25
sub, nov

IZMEĐU RADNOG PROCESA I DRŽAVE: PROMENE KARAKTERISTIKA FABRIČKIH REŽIMA U USLOVIMA RAZVIJENOG KAPITALIZMA (I deo)

Analize
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

fabrika2356Odlomak iz studije - Između radnog procesa i države: promene karakteristika fabričkih režima u uslovima razvijenog kapitalizma

PROIZVODNI APARAT I DRZAVNI APARAT

Kako objasniti razlike između hegemonističkog režima npr. u kompaniji Jay's, zasnovanog na parcijalnom ugovaranju, i režima u kompaniji Allied, zasnovanog na birokratskim propisima? Ustanovili smo da radni proces i tržišna konkurencija ne mogu da budu izvor tih razlika. Verovatnija varijabla u ovom slučaju je oblik i sadržaj državne intervencije. Potvrda da takva jedna nacionalna varijabla deluje potiče iz literature o industrijskim odnosima koja se odnosi na posleratni period i prema kojoj je parcijalno ugovaranje tipično za prerađivačku industriju u Engleskoj (Hyman, 1975; Kahn-Freund, 1977; Clegg. 1979; Maitland, 1983), upravo kao što je birokratska procedura tipična za korporativni sektor u Sjedinjenim Državama (Strauss, 1962; Derber i dr., 1965; Herding, 1972; Brody, 1979, glava 5).

Sta je sa državnom intervencijom, koja stvara različite aparate? Ista dva tipa intervencije, koji su poslužili ...

fabrika2356Odlomak iz studije - Između radnog procesa i države: promene karakteristika fabričkih režima u uslovima razvijenog kapitalizma 

PROIZVODNI APARAT I DRZAVNI APARAT 

Kako objasniti razlike između hegemonističkog režima npr. u kompaniji Jay's, zasnovanog na parcijalnom ugovaranju, i režima u kompaniji Allied, zasnovanog na birokratskim propisima? Ustanovili smo da radni proces i tržišna konkurencija ne mogu da budu izvor tih razlika. Verovatnija varijabla u ovom slučaju je oblik i sadržaj državne intervencije. Potvrda da takva jedna nacionalna varijabla deluje potiče iz literature o industrijskim odnosima koja se odnosi na posleratni period i prema kojoj je parcijalno ugovaranje tipično za prerađivačku industriju u Engleskoj (Hyman, 1975; Kahn-Freund, 1977; Clegg. 1979; Maitland, 1983), upravo kao što je birokratska procedura tipična za korporativni sektor u Sjedinjenim Državama (Strauss, 1962; Derber i dr., 1965; Herding, 1972; Brody, 1979, glava 5). 

Sta je sa državnom intervencijom, koja stvara različite aparate? Ista dva tipa intervencije, koji su poslužili da se napravi razlika između ranog i razvijenog kapitalizma, takođe služi da se napravi razlika između pojedinih razvijenih kapitalističkih društava. Prvi tip državne intervencije razdvaja reprodukciju

radne snage od proizvodnog procesa, ustanovljujući minimalne nivoe društvenog blagostanja nezavisno od radnog učinka. U Sjedinjenim Državama radnici su, kad je reč o socijalnim beneficijama, zavisniji od preduzeća (mada te beneficije mogu da budu zanemarljive u neorganizovanim sektorima) nego u Engleskoj, gde je razvijenije državno socijalno osiguranje.

Drugi tip državne intervencije vrši direktno regulisanje proizvodnog aparata. Kako smo nagovestili na kraju prethodnog odeljka, u Engleskoj država ne reguliše proizvodni aparat, dok u Sjedinjenim Državama, bar u korporativnom sektoru, država postavlja granice obliku proizvodnog aparata. Naša dva analitička primera pokazuju da postoje različiti hegemonistički režimi, i ukazuje na državu kao na ključnu varijablu za objašnjenje, ali oni pružaju jedno statičko gledište i, štaviše, gledište u kome se relevantni konteksti javljaju samo indirektno. Sada moramo napustiti kompanije Allied i Jay's da bismo analizirali samu državnu intervenciju, kako njen oblik tako i njeno poreklo. Moramo razviti jedno dinamičko stanovište, situirajući dve pomenute fabrike u njihove političke i ekonomske kontekste kroz širu istorijsku i komparativnu analizu. U tom cilju moramo prvo upotpuniti sliku državne intervencije, dodajući joj još dva nacionalna obeležja državnog regulisanja fabričkih režima i državne pomoći u procesu reprodukcije radne snage. Naša treća kombinacija je ovde prikazana kroz primer Švedske, gde razvijen sistem zaštite od nezaposlenosti, tj. aktivna politika radne snage i obuhvatan sistem blagostanja, koegzistiraju sa čvrstim regulisanjem fabričkih režima. U Japanu (naša četvrta kombinacija), s druge strane, država malo pruža u oblasti socijalnog osiguranja, koje je prepušteno preduzećima, i slabo je uključena u direktno regu1isanje fabričkog proizvodnog aparata. Sledeća tabela sažeto prikazuje ove različite obrasce.

 

 

Društvena pomoć u procesu reprodukovanjaradne snage   

 

  VELIKA MALA
Obim direktnog državnog regulisanja
fabričkog režima
VELIKA  Švedska    SAD      
MALA Engleska Japan

 Ovi obrasci, naravno, predstavljaju samo opšte nacionalne modele. U svakoj zemlji mogu da postoje značajne varijacije u odnosu proizvodnog aparata prema državi. Državna intervencija rađa jedino generički oblik fabričkog režima, a njegov konkretni oblik određuju takođe radni proces i tržišne sile.

A šta određuje formu državne intervencije? Sada moramo napustiti prvu »metu« našeg istraživanja i us-meriti svoju »strelu« u suprotnom pravcu, na drugi cilj, odnosno na teorije države koje objašnjavaju njenu intervenciju sa stanovišta same njene strukture, nezavisno od ekonomskog konteksta u kome država deluje. Nije do-voljno ni da se uoči značaj spoljnih ekonomskih sila analiziranjem njihovog »prisustva« u državi, na primer u strukturama korporativnog ugovaranja ili u međupartijskim borbama, u sindikatima, u asocijacijama poslodavaca i dr., na nacionalnom nivou. Kao što tvrdi Panitch (1981), efekti klasnih snaga ne mogu da se svedu na na-čin njihovog »uključivanja« u državni aparat. Državna politika ne visi u vazduhu, ona ima svoje temelje, a ka-da se ti temelji uzdrmaju  isto se događa i sa politikom. Ukratko, dok se prisustvo proizvodne politike u državi ne mora direktno uočavati, ta politika ipak određuje granice državne intervencije i podstiče je. Tako su, na primer, talasi štrajkova u Sjedinjenim Državama tridesetih godina, i u Švedskoj, Francuskoj, Italiji i Engleskoj u kasnim šezdesetim i ranim sedamdesetim go-dinama, svi vodili nastojanju države da rekonstruiše fabrički aparat.

Kao što država postavlja granice fabričkom aparatu, tako i ovaj aparat postavlja granice formi državne intervencije. Statički posmatrano, nijednoj od ove dve strane ne može se pripisati primaran uticaj. Međutim, dinamički posmatrano, kao što ću kasnije predočiti, određujući uticaj proizlazi iz podsloja odnosa proizvodnje. Složeni i neravnomerni razvoj kapitalizma, odnosno vre-me i karakter redosleda razvijenih formi kapitalizma i pred kapitalističkih   društava, određuju odnos klasnih.

Mada se u ovom prilogu naglasak stavlja na razlike između društava, značajne su i razlike unutar društava. U Sjedinjenim Državama, na primer, uočljiva razlika između fabričkih režima pojedinih sektora nije rezultat samo tržišnih faktora već i različitih odnosa prema državi, koji su definisani odredbama Taft-Harleyjevog zakona, zatim isključivanjem polo-vine radne snage iz NLRB državnim propisima o pravu na rad kojima se stavlja van snage obavezno članstvo u sindikatu, po-tom amandmanima o slobodi govora koji favorizuju mešanje poslodavaca u organizovanje izbornih kampanja, oduzimanjem snaga u proizvodnom procesu i postavljaju ograničenja odgovarajućim formama fabričkog režima i njegovom odnosu prema državi.

Engleska

Možemo početi sa Engleskom i njenim specifičnim obrascem proletarizacije. U ranim fazama industrijalizacije, radnici su ili bili prognani sa seoskih područja ili su dobrovoljno migrirali u gradove. Do kraja devetnaestog veka bile su iscrpljene sve rezerve radne snage. Mada je odvojenost od sredstava za život oslabila radnike kao pojedince, ona ih je istovremeno naterala da razviju kolektivno organizovanje. U zemljama koje su kasnije industrijalizovane, najamnim radnicima su često bili dostupni alternativni načini obezbeđenja egzistencije, posebno proizvodnja životnih namirnica i sitna robna proizvodnja, čime je podrivano organizovanje radničke klase.

U drugoj fazi britanske industrijalizacije (1840-1895) dominiralo je nastojanje da se nađu »ventili« za akumulirani britanski kapital, koji se okrenuo izvozu zasnovanom na razvoju teške industrije u zemlji. Uz to, britanska imperijalna ekspanzija postavila je osnovu za nastanak iklasnog kompromisa između najamnog rada i kapitala (Hobsbawm, 1969, glave 6-8). Pošto je raspad britanske imperije tekao postepeno, postepeno se menjao i odnos klasnih snaga. Zahvaljujući tome, u istoriji britanskog radničkog pokreta nema nikakvog snažnog talasa štrajkova, poput onoga koji je zahvatio Sjedinjene Države u tridesetim godinama. Čak je i generalni štrajk 1926. godine brzo doživeo neuspeh i označio definitivno slabljenje radničke klase kroz blokiranje fabričke politike (Currie, 1979, glava 4).

Dok su obrasci proletarizacije i kolonijalizma pružili podsticaj i uslove da radnici izgrade svoju odbranu od nasrtaja kapitala, razvoj kapitalističke proizvodnje pružio je sredstva za to. Kapital je u Engleskoj, kao prvoj industrijskoj zemlji, prošao kroz sve razvojne faze, od zanatstva preko manufakture do moderne industrije. Od najranijih početaka razvoja, kapital i najamni rad istovremeno su napredovali, jačajući jedan drugog kroz borbu. Kapital je bio zavisan od stručnosti predindustrijskih zanatskih radnika, što dokazuje dominacija sistema kooperacije (Littler, 1982, glava 6). Konkurencija među preduzećima slabila je snagu kapitala i povećavala njegovu zavisnost od radnika. Dakle, u Engleskoj su, u odnosu na druge zemlje, radnici često bili bolje organizovani da se suprotstave kapitalu. To se može videti iz ranog razvoja zanatskih sindikata, mada će sektaštvo ovih sindikata, kako je ubedljivo tvrdio Turner (1962, deo IV), na kraju usporiti razvoj kohezivnog radničkog pokreta, odlažući nastanak opštih sindikata do kraja devetnaestog veka.

U proizvodnom sektoru, posebno u elektrotehničkoj industriji, snaga zanatskih sindikata usporila je proces mehanizacije i pružila je osnovu da se održi upravljanje proizvodnjom, kao što smo videli na primeru kompanije Jay's (Clegg, 1979, glava 2). Tek u prošloj deceniji došlo je do pomeranja od neformalnog, parcijalnog ugovaranja na radnom mestu ka sporazumima na nivou fabrike (Brown. 1981). Posebno se u novim granama sa automatizovanom proizvodnjom fabrički režimi više približavaju obrascu Sjedinjenih Država, mada poređenje sa Francuskom ukazuje na to da ovu promenu ne treba preuveličavati (Nichols i Bevnon, 1977; Gallie, 1978).

U Engleskoj je prelaz sa despotskih na hegemonističke režime bio postepen. Zanatska tradicija navela je radnički pokret da poboljšava svoj položaj kroz kontrolu proizvodnje i tržišta radne snage, a ne kroz državno nametnutu regulativu. Britanski sindikati i Laburistička partija težili su da državu zadrže izvan proizvodnje (Currie, 1979). Poslodavci su, želeći da sačuvaju svoju autonomiju u direktnom ugovaranju sa radnicima, bili podjednako nepoverljivi prema državnoj intervenciji. Pošto se posleratni konsenzus raspao u šezdesetim godinama, laburističke i konzervativne vlade su pokušale da nametnu politiku dohodaka, ali su u tome imale malo uspeha. Kako ie istakla Donovanova komisija iz 1968. godine, ugovaranje na radnom mestu, van kontrole sindikalnog rukovodstva. onemogućavalo je bilo kakvu centralizovanu politiku najamnina. Stoga su, počev od šezdesetih godina, vlade nastojale da regulišu proizvodnu politiku kroz zakonske mere. Najpoznatiji takav pokušaj bio je Zakon o industrijskim odnosima, iz 1971. godine, koji je 7načio pokušaj obuhvatnog reorganizovanja proizvodne politike kroz ograničavanje autonomije britanskih sindikata. Sindikati su tri godine složno napadali ovaj zakon. sve dok vlada konzervativaca nije bila primorana da ode sa vlasti. Nova, laburistička vlada, opozvala je taj zakon 1974. godine, pošto je bio uveden deo „društvenog ugovora“, odnosno čitav niz novih zakona. Zakon o sindikatima i radnim odnosima iz 1974. godine (dopune su sledile 1976. godine), Zakon o zaštiti zapošljavanja iz 1975. godine, Zakon o zdravlju i sigurnosti na po­slu iz 1974, Zakon o diskriminaciji prema polu i Zakon o rasnim odnosima, iz 1976. godine  svi su oni štitili prava zaposlenih i sindikata, ali u užim granicama. Međutim, te zakonodavne reforme nisu same po sebi imale mnogo uticaja na proizvodnu politiku. Stvarne snage koje stoje iza promena u proizvodnoj politici moraju se tražiti u promenama odnosa između kapitala i najamnog rada, koje su deo sirih ekonomskih promena, kao što ćemo videti u poslednjem odeljku ovog priloga.

Sjedinjene Države

U poređenju sa Engleskom, kapital je u Sjedinjenim Državama brže prolazio kroz svoje razvojne faze, dok je proletarizacija napredovala sporije. Nastanak enklava radne snage crnaca i imigranata, povezan sa mobilnošću radne snage belaca, atomizovao je radništvo, suprotstavljajući ga jakim sindikatima. Sa važnim izuzetkom IWW (Industriai Workers of the World), sindikati koji se jesu formirali obično su bili zanatski. Za vreme prvog svetskog rata, sindikati su tokom jednog kraćeg perioda uživali rezultate koje je dala kampanja da se ne pravi razlika između sindikalno organizovanja i ostalih radnika. Bila je zabranjena arbitrarna praksa zapošljavanja, na primer diskriminacija, nametanje ugovora kojima se radnici obavezuju na članstvo u sindikatu, diskriminacija članova sindikata, a od proizvoljnog otpuštanja radnici su bili zaštićeni kroz sprovođenje principa dužine radnog staža (Harris, 1982). Poslodavci su u dvadesetim godinama obnovili svoju ofanzivu protiv ne zavisnih sindikata i umesto njih su formirani sindikati kompanija. To je bila era kapitalizma blagostanja, kada su despotski fabrički režimi bili kombinovani sa materijalnim koncesijama u obliku socijalnih beneficija. Kompanijski paternalizam doživeo je krah sa nailaskom velike depresije, kada se nezaposlenost povećala, a najamnine i beneficije su smanjene (Brody, 9/9, glava 2). Brojni talasi štrajkova bili su upereni protiv proizvodnog aparata kao izvora ekonomske nesigurnosti. Uprkos  povećanju nezaposlenosti, radnici su mogli da iskoriste povezanost radnog procesa i međugransku zavisnost da parališu grane masovne proizvodnje. Istovremeno je iscrpljenost rezervi neproletarizovane radne snage ograničilasposobnost kapitala da  se  suprotstavi štrajkovima (Arrighi i Silver, 1983).

Samo jedna nezavisna inicijativa države, suprotstavljena kapitalu, mogla je da smiri radništvo, a to je postalo realno moguće zbog rascepkanosti vladajuće klase toga vremena. Norris-La Guardia zakon iz 1932. godine i Zakon o nacionalnoj industrijskoj obnovi iz 1933. godine podstakli su napore sindikata da se organizuje, mada je pravna vrednost oba ta zakona bila slaba, a mehanizmi za njihovo sprovođenje bili su neefikasni. Ipak je novoformirani Nacionalni odbor za radne odnose (NLRB) sledio svoju misiju sa birokratskim entuzijazmom. Robert Wagner je, potpomognut nizom slučajnih okolnosti i bez obzira na to što ga poslodavci nisu priznavali a Roosveltova administracija i sudovi su ga ignorisali (dok ga je AFL podržavao) — uspeo da provuče kroz Kongres Nacionalni zakon o radnim odnosima, 1935. godine (Skocpol, 1980). Nacionalni odbor za radne odnose latio se zamenjivanja despotske proizvodne politike novim oblicima »industrijskog upravljanja« zasnovanog na kolektivnom ugovaranju, arbitraži, kompromisu i nezavisnim sindikatima.

Zahvaljujući tome, sindikati su se razvijali kroz proces samoorganizovanja, ali je u obnovljenoj ofanzivi poslodavaca u periodu 1937—1939. godine Nacionalni odbor ipak doprineo odbrani rezultata koje su radmici izvojevali. Godine 1939. i sam Odbor je bio izložen ozbiljnom napadu zbog prevelike pristrasnosti, sa ciljem da se prinudi na vođenje umerenije politike. Potom je rad sindikata usmeravao Nacionalni odbor za radne odnose formiran u uslovima rata (1942—1946. godine), koji im je obezbedio sigurnost ali je istovremeno smanjio njihovu autonomiju. Kolektivno ugovaranje bilo je svedeno na regulisanje najamnina, radnog vremena i usko shvaćenih uslova rada; žalbeni mehanizam dao je sindikatu pasivnu ulogu; formirana je armija eksperata za radne odnose, koji su tumačili i primenjivali zakone (Harris, 1982). Taft Harlevjev zakon bio je samo kulminacija jednog desetogodišnjeg procesa u kome je pritisak klasnih snaga svodio fabričku politiku u sve uže granice. Tokom vremena je Nacionalni odbor bio prilagođen potrebama kapitala, odnosno održanja mira i stabilnosti u industrijskim odnosima.

Međutim, novo radno zakonodavstvo, koje je vladalo u posleratnom periodu, još je nosilo tragove vremena u kome je nastalo, posebno tragove reakcije na despotske fabričke režime i zavisnosti radnika od hirovitih tržišnih sila. S druge strane, socijalno i radno zakonodavstvo pružalo je, mada u ograničenoj meri, ono za šta su se radnici iznad svega borili - sigurnost. Zakonodavstvo o društvenom blagostanju, posebno nadoknada za nezaposlenost (mada je ono bilo nedovoljno u poređenju sa drugim zemljama), značilo je da radnici ne moraju da se pomire sa arbitrarnom praksom zapošljavanja. Videli smo na primeru kompanije Allied da su priznanje sindikata i prava koja je povlačila dužina radnog staža pružili radnicima izvesnu zaštitu u okviru fabrike. S druge strane, kapital je, zaplašen početnim radnim zakonodavstvom, uspeo da po svojoj zamisli preoblikuje to zakonodavstvo, zadržavajući sukob u uskim okvirima posredstvom restriktivnog ugovaranja i žalbenog mehanizma. Možda su interna tržišta radne snage pružala radnicima sigurnost, ali su ona isto tako uvela na tržište radne snage i onu mogućnost predviđanja koju je kapital već bio postigao na tržištima sredstava za proizvodnju i gotovih proizvoda  Cak je i socijalno zakonodavstvo, koje je podsticalo kupovnu moć radničke klase, usmerilo potrošnju na kupovinu kuća i automobila, te je doprinelo izvlačenju kapitala iz krize hiperprodukcije (Aglietta, 1979).

Dok je korporativni kapital tokom vremena udario novom radnom zakonodavstvu pečat svojih interesa, sitni konkurentski kapital nije mogao da priušti koncesije radnicima, a sindikalno organizovanje u tom sektoru nailazilo je na veće prepreke. Javio se specifični dualizam u kome su prednosti korporativnog sektora išle na štetu konkurentskog sektora. U Engleskoj, gde se sindikalno organizovanje javilo pre konsolidovanja krupnih korporacija i zahvatilo većinu industrijskih sektora, ova] dualizam je bio slabije izražen. Ukratko, upravo uspeh kopi je kapital Sjedinjenih Država postigao u očuvanju svo]e dominacije nad radništvom, koristeći pri tom fabrički despotizam, istovremeno je doveo do kriza hiperprodukcije i pokrenuo masovni otpor u radničkim redovima, zahtevajući državnu intervenciju i uvođenje jednog novog političkog poretka u fabriku. Hegemonistički režimi koji su uspostavljeni posle drugog svetskog rata  poput rezima u kompaniji Allied, potkopali su snagu radnika u procesu proizvodnje i doveli do njihove današnje slabosti.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha