23
čet, nov

Branko Horvat: Šta je socijalizam ? (II)

Analize
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

horvatb-iluU poslednje vreme (pisano 1989 godine) se na naučnim skupovima, a i u štampi sve više ističe potreba redefinisanja socijalizma. Pri tome zagovornici redefinisanja ne razlikuju socijalizam od onoga što fingira kao socijalizam, a zapravo je njegova karikatura. Kao što je to npr. dogovorna ekonomija plus monopol političkog oktopoda u Jugoslaviji u poslednjih petnaestak godina, Ili još mnogo veća karikatura u obliku » realnog « socijalizma severno i istočno od Jugoslavije.

Kada sam u sklopu predmeta „Komparativni ekonomski sistemi“, svojim evropskim i američkim studentima postavljao pitanje: Šta je socijalizam ? - Dobijao sam kratak i brz odgovor: Socijalizam je društveno - ekonomski sistem u kojem se privreda zasniva na državnom vlasništvu i centralnom planiranju, a politički život kontroliše jedna partija koja ima monopol vlasti. O tome su se, sa delimičnim izuzetkom Jugoslavije, donedavno gotovo potpuno slagali Istok i Zapad. Međutim, analiziramo li motivacije aktera autentičnih socijalističkih revolucija ili jednostavno anketiramo li našu partizansku generaciju, utvrdićemo da nikom nije padalo na pamet da gine za državno vlasništvo i partijski monopol. Zapravo takva bi se teza učesnicima revolucije činila grotesknom. Razlozi socijalističkog angažovanja bili su sasvim drugi.

Pre dve godine bio sam gost kineske Akademije društvenih nauka i, između ostalog, imao sam razgovor sa članovima odeljenja za političku ekonomiju. Pitao sam, dakle, i te stručnjake za političku ekonomiju socijalizma: ...

horvatb-ilu

U poslednje vreme (pisano 1989 godine) se na naučnim skupovima, a i u štampi sve više ističe potreba redefinisanja socijalizma. Pri tome zagovornici redefinisanja ne razlikuju socijalizam od onoga što fingira kao socijalizam, a zapravo je njegova karikatura. Kao što je to npr. dogovorna ekonomija plus monopol političkog oktopoda u Jugoslaviji u poslednjih petnaestak godina, Ili još mnogo veća karikatura u obliku » realnog « socijalizma severno i istočno od Jugoslavije.

Kada sam u sklopu predmeta „Komparativni ekonomski sistemi“, svojim evropskim i američkim studentima postavljao pitanje: Šta je socijalizam ? - Dobijao sam kratak i brz odgovor: Socijalizam je društveno - ekonomski sistem u kojem se privreda zasniva na državnom vlasništvu i centralnom planiranju, a politički život kontroliše jedna partija koja ima monopol vlasti. O tome su se, sa delimičnim izuzetkom Jugoslavije, donedavno gotovo potpuno slagali Istok i Zapad. Međutim, analiziramo li motivacije aktera autentičnih socijalističkih revolucija ili jednostavno anketiramo li našu partizansku generaciju, utvrdićemo da nikom nije padalo na pamet da gine za državno vlasništvo i partijski monopol. Zapravo takva bi se teza učesnicima revolucije činila grotesknom. Razlozi socijalističkog angažovanja bili su sasvim drugi.

Pre dve godine bio sam gost kineske Akademije društvenih nauka i, između ostalog, imao sam razgovor sa članovima odeljenja za političku ekonomiju. Pitao sam, dakle, i te stručnjake za političku ekonomiju socijalizma: Šta je to socijalizam? Nakon četvoročasovne rasprave ispostavilo se da moji učeni sagovornici na postavljeno pitanje nemaju odgovora. Ta kritička skepsa bila je već jedan veliki korak napred u poređenju s vulgarnim dogmatizmom državnog vlasništva i jednopartijskog političkog sistema. Kako su borci za socijalizam shvatali svoj socijalizam? Jedva da može biti spora da su ga zamišljali kao pravedno društvo. I u buržoaskim revolucijama ljudi su se borili za pravdu.

Najpoznatija, francuska revolucija tu je pravdu vrlo precizno definisala: sloboda, jednakost i bratstvo. Buržoaske revolucije uspele su i ostvariti jedan deo te pravde: impozantne političke slobode, prilično veliku jednakost pred zakonom i ne baš mnogo bratstva, iako su države blagostanja ipak ostvarile određen stepen ekonomske solidarnosti. Ono što je preostalo - osim negativne ( » sloboda od « ) potrebna je i pozitivna sloboda ( » sloboda za « tj. biti u stanju služiti se slobodom ), osim formalnopravne potrebna je i ekonomska i socijalna jednakost, i solidarističko, asocijativno organizovano društvo - ostalo je kao zadatak za socijalističku revoluciju. Socijalistička revolucija trebala je dovršiti buržoasku, socijalizam je trebao prevladati ograničenja kapitalizma.

Sa socijalističkim društvom slobodnih, jednakih i solidarno udruženih osoba očito nije spojiva nijedna politička hijerarhija ili društvena stratifikacija. Vertikalna stratifikacija na klase i slojeve neizbežno se javlja kad u društvu postoji koncentracija moći. Tri su moguća izvora takve koncentracije moći u rukama malobrojnih grupa: vlasništvo, politička vlast i znanje, odnosno posedovanje relevantnih informacija. Odatle i tri tipa moći: ekonomska, politička i manipulativno-ideološka. Kapitalizam se zasniva na privatnom vlasništvu i klasna je eksploatacija prvenstveno ekonomska, tzv. realni socijalizam, čiji naučno adekvatniji naziv jest etatizam, zasniva se na monopolu političke vlasti i tu se klasna eksploatacija obavlja prvenstveno političkim sredstvima, a oba sistema, dakako, unajmljuju profesionalne proizvođače ideologije ( verske, partijske i druge ) koji sistemima pribavljaju legitimnost u očima članova društva, uključivši i one koji su najviše eksploatisani. Socijalizam je društvo u kojem se klasna stratifikacija postupno ukida i po tome se socijalizam razlikuje i od kapitalizma i od etatizma.

Ukidanje stratifikacije i sa njom povezane eksploatacije zahteva razbijanje koncentracije moći. Istorijski su socijalisti najviše pažnje posvetili razbijanju koncentracije ekonomske moći, pa su sve socijalističke revolucije sprovodile nacionalizacije. Međutim, iskustvo je pokazalo da nacionalizacije koje uspostavljaju državno vlasništvo postaju osnova za novi, etatistički, tip eksploatacije. Zbog toga umesto državnog vlasništva treba uspostaviti društveno vlasništvo.

Međutim, društveno vlasništvo, koje omogućava razbijanje koncentracije lične ekonomske moći, ne može normalno funkcionisati u uslovima koncentracije političke moći. To, naime, znači da je ekonomski subsistem društva zasnovan na samoupravljanju, dakle na solidarnom udruživanju, dok je politički subsistem zasnovan na vertikalnoj subordinaciji, dakle, na političkom monopolu. Društvo ne može normalno funkcionisati ako su njegova dva osnovna sistema zasnovana na dva kontradiktorna organizaciona načela kao što su saradnja i naređivanje. Sukobljavanje je neizbežno i posle određenog vremena sistem mora zapasti u tešku krizu. To je ono što se desilo Jugoslaviji. Naša današnja kriza bila je sasvim predvidiva, zapravo je bila prognozirana još pre šesnaest godina.

Jednako kao što se mogla prognozirati kriza, može se prognozirati i način izlaska iz krize. Potrebno je čitavo društvo organizovati na jedinstvenom organizacionom načelu: ili na osnovi hijerarhije ili na osnovi saradnje. Hijerarhija bi implicirala povratak na državno vlasništvo i uspostavljanje etatizma. Savremeno iskustvo pokazuje da je etatizam iscrpeo razvojne mogućnosti, pa stoga ovo rešenje, sasvim nezavisno od bilo čijeg subjektivnog stava, nije moguće. Prema tome kao jedino rešenje preostaje da se politički sistem prilagodi ekonomskom i organizuje na isti način. To implicira radikalnu političku demokratizaciju. Radničko samoupravljanje poznato je kao ekonomska demokratija. Njegov komplement može biti samo politička demokratija.

Danas se u Jugoslaviji mnogo govori o potrebi demokratizacije političkog života. Demokratizacija je, naravno, poželjna sama po sebi. No, ona je mnogo više od toga. Ona je egzistencijalni uslov za opstanak jugoslovenskog socijalizma. Svako ko se suprotstavlja demokratizaciji zemlje protivnik je socijalizma i bez obzira na frazeologiju, objektivno postaje neprijateljem Jugoslavije.

Da na kraju odgovorimo i na postavljeno pitanje.

O suštini socijalizma. Socijalizam je poredak u kom se ukidaju koncentracije ekonomske i političke moći i na taj se način ostvaruje mogućnost da se ukine klasna eksploatacija. U tom smislu socijalizam je društvo ravnopravnih građana. Institucionalno to znači društveno vlasništvo, planski kontrolisano tržište i bespartijski politički sistem, odnosno radikalnu političku i ekonomsku demokratiju i raspodelu prema radu.

Takvo društvo, naravno, nije lako ostvariti. Raspravu o tome Ostavljam za posle. Ovde bih još jedino želeo upozoriti na jednu raširenu zabludu. Za društvenu akciju potrebna je politička volja. Krajnje je pogrešno mišljenje da je politička volja najefektivnija u uslovima političkog monopola. Najbolji dokaz pogrešnosti tog uverenja jest današnja jugoslovenska situacija u kojoj je politički monopol uzrokovao paralizu političke volje. No, čak i kad bi politički monopol osiguravao efektivnu akciju, ne bi bilo nikakve garancije da je ta akcija i društveno korisna. Štaviše, što je društvo vremenski udaljenije od svoje revolucije, to je veća verovatnoća da će politički monopol uroditi štetnim akcijama.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha