25
sub, nov

Neoliberalna hobotnica

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

neoliberalizamStvorene u Ratu za nezavisnost, SAD su od mlađeg brata Engleske s vremenom postajale stariji brat, a potom i Veliki otac porodice. Zemlja je za desetine miliona gladnih, ali hrabrih ljudi širom sveta postala jedina velika, prava šansa za ostvarivanje lične i porodične stabilnosti, koja se s vremenom po svetu pročula kao „američki san“. Srećni su bili ljudi koji su uspevali da s porodicama, ili bez njih, postanu državljani SAD. Kroz svoju kratku (po civilizacijskim merilima) istoriju, SAD su pokazale da imaju ljude koji odlično razumeju načine i metode kojima se stvara sopstvena država. Osvajanje „Zapada“, otimanje zemlje i proterivanje (ili zatiranje Indijanaca) samo su početak dugog niza nedemokratskih (po današnjim kriterijumima) metoda kojima je najgrublja sila bila način ostvarivanja ličnih i kolektivnih ciljeva Amerikanaca i Amerike. 

Praktična i pragmatična novonastala nacija počela je da stvara nove vidove proizvodnje, i pogotovo nove tehnološke postupke, koji su s novim vidom masovne proizvodnje, uz obimne prirodne resurse, stvarali uslove da na ogromnom i brzo narastajućem tržištu zemlja ekonomsko-finansijski jača do stepena kad je uvršćena u red najvećih, ali i najjačih država sveta. Tranzicija od surovog liberalnog kapitalizma posle Velikog rata, ka nekoj novoj vrsti društvene raspodele bogatstva, išla je preko Velike krize 1929 – 1933. godine. Usvajajući nekad i bolne odluke koje su za sobom nosile brojna samoubistva mnogih nemoćnih da se snađu, Amerika je išla napred i, prilično udaljena od ostatka sveta, ponovo se dizala na noge, pamteći i u ličnoj i kolektivnoj svesti vreme teškoća koje je imala posle Velikog rata. Kada se u Evropi već golim okom moglo videti da osnažena Nemačka želi novu preraspodelu svetskih resursa, pogotovo onih istočno od njih, Amerikanci su razumeli šta se sprema. Gledajući jednim okom na Nemačku, a drugim na isto tako sirovinski požudni Japan, želeli su da, poučeni iskustvom Prvog rata, što duže ostanu po strani, i koriste pogodnosti koje mogu imati bez direktnog učešća u novom velikom vojevanju. Konačno svesni toga da rat ipak neće izbeći, Amerikanci su počeli da spremaju svoju industriju da se pretvori u ratnu mašineriju, koja je sposobna ne samo da se zaštiti već i da napravi novu geopolitičku kartu sveta u skladu sa američkim interesima. Kada je posle Perl Harbura uvučena u globalnu igru, jasno je bilo da će uzvratiti na način kako je to kroz svoju kratku istoriju uvek činila.

Stvorivši, kolosalnim naporima, prva na svetu, najmoćnije oružje do tada pronađeno – atomsku bombu, nije oklevala ni časak da stotine hiljada ljudi u trenutku pretvori u pepeo (nesrazmerno upotrebljena sila?), a da uz još stotine hiljada polako umirućih načini ekološku kataklizmu (kako se to danas kaže), još uvek do kraja neispitanu.

Neposredno pred kraj Drugog svetskog rata počelo je preoblikovanje dotadašnjeg sveta. Osnivanjem UN (oktobar 1945)globalno udruženje vlada koje sarađuju na polju međunarodnog prava, globalne bezbednosti, ekonomskog razvoja i socijalne jednakosti, sa sedištem u Njujorku, započelo je stvaranje institucija koje će postati okvir globalnog američkog delovanja. Stvorena je Svetska banka (decembar 1945, sedište u Vašingtonu), koja je odgovorna za obezbeđivanje finansija i davanje saveta zemljama kako bi se povećao ekonomski razvoj i smanjilo siromaštvo, ali i očuvale međunarodne investicije. Na kraju je već stvoreni MMF (jul 1944, sedište u Vašingtonu), zadužen za vođenje adekvatne ekonomske politike, zaokružio oblikovanje novog načina upravljanja planetom. Iz ovih finansijskih institucija bile su isključene sovjetske države jer njihov sistem nije bio pogodan zbog nepostojanja renti i kamata, što je suprotno zamišljenoj koncepciji i mogućnosti vladanja preko finansija. Stvoreni bankarsko-finansijski sistem na vrhu sa Svetskom bankom i MMF-om postao je najmoćnije, novo osmišljeno oružje za osvajanje sveta.

Potom se desio i zvanični prenos finansijskih ovlašćenja, koji je zadugo najčvršće vezao Ameriku i Englesku, koja je do tada predstavljala čvorište i čuvara svetskog kapitala (često dobijanog od besprizorne kolonijalne pljačke). Na planini u neposrednoj blizini Vašingtona, 1947. godine, na sastanku u Breton Vudsu, došlo je bukvalno do primopredaje „zlatne akcije“. Svi su mogli po malo, a sve je mogao samo jedan, Amerika sa zlatnom akcijom. Sedište UN u Njujorku i njihovo skoro potpuno finansiranje bilo je glavno oružje u rukama Amerike, kojim se nametnula kao sila koja odlučujuće i u najvećem stepenu utiče na odluke UN. To je značilo da i zemlje (SSSR, pa potom i Kina) koje su imale pravo veta nisu uvek koristile tu mogućnost, osim kad su u igri bili baš njihovi vitalni interesi. Sa još dva stuba stvoren je okvir za institucionalno delovanje.

Osnovna poluga koja je garantovala novi način upravljanja svetskim poslovima bila je vojna sila, odlučno ispoljena bacanjem A bombe. Kauboj je prvi potegao i pokazao koliko je surov, bilo je 100.000 mrtvih (i naknadno još više stotina hiljada) u sekundi. U zemlji gde se oduvek cenio onaj koji prvi potegne, stvari su dolazile na svoje mesto. Jedinstvena vojna mašinerija stvorena u Drugom svetskom ratu nije mogla jednostavno da se pošalje na otpad. Amerikanci su odlično znali koliko košta takva mašinerija i njeno održavanje. Zato su joj našli novi profitabilan posao. Tada, do maksimuma stvoren i ojačali vojno industrijski lobi pragmatično koristi novonastalu svetsku komunističku pretnju, koja je rezultirala novim crvenim linijama po planeti. Disciplinovanje Nemačke i Japana, čuvanje Evrope od već označenog novog bauka SSSR-a, koji je takođe postao vojni džin sa imperijalnom ambicijom, postao je zadatak moćne vojne mašinerije. Zaodenut u „komunističku ideologiju“ stvaranja besklasnog pravednog društva, SSSR je postao stvarna i realna pretnja dotadašnjem i planiranom novom poretku u svetu. Tako je američka vojska dobila realna zaduženja koja su se mogla dopunjavati i uvećavati, a i, što je posebno važno, biti visoko profitabilna. U cvetu industrijalizacije i ogromnih potreba za energentima, vojska, a posebno mornarica, bila je preko potrebna da čuva i obezbeđuje sve puteve kojima su se transportovali energenti, sirovine i roba. S druge strane, Dvajt Ajzenhauer, bivši predsednik SAD, još je 1953. godine prvi put upozorio, a 1961. godine u svom oproštajnom govoru jasno akcentovao opasnost po američku demokratiju od vojno-industrijskog kompleksa, koji čine najviši profesionalni vojnici i vlasnička i upravljačka struktura industrije naoružanja (Lokid Martin Northorp). Vojno industrijski kompleks neobično je značajan u svim zemljama NATO (vojna industrija je najprofitabilnija legalna delatnost – ako se uopšte za trgovinu smrću može reći da je legalna). Slično kao i u Americi, i druge zemlje NATO-a stvarale su takav lobi koji se uklopio u sistem. Vojska je otkrila i pretvorila kosmos u najvažniji segment novih najisplativijih komunikacionih tehnologija. Svojim tehnologijama najznačajnije je doprinela stupanju na tlo drugog objekta u Kosmosu. Naravno da su sve to, pored značaja za Ameriku i njene svetske planove, nemerljivi doprinosi ukupnoj svetskoj civilizaciji. Tako je stvoren osnovni vojni stub novog svetskog dolarskog poretka. Najjača karta je na stolu.

Pocepana kolonijalna karta sveta posle Drugog svetskog rata bila je opet na stolu. Nekad moćne kolonijalne sile bile su na strani pobednika samo formalno. U stvari, i pobednici Francuska i Engleska predstavljali su istorijske gubitnike, nesposobne da sačuvaju dotadašnje pozicije. Razvoj avijacije i telekomunikacija, koje su već počele da pristižu i u dotad najudaljenije delove sveta, počinjale su da stvaraju prostor za doskora nemoguću misiju brzog globalnog direktnog delovanja. Moćna Amerika je u toku Drugog svetskog rata već pokazala da je sposobna da za kratko vreme stvori ogromne analitičko-operativne timove, sposobne da osmisle i realizuju i najkomplikovanije zahteve političke i privredne elite. Tako su nastali centri koje je kasnije svetsko „narodno pripovedanje“ (vrlo često inicirano i usmeravano baš iz tih centara) nazivalo raznim imenima: Trilaterala (saradnja SAD, Evrope i Japana) “Komitet 300“, Vlada u senci, Bilderbeška grupa (Rokfeler, Kisindžeri drugi, organizacija političara, predstavnika vojno-industrijskog sektora, bankara, poslovnih ljudi), masoni i ostali. Svakako da takve tvorevine (organizacije) postoje i imaju neke uticaje na pojedina pitanja, ali su daleko od stvarno i presudno odlučujućih. Poklopili su se zajednički interesi svih američkih građana, pojedinačni interesi glavnih grupe, i jake američke države sposobne da ostvari takve ambicije. Narasla organizacije američke superdržave počela je da osmišljava i realizuje i najsmelije zamisli u potčinjavanju celog sveta njihovim potrebama i volji. Od takvog njihovog delovanja korist su pre svega imale stotine miliona američkih državljana, koji su do američkog sna sada lakše, brže i sigurnije dolazili. Uz njih je, svakako, i američka društvena elita došla u poziciju da uz ogromno poverenje i podršku naroda kapitalizuje svoju politiku. Tako ujedinjeni imali su istovetne interese da se takvo stanje zauvek zadrži.

Potom se desio i zvanični prenos finansijskih ovlašćenja, koji je zadugo najčvršće vezao Ameriku i Englesku, koja je do tada predstavljala čvorište i čuvara svetskog kapitala (često dobijanog od besprizorne kolonijalne pljačke).

Takva sila morala je da ima i logično objašnjenje i opšteprihvaćenu ideologiju uvijenu u lep omot demokratije poput najslađe mlečne čokolade kako bi novi konzumenti doživeli serotoninski podsticaj. I ako na kraju takva čokolada kvari zube i skraćuje život, većina je rado jede. Novi koncept ekonomije zasnivao se na „neoliberalizmu“, koji je prerastao u dogmu putem naučno-medijske promocije i postao oblik poželjan da se primenjuje u svim sferama društvenog života. Neoliberalna koncepcija (ideologija) predstavljana je kao naučna (mnogobrojni dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, setite se samo i ko su nosioci Nobela za mir i kako se oni određuju), vrednosno neutralna koncepcija zasnovana na empirijski proverenim podacima i na univerzalno važećim, opšteprihvaćenim, zapadnocivilizacijski verifikovanim vrednostima i idealima. No iza javne scene neoliberalizam odrađuje svoj posao, lažno prikazujući i prikrivajući interese kojima neki koncepti i procesi služe. Vrhunskom medijskom i „naučnom“ argumentacijom ljudi se ubeđuju da su ti procesi nužni, civilizacijski opravdani, istorijski determinisani, aksiomatski utemeljeni. Desetine hiljada doktorata napisano je na temu genijalnosti te ideologije, a nosioci tako stečenih titula bili su obavezno profesori ekonomije na najprestižnijim fakultetima, najčešći gosti svih elektronskih i štampanih medija, kako bi lično uveravali građane u tu smišljenu obmanu. Najpogubnija po svet bila je činjenica da su stotine hiljada mladih ekonomista postajali njihove žrtve i zaista su bili uvereni da čine dobro svima propovedajući tako naučene lekcije. Svi koji su imali drugačiji stav i kritički promišljali taj koncept bili su izloženi medijskoj satanizaciji i proglašavani za ljude nedobronamerne po napredan svet. To je podrazumevalo i gotovo sveopšte izopštavanje iz javnog, pogotovo medijskog prostora. Neoliberalni koncept podrazumeva ukidanje sposobnosti Vlade (države) da reguliše društvene tokove. To se prepušta tržištu, odnosno bankarskom sektoru u Volstritu i Londonskoj berzi kao vrhunskim žrecima sistema. Ovaj sistem je napravljen da bi se iz jednog centra pod upravom SAD određivala sveopšta mera vrednosti dolar, preko koje se vrši međunarodna razmena svega, i koji se štampa i pripisuje na račune pod zaštitom američke A bombe. To omogućava da se apsolutna moć (fetišizirani novac) prenese na Ameriku i američke plaćene saveznike. Koncept bogatstva se locira na finansije (novac – moć), a ne na realne resurse koji daju proizvodnju, nauku, tehnologiju, znanje, istraživanje. Tako bankarsko-finansijski sektor (razgranat do neverovatnih kapilarnih dimenzija) postaje glavno mesto manipulacija i mahinacija, a u isto vreme i glavni rezervoar gde se sakupljaju prihodi od kamata i renti, iz kojeg se prave novi krugovi sveopšteg zaduživanja, već ionako prezaduženih.

Ovako stvoreni ideološki i vojni preduslovi omogućavali su da se u igru uvede novi Vrhovnik. Ovoga puta to je postalo tržište, u skladu s novom ideološkom koncepcijom neoliberalnog sistema. Na tržištu se, svakako, razmenjuju raznorazne vrednosti, a posrednik u svemu tome je novac kao jedinstvena mera vrednosti. Berza je tržišno mesto gde je moguće praktično svemu odrediti cenu bilo čega. I normalno je da rezervna valuta celokupnog svetskog tržišta bude poreklom iz ekonomski najjačeg i najstabilnijeg mesta, što je Amerika, svakako, bila posle Drugog svetskog rata. I normalno je da taj novac bude naslonjen na nešto, od svih ekonomskih centara prepoznato, kao što je zlato, koje se kroz celu istoriju pokazalo kao jedina realna vrednost koja dugoročno nikad nije izgubila poverenje od svih što su učestvovali u privrednim aktivnostima i razmeni dobara i usluga.

U međuvremenu trajao je Hladni rat za uspostavljanje kontrole na što većem delu planete između Istoka (SSSR-a - Rusije) i Zapada (SAD), koji je, svakako, bio veoma skup. Potreba za novim ogromnim ulaganjima u oporavak razorenih zemalja posle Drugog svetskog rata iziskivala je ogromne količine novca, ili te realne robe i živog ljudskog rada. Očekivanja da se sve može pokriti iz redovnih ekonomskih aktivnosti i priliva tako stvorenog novca, iz realne ekonomije (poslova) u delu sveta kojim je dominirao Zapad, nije moglo na duži rok da funkcioniše. Samo petnaest godina posle Breton Vudsa (1971. godine), u mandatu Ričarda Niksona, Amerika (njen ekonomski lobi) razvezala je dolar od njegove dotadašnje zlatne podloge. Na scenu tada još snažnije stupaju novi neoliberalni ideološki ekonomisti, koji propagiraju totalno povlačenje države iz svih poslova i prepuštanje svega tržišnoj utakmici. Stvorena je „ekonomska“ neoliberalna dogma kojom se prikriva pravi cilj takve ideologije. Štampanje milion dolara u apoenima od 100 dolara košta 17.000 dolara. A za taj tako odštampan milion dolara dobije se, na primer, 2.000 tona nafte (ako je prosečna cena u ovom periodu bila 500 $/tona, ili nekih drugih realnih vrednosti). E danasto više ne funkcioniše i to je pravi uzrok krize. Dok se ne uredi nova mera vrednosti (a Kejns i BRIK danas predlažu da to bude korpa najvažnijih svetskih valuta) za međunarodnu razmenu, kriza će se učestalo ponavljati.

Odmah posle toga 1973. godine dešava se prvi „naftni šok“ kada se cena barela nafte sa 10$ penje na 100$ (cena od 10$ dolara pokrivala je sve troškove eksploatacije i osiguravala dobit), i otpočinje jedna velika obmana. Lažno upozoravajući da će nestašica nafte na svetu sigurno nastati već oko 2020. godine, pravdaju takav rast cena. Dobro, u najboljem maniru neoliberalizma medijski plasirana laž uspela je da učini da svet olako proguta ovako drastičnu neistinu. Navodno, Amerika i ceo zapadni svet bio je u šoku i velikoj krizi zbog ovog poskupljenja. Zapravo, na taj način (kad se zna ko su stvarni gospodari nafte) sve zemlje, pogotovo nerazvijene, koje moraju da uvoze energente, postaju trajni dužnici uvučeni u beskonačno iscrpljivanje svojih resursa (zbog zaduženosti plaćanih po niskim cenama), zarad plaćanja naduvanih cena njima neophodne nafte. Jaz između poverilaca i dužnika se produbljivao. Za novi koncept bilo je važno napraviti dužnika i staviti mu omču oko vrata, pa ga još više izrabljivati (prepisano iz „knjige“ kako radniku dati što više kredita kako bi što više radio bez pogovora i prava na bilo kakvu žalbu, da ne bi sve izgubio). Servisiranje dugova odnosi najveći deo novostvorenih realnih vrednosti država (a naravno i pojedinaca) dužnika. Interes je banaka da daju što više kredita, da izvlače još više kamata. Tako iznedren (iznuđen) novac služi za kupovinu najvrednijih prirodnih resursa (bukvalno fizičkih), a pogotovo potrebnih ljudi na raznim nivoima. Oni koji stvaraju novu vrednost od toga imaju mnogo manju korist od onih koji su im dali kredite i uveli ih u dužničko ropstvo.

Globalna superdobit za SAD bio je prostor stvoren za najveće naftne zapadne kompanije (Ševron, Ekson Mobil, BP, Rojal Dač Šel, Konoko filips), kako bi stvorile monopole (oligopole), koji će u dužem periodu polako uvlačiti sve zemlje koje nemaju dovoljnu sopstvenu proizvodnju nafte (a takvih je najviše) u dužničko ropstvo, što je u stvari krajnji cilj tvoraca takvog modela funkcionisanja sveta. Količina dolara, potrebna da se pre svega poslovanje s naftom prati, višestruko se uvećava i tako se stvara prostor za doštampavanje, uz nova „kreativna“ rešenja emitovanja novca, novih količina američke valute. To je idealan prostor za nekontrolisano štampanje zelembaća koji direktno idu ka uvećanju mogućnosti vlasnika „štamparije“ da za sebe odštampa (kreira) i na svetskoj pijaci nabavi za važnu robu po bagatelnoj ceni. Za štampanje jednog miliona dolara potrebno je utrošiti (papir, mašine, radna snaga...) samo 17.000$. Lako je zamisliti koliko je onda, takoreći besplatno, moguće nabaviti realnih dobara za desetine hiljade milijardi tako odštampanih dolara. Sve je ovo, naravno, pokriveno beskrajnom „brigom“ Amerike za ceo svet i njegov demokratski razvoj, ali za svaki slučaj poduprto enormnom (kako se za male zemlje, koje to isto čine, kaže prekomernom upotrebom sile) vojnom snagom koja se upotrebljavala za nepoćudne (Koreja, Vijetnam, Jugoslavija – Srbija, Irak, Libija...) kako bi ostatak sveta imao primer pred očima. Naravno, još jedan izvor dolara, mnogo manji, bilo je pranje novca ostvarivano širom sveta, a po receptu i u organizaciji najvećih američkih banaka. Američke banke su razvile veoma složen spektar različitih političkih koncepcija za transfer nezakonitih novčanih fondova u SAD, investiranjem takvih fondova u legitimne poslove ili u američke državne obveznice, i njihovom legalizacijom na taj način. Američki senator Levin je u svom izveštaju istakao da se polovina od 1.000 milijardi dolara godišnje opranog novca deponuje na američke bankarske račune. Neke procene kažu da je devedesetih godina iz zemalja Trećeg sveta i zemalja istočnog bloka u tranziciji u američkim bankama završavalo i do 5.000 milijardi dolara (gde nestadoše srpske pare izvučene hiperinflacijom?). S takvom količinom dolara, od svih priznavanog i poželjnog novca, moglo se još detaljnije posezati za novim i novim načinima implementacije neoliberalnog modela. No i tako kolosalno narasla novčana masa (moć) morala je u jednom trenutku da pukne jer iza najvećeg dela tog novca nije stajala nikakva kredibilnost, bilo u realnoj robi ili realnoj moći da se to od većine prihvati. BRIK je postao okidač za demistifikaciju uloge dolara u svetskim poslovima, i njegovo postepeno (jer njima tako odgovara) svođenje na realnu vrednost.

"Ogromna količina neoliberalnog stvorenog novca omogućila je da se sinhrono realizuju i drugi segmenti projekta dugoročne apsolutne dominacije Amerike na svetu."

No dok je trajalo, najlakše i najbrže kapitalisanje takvog stanja, stvaraju se u energetskom (naftnom, nuklearnom) sektoru prve multinacionalne kompanije, koje su osmislile i razradile sistem po kome će se polako širiti kapilarna mreža isisavanja realnih dobara i ljudskog rada, svuda po svetu u raznim oblastima, za dobrobit i što duži opstanak tako zamišljenog modela. U tom poslu, svakako, glavni partner im je bila i ostala Engleska, koja je svoje vekovno iskustvo u manipulacijama i kontroli tokova novca predala u ruke Americi. Logičan sled događaja podrazumevao je stvaranje multinacionalnih kompanija (oligopola) i u drugim oblastima najvažnijim za život ljudi na planeti. Prvo su stvorene kompanije koje treba da dominiraju u sektoru hrane (proizvodnja i prerada žitarica, mesa, mleka), pa potom i vode. Najnoviji potezi čuvenog GMO „Monsanta“ samo su ogoljeno insistiranje na primeni tehnologija koje donose što više novca, bez obzira na rizike po celu ljudsku vrstu. Seme koje samo jednom može da se koristi za sada ima nisku cenu. No pravo ropstvo nastaje kad više ne bude nacionalnih sorti i semena, pa će „Monsanto“, kao ekskluzivni vlasnik sorti, sigurno znati da to naplati. Svakako se tu odlično vidi i raspoznaje (zbog čega?) američka borba za poštovanje intelektualnih prava, iza kojih se krije još jedan vid enormnog uzimanja novca od onih koji ne mogu ni na koji način da se odupru. Cena lekova u SAD, prema istim takvim (isti hemijski sastav proizvoda) u Indiji, Pakistanu ili Bangladešu često je 1: 500. Ove multinacionalne kompanije i one iz drugih oblasti u stvari su istureni ekonomski ešelon najmoćnije sile na svetu.

haiti.3months.2Ogromna količina neoliberalnog stvorenog novca omogućila je da se sinhrono realizuju i drugi segmenti projekta dugoročne apsolutne dominacije Amerike na svetu. Druga, najvažnija od svih prepoznata činjenica vladanja jeste sedma sila oličena u globalnoj dominaciji Si-En-Ena, Bi-Bi-Sija i novim, pre svega televizijskim manipulacijama u stvaranju virtuelne stvarnosti. Proizvodnja i pravljenje informacija i svetske medijske slike koja odgovara potrebama SAD dobili su globalno gigantske razmere. Zauzimanje medijskog prostora svojom hiperprodukcijom virtualne poželjne stvarnosti, na način da drugi ne mogu da mu priđu, stvaralo je privid i fingiranje demokratije. Slično kao u ekonomiji, stvarane su navodne novinarske veličine (npr. Amanpur) koje su dobijale sve moguće prestižne novinarske nagrade kako bi se pred javnošću stvorila predstava da su oni heroji našeg doba koji otkrivaju sve nepravde i prevare na svetu. U stvari, oni su ti koji su deo udruženog poduhvata da se ostvari neoliberalna prevara. I u toj oblasti mladi novinari postali su žrtva koncepta jer su prihvatili prevaru kao način pravljenja karijera, a poslušnost kao moralnu vrlinu. Tu je neoliberalizam briljantno dokazivao svoju tezu da sve ima svoju cenu, a pogotovo čovek. Vrhunski advertajzing*, do detalja isplaniran i organizovan, praćen je od najboljih stručnjaka. Medijske kuće, do tada stvarane na najvećem i finansijski najmoćnijem tržištu dobile su šansu da se razgranaju po svetu. Opet zahvaljujući položaju, uticaju, finansijskoj moći i dominantnoj organizaciji, a sve zarad navodne zaštite slobodnog sveta od bauka komunizma, američka medijska propaganda dospela je u sve kutke „Slobodnog sveta“ i ostalih destinacija. Udruženom propagandom preko svih medija, a pogotovo do neslućenih granica moćne televizije, stvarala se poželjna slika stvarnosti potrebna za dalje ukorenjivanje u svest građana potrebnih i poželjnih informacija koje predstavljaju podlogu za dalje nesmetano odvijanje i razvijanje neoliberalne ideologije kojom se učvršćuje dominantan položaj supersile. Razvojem tehnologija oslobađaju se neslućene mogućnosti preskakanja granica, pre svega medijski. Medijsko-propagandni rat postao je osnova destabilizacije pojedinih zemalja ili regiona kao pretekst uspostavljanja poželjnog stanja po Ameriku. U isto vreme, u samoj Americi i širom „slobodnog sveta“ stvarana je atmosfera neophodnosti svakog, pa i vojnog delovanja na tim prostorima, čak i po cenu sopstvenih ljudskih žrtava. Tako ostvarenim advertajzingom put realizacija njihovih planova bio je, uz podršku sopstvene javnosti, otvoren. Ta medijska potpora odnosila se i na druge oblasti, posebno na kulturu. Planetarna dominacija Holivuda bila je odlična ne samo finansijska priča već pre svega ideološka predstava o dobrim američkim momcima i lošim ruskim momcima, i kako se kad ukaže potreba. Stereotipi takvog tipa najlakše su osvajali prostore gde je obrazovanje bilo slabo. Tako je i obrazovanje (živela „Bolonja“), gde god je to bilo moguće, prilagođavano neoliberalnom konceptu stvaranju potrebne velike mase potrošača radnika koji neće biti mnogo zainteresovani za svet oko sebe ako su im zadovoljene osnovne potrebe.

Svaki posao u krajnjoj instanci zavisi od ljudi, pogotovo kad su tvoji. Odabir, školovanje, kreiranje poslovnih i naučnih karijera i konačno raspoređivanje od strane Amerike po horizontali i vertikali u najvišim državnim strukturama zemalja saveznika i NATO-a zapravo je raspoređivanje vojnika za napad. Prvo su to radili kod sebe, pa potom kod saveznika i na kraju kod saveznikovih poslušnika (na primer u Srbiji). U dugom periodu De Gol je bio izuzetak posle koga je sledio ešelon ličnosti poput Širaka (sudi mu se u Parizu za krađu), Kol (pravosnažno osuđen za krađu u Nemačkoj), Bler (korupcionaška afera lordovskih titula), Sarkozi (puno finansijskih afera još neprocesuiranih), Berluskoni (birajte, porez ili seks), Merkelova (Istočnonemački aparatčik koja postaje lider ujedinjene Nemačke). Naravno, model se spuštao na sledeći niži nivo, Srbiju. Nastajali su neki profesori neoliberalne ekonomije, neki neoliberalni analitičari, neki neoliberalni novinari koji su svima oko sebe delili ideološke packe, do nepristojnosti promovisani na svim medijima. Njihovi bičevi s neoliberalne visine kao gromovi spuštali su se među zatečene građane i kolege koje su razmišljale svojom glavom. Tako su nastali, kako svedoči Milan Nikolić u RTS Dnevniku 2 (11. mart 2011), niotkuda od Đinđića dovučeni neoliberalni ekonomski stručnjaci Đunić, Vlahović, Đelić, Labus, Dinkić, koji su po utvrđenom scenariju i već isprobanom metodom u ostalim postkomunističkim zemljama od Srbije napravili najneuspešniju zemlju Evrope, kako sada i sva naša domaća štampa piše. Takozvana Druga Srbija, Čeda, Liht, Kovačević, Svilanović, Basara, Bujošević, Biserko, Kandić, Stevan Lilić, Dereta, Latinka Perović, Vuk i Dana, Homen, Gašo, Šutanovac i ini obučavana je i izdašno plaćena (u konačnom zbiru naravno našim novcem) da Srbija zauzme počasno (poslednje) mesto u evropskoj porodici naroda bez alternative. Po goreopisanom svetskom scenariju, ali u balkanskoj varijanti, i sistematski urađenom državnom advertajzingu (u organizaciji DOS-a, totalno prekopiranom sa evropskog i najvišeg američkog nivoa), postali smo dobra masa za kreativno oblikovanje. Naravno, kapilarni sistem podrazumeva da funkcioniše i na najnižem lokalnom nivou da bi bio kompatibilan od vrha do dna (ali onog pravog). I funkcionisao je. No sada svetom duvaju neki novi sveži vetrovi (možda če jednog dana preći i u orkan), pa će, svakako, doći do velikog provetravanja.

liberalizam1I dok se planeta okreće standardnom kosmičkom brzinom oko Sunca, društveni život na Zemlji kuva se brzinom svetlosti... Ovo je 21. vek. Nova naučna otkrića i nove tehnologije na njima zasnovane kao što su energentska nezavisnost, niska cena energije koja je nova svetska revolucija povezana sa solarnom energijom, stvaraju preduslove za osnovnu ravnopravnost svih ljudi. Oslobađanje od neoliberalnog kolonijalizma i upadanja u dužnička ropstva, uz pomoć naučno-tehnološke revolucija i interneta, predstavlja kontinuirani proces koji ne dozvoljava da se društveni događaji kreću nazad, osim kratkoročno. Nove društvene mreže poput najgušće paukove mreže prekrile su ceo svet. Totalna obaveštenost o svim događanjima na planeti, što većeg broja ljudi, pogotovo dobro obrazovanih, postaje zakonita odbrana od organizovanih napora najvećih država da na dosadašnji način nastave sa svojom dominacijom, a pogotovo da crpe za sebe resurse malih država i običnih ljudi. Istina (ma koliko bila subjektivna) postaje dostupna većini stanovnika sveta. Shodno većinskom udruživanju (uz razne predvidljive lomove), koje je u toku, stvoriće se drugačiji svet. Preraspodela realnih materijalnih vrednosti postaje zahtev više stotina miliona mladih (naravno i starijih). Pritisak se svakim danom geometrijskom progresijom povećava, i nema načina da se tako narastajuće tenzije na duže zanemare. To je, svakako, odlično razumela engleska elita (Kameron). Posle izjave DŽordža Buša Mlađeg, koju je dao povodom 10 godina od 11. septembra „Odjednom je bilo jasno da nas okeani više ne štite. Ja nisam imao strategiju, iz dana u dan sam donosio odluke“ – celom pismenom svetu postalo je jasno na koji je način ovakav čovek mogao da se popne na vrh svetske piramide moći. Najmoćnija sila na svetu nema plan „B“!?. Jasno je i kako je nezajažljivi naftni lobi mogao da se preko prenaduvanih cena nafte, početkom ovog veka, uzdigne, ali se to desilo i sa već pokleklom Rusijom, jedinim dotadašnjim potencijalnim i ravnopravnim vojnim neprijateljem. Ta vojna moć, apsolutno ravnopravna sila Americi, predstavljala je okosnicu BRIK prostora koji je u drugim segmentima (proizvodnji, tržištu, inovacijama) već prevazišao dotadašnju supersilu, i tako postao detonator svetske civilizacijske promene. Večite ljudske osobine, težnja za dominacijom, pohlepa, zavist projektovana na društva i države još dugo će biti prepreka skladnom razvoju (ekološki i ekonomski održivom) cele planete i svih pojedinaca na njoj. Pobadanja zastavica po kosmosu, ali i podmorjima, trka u virtuelnom i sajber prostoru, uz sve veću gužvu na granicama pojedinih slabih, ali resursima interesantnih država, siguran su putokaz da će život u ovom veku biti i premnogo interesantan za stanovnike (pogotovo one iz „Života u tuđem veku“, a to su pre svega naši političari). Koliko je realan novi svetski, svima prihvatljiv društveni dogovor o pravednijoj podeli (uživanju) u stvorenim novim realnim vrednostima? Da li će neko (bolje rečeno kada će) prihvatiti da se većinsko plaćanje poreza vrati iz potrošnje i zarada (koje plaćaju najširi slojevi stanovništva) u sektor nekretnina, finansija i monopola (gde se nalaze najbogatiji)? I šta je ostalo svetskim poveriocima da rade kad se demistifikuje sistem dužničkog ropstva koji im je udruženim poduhvatom spoljnih i unutrašnjih neoliberala nametnut? Da li će se jednog dana, milom ili silom, odigrati bitka za novi svetski poredak, u kome bi se planski upravljalo prirodnim i društvenim resursima, kako to već nude mnogi uvaženi naučnici pojedinačno i grupno. Baš je interesantno živeti u ovom 21. veku. Zbog brzine.

 

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha