24
pet, nov

Željko Cvijanović: rezolucija Evropskog parlamenta ili stvaranje novog Evropskog Srbina

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Željko CvijanovićSvi budući događaji u Srbiji - a biće ih i biće dramatični - određeni su time da je Srbija završila sa EU, a da njeni lideri to nisu shvatili

Koliko pre dve i po godine Palma Marković je pomračio slavu poslednje teze o Fojerbahu, prosvetlio Srbiju i ozario zapadne ambasadore svečano objavljujući kako se patriotizam ne sipa u traktor. Januara 2011. ovaj lokalni baron, koji je svoju šarenu biografiju oprao na globalnom nivou samo jednom jedinom rečenicom, i to baš tom o niskooktanskom patriotizmu, propustio je da svoju istorijsku sentencu apdejtuje time da se u traktor (više) ne sipa ni Evropska unija. Možda je Palma samo bio oprezan zbog toga što se posle Rezolucije o pridruživanju Srbije, usvojene u Evropskom parlamentu 19. januara, pokazalo da proces još nije dovršen, da se, istina, Evropska unija ne sipa u Srbiju, ali se još itekako sipa u Borisa Tadića, Božu Đelića i evrofanatičnu srpsku političku i medijsku elitu. O čemu se tu radi?

Ko god da je pažljivo pročitao tu rezoluciju, sa kojom se Srbija uglavnom nije upoznala direktno, već preko svog evrofanatičnog (iako bi preciznije bilo reći evrooportunističkog) političkog i medijskog komesarijata, mogao je da svedoči o dramatičnoj evoluciji evropske ideje u srpskoj vladajućoj klasi. Ta evolucija trajala je na svoj način od 2008, otkako je Boris Tadić preuzeo kompletnu vlast u Srbiji, ali je njen najvažniji datum bio 9. septembar prošle godine, kada je Srbija pod pritiskom iz Brisela odustala od nacrta svoje kosovske rezolucije pred Generalnom skupštinom UN. Od tog trenutka srpska država nije se samo odrekla odbrane Kosova već i svakog politčkog suvereniteta, od tada ona nije briselski kandidat, već slomljeni briselski klijent.

Taj događaj promenio je sve, promenio je odnos srpske države prema sebi i, logično, promenio je njen odnos prema Evropskoj uniji. Ona od tada u srpskoj vladajućoj klasi nema funkciju praktičnog strateškog cilja, već himere. Naime, kada stvari izgube svoju praktičnu vrednost, često umesto toga stiču mističnu, uostalom današnjim Srbima su kuće pune ručnih mlinova za kafu, preslica i Brozovih fotografija, koje ih podsećaju na vremena kada je Bog po zemlji hodao. Ali kako napraviti uspomenu od nečega što je, poput EU, izgubilo svaku upotrebnu vrednost, a nikad nam se nije dogodilo, nije imalo vremena da postane uspomena.

IZVAN LIMESA

Dok istraživanja raspoloženja ekonomski slomljenih građana svedoče o dramatičnom padu njihove dobre volje za Evropsku uniju, dok je među Srbima sve manje onih koji za tu integraciju vezuju svoje planove za budućnost, Evropska unija u vladajućoj klasi postaje ideološka vrednost. Tog trenutka građani i vlast definitivno postaju dva paralelna toka, koji se nigde ne dodiruju, i u tome u budućnosti treba gledati uzrok svakog sukoba među njima. Jer građani su s pravom sve uvereniji da vlast ne mari za njihovo siromašenje i probleme i, što oni tako više misle, to vladajuća klasa nameće Evropsku uniju kao rigidniji ideološki koncept, uvređena što je građani ne razumeju. U takvom odnosu vrhunac samokritike unutar vlasti može biti samo ideja da možda nisu na najbolji način objasnili ovim milionima nezahvalnika šta je to Evropska unija i kako se oni velikim i istorijskim stvarima bave pokazujući im na kojoj strani sveta je Brisel.

Taj rigidni ideološki koncept, koji se brutano nameće kroz medije, u tom trenutku postaje gotovo religiozna vrednost, neka vrsta Četvrtog Rima. Izvan te ideje, svedoči ovdašnja elita, jesu ništavilo, zlo, nasilje, devedesete - sve ono čega se plašimo i grozimo. Naravno, nema rigidne ideologije bez dualizma, a to će reći da, ako kao građanin niste tako zanesenjački nepragmatično skloni Evrpskoj uniji, ideji koja kao i svaki religozni koncept, zahteva žrtvu (to je za tadićevce smisao ekonomskog propadanja i tolike sirotinje koja mili po ulicama), onda ste upravo vi taj koji je sklon nasilju, nacionalizmu, prošlosti, kultovima smrti i kojekakvim zlim tricama.

Otuda, kada su pre nekog vremena autori komesarskog „Insajdera", u nameri da me diskredituju, gradaciju mojih grehova završili time da se protivim ulasku Srbije u Evropsku uniju (što, uzgred, i nije bilo sasvim tačno), mislio sam da su samo tupavi. Nisam u međuvremenu počeo da se kladim na njihovu inteligenciju, ali sam prepoznao matricu i važnost te religijske crte koju povlače ovi posednici večitih istina, izvan čijeg limesa su besmisao, tamni svet i večiti mrak. Naravno, u razumevanju tog dualističkog fenomena može da bude od pomoći ako u sebi nosite nešto sećanja na vladavinu komunista, bar utoliko što nalazite neke analogije i što niko ne treba da vam objašnjava kako se to u redovima evrofanatika našlo toliko bivših rigidnih levičara i njihovih potomaka. Prosto, za 40 godina bilo je lakše okrenuti glavu od Moskve prema Briselu i zameniti crvenu boju žutom, nego prestati da budeš pokvaren ili glup.

Kao što je socijalizam zahtevao Novog Čoveka, tako ga u Srbiji zahteva i Evropska unija. Dok mudri Vaclav Klaus razlikuje večnu Evropu od privremene asocijacije Evropske unije, lično stvari radije gledam u dinamičkoj i manje romantičnoj ravni pitajući se šta se dogodilo da je Malroova Evropa postala Evropa Anri-Levija, flozofa koji je voleo bombe više nego Hegela; gde je puklo da je kontinent Roberta Šumana postao planeta Ketrin Ešton, levičarske baronese u čijoj su porodici svi bili rudari; šta se desilo da je zavet Konrada Adenauera osvanuo u prilici Jelka Kacina, slovenačkog političkog proizvoda toliko nepodnošljivog da su rešili da ga izvezu Srbima, kojima će napisati rezoluciju o kojoj će ovde biti reči.

Otuda je rezolucija Evropskog parlamenta važan papir za odnose između Evropske unije i Srba. Ako je 9. septembar označio konačnu pobedu Brisela nad Beogradom, 19. januar je označio srpsko prihvatanje evropske religije. Treba li ikoga da čudi što će ta religija imati da se odnosi samo na Srbe, dok Evropljani neće imati obavezu da je se pridržavaju, utoliko pre što su oni već dugo tu i što nisu oni poraženi na bojnom polju nego su poraženi Srbi. Hajde onda da vidimo kako izgleda taj Novi Evropski Srbin iz rezolucije koju je usvojio Evropski parlament.

OPERI KOSOVO

Početak prihvatanja nove vere sastoji se, kaže rezolucija, u ritualnom kupanju: sa Novog Evropskog Srbina ima da se spere Kosovo, da se isteraju Dečani iz njegovih ušiju, da se istrlja Gračanica ispod njegovog pazuha jer Kosovo je blato starog života sa kojim se ne ide u Novi. Otuda će Novi Evropski Srbin da „započne dijalog sa Kosovom bez pominjanja novih pregovora o statusu", što će reći da će pregovarati o Kosovu, a da Kosovo neće moći ni da pomene. On ima da „pomogne uvođenje vladavine prava na severu Kosova", valjda zato što je u ostatku pokrajine već odavno uvedeno, pa se stvara nezdrava asmetrija. On je pozvan da ukine „paralelne srpske strukture na Kosovu" jer su albanske strukture tamo sasvim dovoljne da obezbede miran život, privredni rast i eskort organa sa Severa, jer, ako Toskana izvozi vina a u Ukrajini uspeva žito, na Severu Kosova tako dobro rađaju bubrezi.

Novi Evropski Srbin, kaže dalje rezolucija, ima da dosledno otresa sa sebe nacionalne interese, deo stare paganske vere, jer su svi nacionalni interesi u novoj veri zamenjeni za jedan - za Evropsku uniju. Vođen time, ima da u Bosni „aktivno podrži sve neophodne ustavne promene" i da „podrži konsolidaciju, učvršćivanje i jačanje bosanskih institucija" i da ni za živu glavu ne pominje Republiku Srpsku i sunarodnike, sa kojima će se sresti u Evropskoj uniji jednog dana kada svima bude jasno da se neće više prepoznati.

Naravno, nema prema Kosovu i Bosni ničeg novog među stavovima Evropskog parlamenta, ali dalji hod kroz rezoluciju omogućava razumevanje kako je pravljenje Novog Evropskog Srbina pod režimom Borisa Tadića uveliko odmaklo (prvi među Srbima hvali se za priznanje genocida u Srebrenici, isto tako za izvinjenje Hrvatima u Vukovaru), ali ima da se uradi još mnogo. To mnogo nije samo revidiranje propale reforme pravosuđa i brže usvajanje evropskih zakona već i donošenje zakona o finansiranju partija, borba protiv korupcije, ukidanje duplih funkcija i saradnja sa nezavisnim telima, u kojima odreda sedi svet ili regrutovan ili naknadno pridružen ekipi Druge Srbije, koja inače služi kao korektor vlasti na terenu, za tu odgovornu ulogu sertifikovan u Briselu i Vašingtonu.

Dalje, Srbiju deset godina posle prevrata, prema rezoluciji Evrpskog parlamenta, očekuje da konačno provede lustraciju. Sumnja li iko da će njome biti obuhvaćeni i oni funkcioneri koji su kršili ljudska prava posle Petog oktobra ili će pre biti da toga tada nije bilo? Sumnja li takođe iko da će ta čelična metla zahvatiti ikoga od sveta iz onog vremena koji je u međuvremenu na svoja pleća primio Novu Veru poput junaka s početka teksta. Srbiju očekuje otvaranje arhiva tajnih službi, isto tako do 2000. jer posle toga u toj arhivi ionako nema ničega osim potere za Ratkom Mladićem. Čim provede lustraciju i otvori arhive, Srbija za one koji preteknu ima da pristupi izmeni izbornog zakona, i to „do kraja tekućeg izbornog ciklusa". Rade li evropske zamlje kod sebe izmene izbornih zakona u tekućem izbornom ciklusu? Ne rade, naravno, ali to nije pitanje za onoga ko tek treba da primi Novu Veru, pa još iz pozicije Srbije.

MEDIJSKI MORAL

Želeći dobro Srbiji a ne sebi, Evropski parlament je u tački 20. rezolucije pokazao da je veoma „zabrnut zbog kontroverzi oko privatizacije Večernjih novosti", koje je Miša Beko izbio iz ruku nemačkog WAZ-a. Na stranu što je poslovno ponašanje WAZ-a u Srbiji bilo takvo da bi iz svake zemlje koja drži do sebe bili naglavce izbačeni za sva vremena, tek taj uvijeni zahtev da se „Novosti" vrate Nemcima zove se „jednak tretman stranih i domaćih investitora". Ima li iko normalan danas u Srbiji a da ne misli da su stranci u domaćem biznisu malo ravnopravniji od domaćih, pa makar domaće zvali i tajkunima i tretirali ih kao ljude na ivici zakona.

Kada je reč o medijima, Evropski parlament, uvodeći Novu Veru, uvodi i Novi Moral. Više niko u Srbiji neće bacati novinare u lonac vrele vode i pored vatre igrati Užičko kolo, utoliko pre što Evropa osuđuje čak i „napade i pretnje srpskim novinarima". I to je sasvim u redu jer ne bi bilo dobro da se nešto dogodi Brankici Stanković. I to ne treba da ima nikakve veze s tim što su njene emisije sramota za svako novinarstvo koje je obaveznije prema činjenicama nego prema Novoj Veri. Ali, začudo, nema u rezoluciji ni reči o sramnom srpskom zakonu o medijima, ništa o tome da je u treću kalendarsku godinu ušao pritvorenički staž vlasnika „Kurira" Radisava Rodića, dok za to vreme u njegovim novinama vlast šenluči i iživljava se nad svojim političkim protivnicima. Ništa u rezoluciji ni o Slobodanu Reljiću, nekadašnem glavnom uredniku NIN-a koji je dobio otkaz u svojim novinama jer je zanat shvatao ozbiljnije i moralnije nego zaštićena Stankovićeva; ništa o tome što su kontrolisani srpski mediji zatvoreni za desetine novinara samo zbog toga što su ih rezerve prema Novoj Veri odvele iza one linije koju su povukli Brankica i ostali urednički novoverci. Ni reči iz Evrope, koja je uzdigla Spinozu, o srpskim novinarskim udruženjima koja su odreda branila Stankovićevu od navijača, ali nijedno Reljića i većinu ostalih od njegovih poslodavaca niti Rodića od države samo zbog toga što je ono što oni ispovedaju veru sa one strane evropskog entuzijazma. Ni reči o cenzuri u srpskim medijima, u kojima su se nepoželjnim pokazali čak i tekstovi u kojima se pominju Noam Čomski i genocid. Logično da je cenzurisano, i to zbog materijalne greške, jer Nova Vera kazuje da je genocid Srebrenica, a ne Faludža. I, naravno, kada Borisa Tadića jednom budemo pitali za ovu sramotu, on će nam reći da je samo pratio evropske trendove i vrednosti i pozvaće se na ovu rezoluciju, iz koje se sa toliko elana pomalja Novi Evropski Srbin.

A taj, stoji dalje u rezoluciji, ima da omogući Vojvodini da joj Statut u potpunosti funkcioniše, da reši pitanje Sandžaka, ali tako da muftija Zukorlić bude zadovoljan jer njegovo zadovoljstvo je izvor na kome se napaja Novi Evropski Srbin. Ima da se „krivično gone izvršioci nasilja koje je bacilo senku na (gej) paradu i zabrane organizacije kojima pripadaju", a vi sad, ako mislite da Boris po svojoj pameti i ćudi već četvrti mesec u zatvoru drži 67 dečaka (od kojih većinu bez presude), da znate da niste u pravu i da on za to ima befel iz Evropskog parlamanta.

DENACIFIKACIJA PONOVO

Ima još: pošto su iz EU pokazali puno poverenje u Srbiju i jedva čekaju da je vide u punopravnom članstvu, dok se to ne dogodi, nagradiće je sa „150.000 povratnika - posledicom sporazuma o readmisiji sa zemljama Evropske unije". Naravno, zahtev je da se povratnici u srpsko društvo „uspešno reintegrišu", a samo pitanjem evropskog takta držim to što nisu zahtevali da se povratnicima obezbedi posao, po mogućnosti u državnoj službi.

Da ne bude zabune, Novi Evropski Srbin ima da podrži RECOM, iza koga se krije „Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji". Ukratko, reč je o koaliciji nevladinih organizacija na čijem čelu stoji Nataša Kandić, u čiju objektivnost sumnjaju samo retrogradne snage Starih Antievropskih Srba, koji čine nekih 98 odsto ukupne populacije, tako da pred Natašom, Borisom i ostalima ima još mnogo posla. A, da bi ta stvar išla lakše, rezolucija nalaže „potpunu primenu odredbi Bolonjskog procesa", koja će, računa se, stvoriti taman dovoljan broj debila u najboljim godinama kojima neće biti problem šta god RECOM odluči da se dogodilo u ratovima.

Ima toga još u ovoj rezoluciji, ali i ovoliko je savim dovoljno za zaključak da Evropski parlament na mala vrata slomljenom Borisu Tadiću uvodi jednu vrstu preumnjenja Srba, ono što su najekstremniji u nevladinom sektoru doskoro zvali denacifikacijom. Otuda, ovo je prvi zvanični dokumant neke evropske institucije koji kao poželjnu Srbiju vidi onu iz snova Druge Srbije. I zato sav taj svet iz nevladinih organizacija i pratećih medija nije nikakva ugrožena opozicija vlasti, kako voli da se predstavlja, već udžbenički primer dobro zaštićene pete kolone, koja je, bez ikakvih izbora ili bilo koje kvalitativne selekcije, od stranaca dobila mandat da pritiska vlast da ispuni sve ove zahteve koji nisu ništa drugo nego klasičan nacionalni inženjering.

I baš zato se vlast u Srbiji u evropskoj rezoluciji poziva da shvati važnost ove petokolanške ekipe i da „preduzme dalje korake ka formalizaciji i većem učešću civilnog društva u procesu kreiranja politike i u nadgledanju aktivnosti vlasti". I baš zato ljudska prava u Srbiji nemaju nikakve veze sa tom oblasti, ona su čarobna formula koja se primenjuje uvek kada se u društvu pojavi neki otpor prema toj kolaboracionističkoj ekipi.

Elem, Srbima će se ubuduće vršiti neki radovi na mozgu i najbolje će biti da oni o tome ne znaju mnogo, uostalom, kao što niko ne može da lizne sopstveni lakat, ne može ni da vidi svoj mozak, čak ni kada je otvoren. Biće sasvim dovoljno što će o tome sve da zna harmonična ekipa izvršilaca - drugosrbijanci, vlast i mediji. Zato su ta tri sloja predstavila ovu rezoluciju srpskoj javnosti blago kao nežni zubar koji radi sa decom. Boris Tadić je rekao kako je ta rezolucija „važan korak u pridruživanju EU"; Boža Đelić da je reč o „snažnoj podršci evropskom putu Srbije", dok su u istom duhu izveštavali gotovo svi srpski mediji, gde su se posebno istakli komentator „Politike", koji je celu priču predstavio nevino kao „operaciju adaptacije", i notorni „Blic", neformalno glasilo srpskih evrofanatika, tvrdeći da rezolucija otvara put podeli Kosova, samo zbog toga što je u raspravi izbačeno pominjanje toga da se neće dozvoliti nikakva podela. Naravno, ni „Blic" ne vode tolike neznalice da ne vide da otvaranje šansi za podelu nikako ne ide sa zahtevom da se raspuste srpski organi vlasti na severu Kosova. Tek nešto dostojanstva u tom bednom horu pokazali su Ivica Dačić, koji je blago negodovao zbog jezika ucena, i Vuk Jeremić, koji se jednako blago usprotivio evrofanatičnim tonovima u srpskoj javnosti.

LINIJA KONFRONTACIJE

Dok je Evropska unija pokazala da je sledeća faza integracije Srba nacionalni inženjering, što će reči da je zadatak da za deset godina svi Srbi ima da govore kao Boža Đelić, doduše bez Božinog honorara, oni su suštinski srpsku elitu dodatno konfrontirali sa sopstvenim narodom. Naravno, ta elita je svojoj pastvi već pokazala na šta je sve spremna. Ali u tom nedostatku mere, mozga i obzira leži i odsustvo smisla za realnost Tadićeve ekipe, a samim tim i suština nemoguće misije u koju su ušli. Elem, ako prestanu da provode taj inženjering, poješće ih ovi koji su ih na Srbe poslali. Ako ga nastave, ako produže sa tim besmislenim uvrtanjem, ubiće ih otpor materijala, a sad što su rešili da svoja nepočinstva rade na materijalu koji se zove sopstveni narod, i nisu zbog toga za neko žaljenje. Tek, svi budući događaji u Srbiji - a biće ih i biće dramatični - biće određeni time da je Srbija između septembra i januara završila sa Evropskom unijom pre nego što joj se približila i da njeni lideri nisu ništa shvatili, nego su, gledajući kako im narod ide nazad, mislili da se zapravo oni kreću napred.

Otuda je pitanje šta će se dogoditi ako se među Srbima nađe neko ko će i jednima i drugima reći - ne. Neće se dogoditi ništa jer Srbija je mesto kojim stranci ne vladaju batinama koje će da podele Srbima, već batinama koje su im odavno podelili. Naravno, nema više te snage i nema više tih batina. Zato je Srbija danas u stanju meke okupacije, gotovo dobrovoljne,  jer njome ne vlada snaga strane sile, već slabost i bezidejnost Borisa Tadića; njome vlada zlo sećanje na one stare batine i onaj ko to prvi shvati i ko shvati da nema više otvoriće vrata pravih promena.

Izvor:http://standard.rs/vesti

Preuzeto od: http://www.srpskamreza.net

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha