neki objekat, neka zgradurina koju si zazidao progovoriti u tvoje ime, a još više sumnjam da će da te odbrani... Sve se pamti prijatelju, sve se piše, ali ne u božijim knjigama, već u ljudskim. Nije Bog taj koji će da ti sudi, Bog koga podmićuješ na sve moguće načine, već Čovek. Samo ti stiči majstore, otimaj, grabi, samo znaj da niko ne vlada večno – nema te imperije koja nije pala, nema te sile koja nije srušena…

I zato izvini devizni brate, ali nema tog biča i nema tih lanaca kojim bi me primorali kojekakvi vašarski mangupi da poput ciganske mečke igram stepujući po tvojim taktovima. Zapamti, nema… Izvini još jednom, ali bojim se da je inkubator za proizvodnju sivozelene dece uokviren pozlaćenim slovima boga Mamona zatajio u mom slučaju. Izvini rođače, ali nema tih nula iza kojih bih uspeo da sakrijem svoju sramotu igrajući sa nečijim ponosom, da veličam nešto, čega se, u stvari, stidim…

Nema. Nema tih para. Ne postoje, još nisu izmišljene…

Preuzeto od: http://rkrsmanovi.blogspot.com

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha