20
pon, nov

Branimir Nešić:Ukradena jaja

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Nedelja, negde oko podneva…

Bio sam u Maksiju, plaćam namirnice koje sam uzeo pridržavajući se spiska koji mi je žena dala, nerviram se koliki je račun, kako neprimetno ali cene stalno skaču; ne primetiš promenu cena kada robu sa rafova stavljaš u korpu, tek na kasi, kada ti kasirka poput nekog robota uvek kaže: „Vaš račun iznosi…“, začudiš se, pomisliš da nije možda pogrešila, ćutke platiš koliko je rekla, a posle zagledaš u račun i sabiraš…

Eto, baš kada me je kasirka „obradovala“ sa računom, dok sam po novčaniku jurio potrebnu sumu, čujem momka koji radi na susednoj kasi kako poluglasno komentariše: „E, stvarno bi sve Srbe trebalo pobiti, još bolje povešati…“ Naviknut da ovakve reči, naravno zavijene u oblandu, izgovaraju Nataša, Sonja i ini, začudih se da ih čujem od mladog kasira u Maksiju. U tom trenutku on se okrete ka „mojoj“ kasirki i reče: „Zamisli, uhvatio sam dedu kako krade - jaja. Vidim ga da je jednu ruku stisnuo uz telo, a ispod jakne se nešto nadulo. Ja ga pitam: ‘Gospodine, šta imate ispod jakne’, on se spetlja, nešto muca, ja mu kažem: ‘Deda, šta to kriješ’, on zaćuta i sa drugom rukom izvadi kornet jaja. Gledaj, molim te, deda pokušao da ukrade deset jaja…“, gnevno priča kasir i pokazuje svojoj koleginici zaplenjenu robu… Ona ćuti, a on nastavlja: „Kažem mu ja: ‘Sram te bilo, imaš toliko godina i kradeš jaja. Ja to posle moram da platim’. On se spetlja i - pobeže. E, stvarno smo stoka…“, završi momak-kasir svoj monolog, i pošto nije našao sagovornika na tu temu, uzdahnu i vrati se svom poslu.

Ja plaćam svoj račun, i u trenutku se postideh što sam za taj iznos mogao da kupim dvadesetak korneta jaja. Izlazim sa kesama u rukama, i hoću i neću da pogledom tražim deku koji je tog dana, pored materijalne oskudice, izgubio i ono malo ponosa od momka-kasira koji mu je držao bukvicu što je pokušao da ukrade, ne čokoladu ili neko skupo piće, već - jaja. Možda je tog nedeljnog jutra poželeo da se malo počasti, da pojede nešto više i bolje, da pojede – jaja.

Gde li je taj čovek sada, da li je gladan, da li ima nekog ko o njemu brine… Država, očigledno, ne… Ona će njemu, i ostalim siromašnim ljudima, isključiti struju zbog neplaćenih računa i poslati im, pored drugih dažbina, i mesečnu nadoknadu za RTS, preko kojeg će deka i njemu slični da se „hrane“ pričom da je Srbija na dobrom EU-putu i da se sve bolje živi…

Nedelja, negde oko podneva…

Bliži se vreme nedeljnom ručku.

On je negde u mom komšiluku i nema šta da jede…

Preuzeto od: http://www.srpskamreza.net

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha