25
sub, nov

IRONIJA ANTIKOMUNIZMA: IDEOLOGIJA I INTERES U AMERIČKOJ POSLERATNOJ SPOLJNOJ POLITICI

Analize
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

conservativedemonstration 400Još od 1945. godine američki vrh se poziva, obeshrabrujuće uporno, na sovjetske akcije kao na dokaz da je komunizam sila zla, koja bi ovladala celim svetom da je u tome ne zaustavlja čvrsta ruka. Od svih sovjetskih akcija, na formiranje hladnog rata je možda najviše uticao prevrat kojim je prosovjetsko rukovodstvo došlo na vlast u Čehoslovačkoj 1948. godine. Upravo taj slučaj, pak, može poslužiti i kao pokazatelj jednog drugog neverovatnog svojstva hladnog rata  stepena u kojem su Sjedinjene Države, bukvalno, s radošću pozdravljale agresivne akcije Sovjetskog Saveza jer su na njima gradile unutrašnji konsenzus oko antikomunizma. Toga radi, pogledajmo istoriju.

Početkom 1945. sovjetske trupe su, probijajući se ka Zapadu, okupirale Moravsku i Slovačku. Praški pokret otpora je 5. maja izišao na ulice i otpočeo bitku protiv poslednjih preostalih nacista. General Patton i američka Treća armija su bili oko 56 milja odatle. lako su ga američki vojni komandanti i aktivisti OOS požurivali da uđe u Prag. general Eisenhower ih je. nakon konsultacija sa šefom sovjetskog generalštaba, Aleksejom Antonovom, izneverio. SAD su političkim sporazumom već bile prepustile Čehoslovačku Rusima.

Jedini problem toga sporazuma bili su sami Česi. Premda je Čehoslovačka komunistička partija bila odista popularna, jedini izlaz za podeljenu i poraženu zemlju  ...

conservativedemonstration 400

Još od 1945. godine američki vrh se poziva, obeshrabrujuće uporno, na sovjetske akcije kao na dokaz da je komunizam sila zla, koja bi ovladala celim svetom da je u tome ne zaustavlja čvrsta ruka. Od svih sovjetskih akcija, na formiranje hladnog rata je možda najviše uticao prevrat kojim je prosovjetsko rukovodstvo došlo na vlast u Čehoslovačkoj 1948. godine. Upravo taj slučaj, pak, može poslužiti i kao pokazatelj jednog drugog neverovatnog svojstva hladnog rata  stepena u kojem su Sjedinjene Države, bukvalno, s radošću pozdravljale agresivne akcije Sovjetskog Saveza jer su na njima gradile unutrašnji konsenzus oko antikomunizma. Toga radi, pogledajmo istoriju.

Početkom 1945. sovjetske trupe su, probijajući se ka Zapadu, okupirale Moravsku i Slovačku. Praški pokret otpora je 5. maja izišao na ulice i otpočeo bitku protiv poslednjih preostalih nacista. General Patton i američka Treća armija su bili oko 56 milja odatle. lako su ga američki vojni komandanti i aktivisti OOS požurivali da uđe u Prag. general Eisenhower ih je. nakon konsultacija sa šefom sovjetskog generalštaba, Aleksejom Antonovom, izneverio. SAD su političkim sporazumom već bile prepustile Čehoslovačku Rusima.

Jedini problem toga sporazuma bili su sami Česi. Premda je Čehoslovačka komunistička partija bila odista popularna, jedini izlaz za podeljenu i poraženu zemlju predstavljala je koaliciona vlada u koju bi ušli kako komunistički vođ Klement

Gotvald tako i češki patriote Jan Masarik i Edvard Beneš. Maja 1946. održani su izbori i levica je  pocepana na komuniste i leve socijaliste  jedva izborila minimalnu većinu.U naredne dve godine su Gotvald i njegovi saveznici vršili sve snažniji pritisak kako bi Čehoslovačku primakli Sovjetskom Savezu. Američka politika kao da je i bila namenjena tome da im pomogne. Vašington je odbio da da Masariku pšenicu, čime je naškodio podršci koju je ovaj uživao u zemlji. Predsednik Truman i državni sekretar Džordž Maršal odbili su da prihvate dolazak češkog nacionalnog heroja u Vašington. Maršal je 6. oktobra 1947. obavestio američku vladu da će »Moskva verovatno biti primorana da zgrabi Čehoslovačku jer bi relativno slobodna Čehoslovačka mogla ozbiljno ugroziti politički položaj Moskve«. Sovjetska nastojanja da kontrolišu zemlju bila su, kako je Maršal privatno rekao, »posve defanzivna«. Masaryk se, razočaran i neupućen u to da su ga Amerikanci otpisali, vratio u Prag i tu se suočio s komunističkim udarom. Bez ikakve podrške SAD, njegov položaj je bio bezizlazan i uskoro je Gotvald, sa NKVD-om i 18.000 sovjetskih vojnika u Austriji kao zaleđem, preuzeo vlast. Čehoslovačka je postala sovjetski satelit.

Reakcija Trumanove administracije na krizu februara 1948. pokazuje metaforu zadovoljenja. »U situaciji smo koja je jednaka onoj u kojoj su bile Britanija i Francuska s Hitlerom«, pisao je Truman svojoj kćeri. Pošto su marta meseca vesti o Masarikovoj zagonetnoj smrti stigle na Zapad, Vašington je obuzelo osećanje veoma blisko histeriji. Truman se 17. marta obratio Kongresu optužujući Sovjete za agresiju: ». .. Sovjetski Savez i njegovi agenti su uništili nezavisni i demokratski karakter čitavog niza zemalja u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Ove bezobzirne akcije i jasna namera da ih se proširi i na preostale slobodne evropske zemlje, doveli su do sadašnje kritične situacije u Evropi. Tragična smrt Čehoslovačke Republike izazvala je šok u čitavom civilizovanom svetu.«

Posledice Trumanovog govora na unutrašnjem planu bile su brze i dramatične. Henri Valas, koji je s levice mogao ugroziti ponovni Trumanov izbor, bio je izolovan i, na kraju, potisnut. Aprila 1948, Kongres je odobrio Maršalov plan, a sredstva juna meseca. Tri milijarde za vojni budžet, namenjene daljem razvoju vazduhoplovstva, odobrene su aprila meseca, a uskoro su ta sredstva dodatno povećana. Do okončanja češke krize, budžet vazduhoplovstva se udvostručio. Nikada se toliko promena u strukturi i delovanju američkog vojnog establišmenta nije dosadilo za samo dvanaest meseci koliko ih se desilo u godini nakon februara 1948. Nesigurni, kvazi-nacionalistički ekonomski džin postao je i vojna supersila.

Sa stanovišta međunarodnih odnosa, američka reakcija na češku krizu jedva je shvatljiva. Kako bi rekao Džordž Kenan, nije »ništa neočekivano, ništa neuobičajeno u ponašanju komunista  u češkoj krizi i berlinskoj blokadi  izazvalo toliku uzbunu u zapadnim prestonicama ... Reakcija Vašingtona bila je duboko subjektivna, potaknuta pre domaćim političkim raspoloženjima i institucionalnim interesima no teorijskim uvidom u naš međunarodni položaj«. I doista je, što se unutrašnje politike tiče, češka kriza inicirala jedan proces koji će se stalno ponavljati tokom hladnog rata. Bitni elementi toga procesa su sledeći:

1) Sovjetski Savez se, nesumnjivo, ponašao kao glavna vojna sila. On je nastojao da svaku situaciju iskoristi kako bi uspostavio kontrolu nad svakom regijom u svetu ako je držao da je to u njegovom nacionalnom interesu.

2) Daleko od svakog suprotstavljanja takvoj sovjetskoj kontroli, Sjedinjene Države su je prećutno podsticale, takvi sovjetski potezi su im odgovarali i gotovo da su ih sa olakšanjem posmatrale.

3) Javno su, međutim, Sjedinjene Države govorile upravo suprotno onom što su potajno očekivale.

4) Rečju, hladnoratovska retorika i antisovjetska osećanja nikada nisu bili upravljeni protiv Rusa, već su bili namenjeni američkoj javnosti i kongresmenima, kao i evropskim saveznicima. Ta retorika je postala bitan sastavni deo procesa razbijanja šah-mat pozicije, jer je proizvodila akciju onde gde je prethodno bio otpor.

Kreatori američke politike su nalazili analogije s Minhenom, ali postojala je jedna suštinska razlika između sudbine Praga 1939. i 1948. godine. Ni Čemberlen ni Daladier nisu istovremeno optuživali nacizam i priznavali mu legitimnost, dok su Truman i njegovi savetnici javno napadali upravo ono isto društvo čiju su kontrolu nad Čehoslovačkom potajno prihvatali. U tom je smislu hladni rat otpočeo onda kada se jasno uvidelo da između ideologije i interesa postoji jaz. Antikomunizam je, kao ideologija, zahtevao vojnu akciju i stanje stalne pripravnosti. A ipak se Amerikanci nisu stvarno pripremali za novi rat. Kapitalisti su počeli imati koristi od mira, te je stabilnost, a ne kontrarevolucija. postala krajnji cilj Zapada. Tako će vremenom pažnjom kreatora američke politike ovladati jedan osnovni problem: kako dozirati antikomunizarn, i to tako da plamen bude stalno dovoljno visok da bi služio domaćim ciljevima, a da se pri tom ipak ne razgori toliko da bi izazvao požar.

U ovom ću ogledu izneti tri pretpostavke. Prvo, da američki spoljnopolitički establišment, ni čitavu generaciju posle početka hladnog rata, nije uspeo da prevlada jaz između ideologije i interesa. Ideje koje su 1948. bile stvorene isključivo za javnu upotrebu, do 1984. su prerasle u sistem u koji lično veruju i sami kreatori politike. Drugačije rečeno, Vašington je bivao tim opčinjeniji određenim tumačenjem savremene istorije, što je to tumačenje ostali svet bio manje sklon da prihvati. Reganova administracija otvara proces u kojem objekti propagandne kampanje postaju njeni subjekti.

Moja druga pretpostavka jeste da je konfuzija ideologije i interesa bila ta koja je transformisala prirodu rivaliteta među supersilama. Krajem 40ih godina su i Sjedinjene Države i Sovjetski Savez nastojali da izvojuju stratešku prednost, ali su svoje ambicije zaodevali u humanističku retoriku. U Americi se to, međutim, poricalo. Ruse, govorilo se, kao nosioce jedne totalitarnije ideologije, okolnosti gone da delaju onako kako njihova hilijastička vizija nalaže. To da totalitarna država uvek sledi diktate ideologije pokazalo se, unatrag gledano, kao pogrešna primena iskustva s nacistima na Sovjetski Savez. U stvarnosti su se sovjetski vođi, do srži konzervativni, pokazali sasvim sposobnim da vešto slede pravila real-politike. Ta je činjenica, koliko razočaravajuća za levicu, toliko dobrodošla kapitalu. Upravo su Sjedinjene Države, to društvo duboko uvereno u vlastiti pragmatizam i realizam, bile one koje su svoju spoljnu politiku počele temeljiti većma na teorijama o svetu no na samom realnom svetu.

Treće, i što je najgore, tvrdim da do zakasnelog trijumfa antikomunističke ideologije. da do njenog uspeha da se preobrati u realnost  onu istu koju je trebalo baš ona da deformiše  dolazi u trenutku u kojem teorija nuklearne strategije primorava nacionalne države da vode politiku zasnovanu na percepcijama, a ne na mogućnostima. Odvraćanje, kakvo je uspostavljeno između supersila, veću važnost pripisuje subjektivnom opažanju namera nego namerama samim. Sovjetsko rukovodstvo, koje stoji na čelu jedne autoritarne države u čijim je okvirima malo ili nimalo unutrašnje slobode, ima neuporedivo manje potrebe od američkog da se bavi ideološkim deformacijama u prirodi svoga protivnika. Stoga je, paradoksalno, sa same svoje nedemokratske strukture, Sovjetski

Savez manje od Sjedinjenih Država podložan preobraćanju interesa u ideologiju; u Americi su, naprotiv, vođi stalno primoravani dinamikom izbornih kampanja da pojednostavljuju svet i spuštaju se do najnižeg, svima razumljivog, stupnja tumačenja motiva protivnika. Tako demokratsko društvo lakše dospeva pod vlast ideologije nego autoritarno i usled toga, njegova spoljna politika, u nuklearnom dobu, ima neuporedivo više izgleda da bude nepredvidljiva i neuravnotežena. A, kako je, u okvirima teorije odvraćanja, opažanje namera dobilo strateški značaj, ta politika je, isto tako, neuporedivo opasnija.

Kreatori američke politike su, kasnije, otvoreno priznavali da su, krajem 40ih godina, namerno preuveličavaju opasnost od Sovjeta. Trumanova administracija je, kao što je pomenuto, privatno gajila razumevanje za sovjetsko ponašanje, koje je bilo upadljivo odsutno iz njenih javnih istupa. Dve godine, posle češke krize, Paul Niče, Leon Kevserling i drugi iz administracije, okončali su rad na NSC68, strogo poverljivom izveštaju o sovjetskim namerama. Din Ačeson je kasnije govorio o tome koliko je bilo važno da taj dokument bude pisan »jasnije od istine«, kako bi se što bolje »uzdrmali duhovi u vrhu«, dok je Niče u jednom kasnijem razgovoru izjavio kako su sukobi unutar birokratije nametnuli potrebu da se grubljim jezikom progovori o »sovjetskoj opasnosti«. Drugim rečima, kada je već odlučeno da se javnost obmane u pogledu onoga što su zvaničnici znali da zaista jesu sovjetske namere, tek korak je ostao do samoobmane i toga da čak i oni na veoma visokim mestima prihvate fantomsku sliku sovjetske ekspanzije, sliku koja će, vremenom, postati zvanična. Kao što kaže John Lewis Gadis za NSC68, »nepreciznost je, kako su njegovi sastavljači verovali, bila neophodna da bi se podstakla akcija.. .« Tako je američka spoljna politika, tokom čitavog hladnog rata, u stvari bila sasvim racionalno zasnovana na jednoj nepreciznoj i birokratski deformisanoj slici protivnika.

Ničeg posebnog ni jedinstvenog nije bilo u odluci Trumanove administracije da obmane javnost. Političke elite su, tokom čitave istorije, nepokolebljivo dosledno. govorile jedno, čineći nešto posve drugo. Ono što je vredno komentara jeste proces kojim su američki vođi dospeli dotle da zaborave da su lagali. Objašnjenje ovog zaborava pohranjeno je u specifičnostima američke političke kulture.

Ekonomski, Sjedinjene Države su postale svetska sila već u doba prvog svetskog rata, ako ne i ranije. Kada bi ekonomija bila jedino objašnjenje za ponašanje nacionalnih drzava, tada bi rast i ekspanzija američke ekonomije jednoznačno i predvidljivo rodih i globalne političke ambicije. No, taj proces je bio sve pre no jednostavan jer lako je Amerika postala ekonomski div, njen politički sistem i viđenje sveta ostah su na nivou XVIII veka Izolacionizam, decentralizovanost, lokalizam, uravnoteženi budžeti, niski porezi, podela vlasti i druge američke specifičnosti predstavljale su slabu građu za stvaranje jedne imperijalne države. Specifičnost Amerike, kao svetske si^e proističe iz ogromnog raskoraka koji postoji između kosmopolitskog kapitalizma i parohijske demokratije. U Americi je pred-moderna politička kultura spojena s postmodernim ekonomskim sistemom, te stoga njenu politiku karakterišu česte oscilacije od jednog do drugog pola. kao da svaka promena ciklusa zahteva potpuno negiranje onoga što joj je prethodilo.

Mada su američki kapitalisti revolucionisali sredstva za proizvodnju krajem XIX i početkom XX veka. oni su, u poređenju s Evropom, kasnili s modernizacijom države, držeći se radije laissezfaire ideologije koja je vremenom bivala sve zastarelija. To što ekonomska elita nije pristajala na političke promene istinski je opterećivalo sve one na izbornim položajima. Oni su mogli birati ili prihvatanje konvencionalnog stanovišta i zaborav. ili se pak boriti za liderstvo koje je podrazumevalo gradnju države i modernizaciju. Ono što je kasnije postalo poznato kao progresizam (reformizam ili, danas, liberalizam) bio je u stvari ovaj drugi pravac: stvaranje države sposobne da odgovori nacionalnim i internacionalnim potrebama kapitala u celini, njegovom opiranju uprkos.

Jedan od metoda prevladavanja ukorenjene kratkovidosti predstavljala je i mobilizacija javnog mnenja za modernizaciju. Privlačna parola ponuđena narodu na plebiscitaran način mogla je mobilisati javnost i prevagnuti nad upornim opiranjem ekspanziji države koje je bilo prisutno u lokalnim vlastima, američkom Senatu i sudovima. Muka je bila pronaći odgovarajuću parolu. Populistički kandidati su često nailazili na dobar odziv u masama, ali su njihovi projekti (kontrola banaka i železnica, borba protiv motiva profita) izazivali nevolje na drugoj strani. U potrazi za programom proširenja domena države kor bi mase prihvatile, a koji istovremeno ne bi budio opasne strasti na drugoj strani, političari su ubrzo otkrih carstvo spoljne politike. U razdoblju između Teodor Ruzveltove i Wudro Vilsonove administracije rođena je moderna američka država.

Premda su i Ruzvelt i Vilson bili ekspanzionisti, između njih ipak postoji jedna bitna razlika. Prvi je bio bestidni imperijalista, čiji je neskriveni cilj bio trijumf američke sile i prestiža; drugi, čije svetske ambicije nisu bile ništa manje, uspešno ih je i dosledno zaodevao prihvatljivijom retorikom, u kojoj je čak bilo i anti-imperijalističkih primesa. Od ova dva modela, vilsonovski je uskoro odneo prevagu. Amerikanci kao da nisu imali ništa protiv toga što se carstvo stvara, ali nikada nisu želeli da se otvoreno prizna kako se upravo to radi. Teodora Ruzvelta je uništila njegova otvorenost. Vilson je shvatio da je američka politička kultura parohijalna i pacifistička, te da zahteva upotrebu humanističkih simbola u objašnjavanju akcija koje su u nacionalnom interesu.

Jedva da može biti sumnje u to da je naredni američki predsednik koji je zemlju uveo u rat, Franklin Ruzvelt, birajući između dva pomenuta pristupa, prihvatio ne onaj njegovog rođaka, nego Vilsonov. Veličina političkog genija F. D. Ruzvelta upravo je u ritualu što ga je razradio kako bi američki narod uveo u evropski rat postupno i na izgled, upravo ne čineći to. F.

D. R. je rodonačelnik tradicije po kojoj se jedna stvar ideološki govori, dok se na međunarodnom planu čini baš suprotno od toga. Kao što piše John Mlton Kuper: •>Najvažnija lekcija koju su Ruzveltovi naslednici naučili iz njegove spoljne politike jeste da javnost može slediti ispravni put jedino ako je ili obmanuta ili napujdana i da svaki pokušaj da se narod prosveti samo izaziva nevolje. Mnogo raspravljano i često osuđivano .imperijalno stolovanje' polovinom XX veka upravo je ona baština što ju je Franklin Ruzvelt ostavio onima koji su posle njega bili predsednici.« Ruzveltova senka je bila ogromna i u njoj je, kako primećuje Viliam

E. Leutenberg, skriveno i rođenje vojno-industrijskog kompleksa i države blagostanja, takođe. Sposobnost Trumanove administracije da očuva i unutrašnje i javno viđenje sovjetskih namera  sposobnost koju su imali i njeni naslednici  svoje poreklo ima u načinu na koji je F.D. R. uspešno manipulisao domaćim javnim mnenjem tokom drugog svetskog rata.

Liberalni predsednici koji su stvarali atmosferu međunarodne krize kako bi dobili podršku za svoje verzije širenja moći države (Truman, Kenedi i Džonson u novije vreme) igrali su proračunatu igru. Oni su se nadali, ili su barem pretpostavljali, da će se Amerikanci vremenom sroditi sa svojom ulogom imperijalnog zaštitnika, i da^ će svoj izolacionizam i svoje starinske političke navike žrtvovati zarad ekonomske i materijalne koristi što im ih može doneti čelni položaj u svetskoj ekonomiji. Kada je dostignuta ta tačka, kada je američki politički sistem bio revidiran i doveden u sklad s onim što je američka ekonomija dostigla, tada je verovatno bilo moguće napustiti neukusnu verziju antikomunističke histerije koja je bila stvorena iz unutrašnjih političkih razloga. Ono što demokratski liberali izgleda nikada nisu shvatili, a što Ronald Regan i republikanska desnica jesu savršeno, jeste značajna inertnost političke kulture, njena sposobnost da živi kao anahronizam čak i kad se čini da ekonomija diktira suprotno.

Ni američka politička kultura ni američka država nikada se nisu modernizovale onako kako su se liberalni reformatori nadali. Amerika 80ih godina je zadržala svoje svetske ambicije, ali njena unutrašnja politika se još uvek drži prošlosti. Javnost je još uvek narcisoidna, zaokupljena vlastitom situacijom i jedva svesna ostatka sveta. Savetnik predsednika Regana za nacionalnu bezbednost, čovek na najuticajnijem položaju u vladi,_nije znao imena ni zemalja ni ljudi s kojima će se baviti, a to neznanje ipak nije bilo prepreka njegovom imenovanju.

Obe partije po svaku cenu žele da porezi ostanu niski, iako su sve imperijalne ambicije skupe i za njih se, u krajnjem, plaća ubranim porezom. Etnički obziri kod kuće bitno utiču na spoljnopolitičke odluke, što nijedna imperija. koja drži do sebe. ne može sebi dopustiti. Stranačke borbe su ogorčene, vlada podeljena, konsenzus narušen, a elita u rasulu. Rečju, umesto da položaj Amerike u svetu odredi njen politički sistem, dogodilo se da specifično američki politički sistem uobliči imperijalno ponašanje Amerike.

Opstajanje pred-moderne politike kraj postmoderne ekonomije rezultira jednim hibridnim sistemom koji se može opisati jedino kao izolacionistički imperijalizam. Amerikanci bi da budu vojna sila, ali ne bi da im sinovi ginu u ratovima, kod njih je spartanska potreba za disciplinom spojena s atinskom sklonošću prema neodlož­nom zadovoljenju i užitku; oni bez prelaza osciliraju između ratobornosti i potpunog odricanja od upotrebe sile; nacija koja obožava hrabrost, stalno je obuzeta strahom. Onda kad njima dominira strah od rata, Amerikanci zahtevaju da se uspostavi kontrola nad oružjem, ali kada je u njima jači strah od Rusa, tada od svojih političara traže da stvore ono isto oružje čiju su kontrolu prethodno zahtevali. Kao da postoje dve Amerike, od kojih svaka odgovara jednom od viđenja Sovjetskog Saveza. Antikomunizam izvlači na svetlo dana najgore u obe Amerike, podstičući parohijanizam, licemerje, religijski milenijarizam, ideološku rigidnost i napadni moralizam. Društvo koje kombinuje izolacionizam s imperijalizmom je društvo koje se svetu dvostruko nameće: jednom da bi ga ekonomski kontrolisalo, a potom da bi mu držalo moralne pridike.

Antikomunizam, u obliku kakav je zadobio pod kraj drugog svetskog rata, stvoren da bi olakšao prelaz od izolacionizma na imperijalizam, počeo je, međutim, da živi vlastitim životom, i to u toj meri da je postao štetan i po sami kapital i njegove potrebe. Fantazmagorična povećanja vojnih izdataka što ih je smislila Reganova administracija, na primer, premda izuzetno povoljna za neke delove izbornog tela, mogu ugroziti ekonomski rast u narednih nekoliko generacija stvarajući permanentni deficit. Američki kapital biva sve ozbiljnije ugrožen od japanskih i nemačkih firmi usled oslanjanja na glomaznu tehnologiju i inovativnost, koje su svojstvene militarizovanoj ekonomiji. Sve nade koje su polagane u neku vrstu trilateralnog upravljanja svetskom ekonomijom  što je pre nekoliko godina bila poslednja reč kapitalističkog planiranja  raspršio je otvoreni nacionalizam Reganove administracije.

Drugim rečima, 80ih godina, antikomunizam preti potkopavanjem i samog zapadnog saveza. On vodi ekonomskoj stagnaciji, umanjuje inovativnu sposobnost Amerike, diže kamatne stope do neverovatnih visina, stvara buduću inflaciju i uverava ostatak sveta da Amerika nije pouzdan partner. Antikomunizam je, međutim, tako čvrsto ukorenjen u sadašnjoj administraciji da teško da će oslabiti s dolaskom nove. Ljudi poput Džordža Kenana su, krajem 40ih godina, u antikomunizmu gledali privremeno lukavstvo koje će vremenom bivati sve manje neophodno. Retko se kad proračun pokazao pogrešnijim i s tako ozbiljnim posledicama.

To što je antikomunizam zadugo nadživeo vreme u kojem su oni koji su ga stvorili mislili da će iščeznuti, mora se smatrati svedočanstvom u prilog jačini demokratije. U svetskoj istoriji je bilo mnogo imperija. Takođe je bilo mnogo društava s opštim pravom glasa. Amerika je prva koja obe te stvari spaja, i to već dugo 'i s izuzetnim rezultatima.

Krajem 40ih godina su se ljudi poput Rajnharda Nibra i Hansa Morgantaua, pitali da li će Amerikance biti moguće uveriti da žive u skladu sa svojim imperijalnim odgovornostima. Posve svesni latentnog izolacionizma američke političke kulture, ovi takozvani realisti su se pitali da li je demokratija spojiva s globalizmom. Kad bi se ljudima dopustilo da, u nekoj vrsti masovne politike, odlučuju, Amerikanci bi se, takvi kakvi su, pre odlučili za privatnost i parohijanizam nego za učešće u svetskim poslovima. Zabrinutost ovih ljudi bila je osnovana, ali je podrazumevala začkoljicu koju oni nikada nisu shvatili. Američka demokratija doista je dopuštala društvu mase, sastavljenom od suštinski priproste publike, da bira svoje političke vođe. No, umesto da odvrati od ideje o imperiji, ova masovna participacija je održala u životu antikomunizam koji je bio njeno racionalno pokriće, čak kada su i sami realisti, kao Morgantau i Kenan, počeli dovoditi u pitanje osnovne imperijalne premise koje su nekada zagovarali.

Demokratija kod kuće i imperijalističko ponašanje napolju predstavljaju jednu krajnje nepostojanu kombinaciju. To je jamačno razlog da Sovjetski Savez  neopterećen unutrašnjim neslaganjima, izbornim nadmetanjima, brbljivim novinarima i javnim debatama  može potpisivati sporazume sa Sjedinjenim Državama i očekivati da oni budu ratifikovani; prosta stvar na koju nijedna američka vlada ne može računati. To je svakako i razlog što se najambiciozniji globalisti Amerike (od pristalica slobodne trgovine krajem 40ih godina pa do konzervativaca koji danas okružuju Regana) ne slažu najbolje s demokratijom, i što su stalno zaokupljeni željom da sputaju štampu, da ograniče javnost rada vlade, oslanjajući se na najtajnije službe države. Najneprijateljskije raspoloženi Amerikanci prema Sovjetskom Savezu jesu upravo oni koji su najbliži antidemokratskom sovjetskom sistemu.

Postoje granice do kojih američka administracija može ići u ograničavanju demokratije zarad imperijalnih ambicija; postoji, kako nam pokazuje veći deo ovoga veka, i druga, privlačnija alternativa. Umesto da se demokratija sužava da bi joj se umanjilo dejstvo, isti učinak se može postići i njenim širenjem. Još od vremena Napoleona III nije nikakva tajna da se mase mogu mobilisati za ciljeve elite i da ostaju uz njih sve dok se elita dovoljno trudi da podilazi popularnim predrasudama, igra na neznanje javnosti i jača tradicionalne simbole. Koegzistencija imperije i demokratije nije ukinula demokratiju, već ju je transformisala. Sem pasivne obaveze glasanja  a ni nju svi ne izvršavaju  Amerikanci imaju vrlo oskudnu predstavu o demokratskim građanskim pravima. Vrste demokratije, koja je nastala kao sporedni produkt hladnog rata, elite nemaju potrebe da se pribojavaju. Oni koji su na vlasti, dotle dok su spremni da podilaze javnosti, raspolažu neograničenim mogućnostima deformisanja nacionalne debate i pridobijanja podrške za svoje programe. I tu doduše postoje neke granice: Ronald Regan. recimo, nije mogao učiniti ništa da američke trupe ostanu u Libanu. Forma pasivne plebiscitarne demokratije, kakva postoji u Sjedinjenim Državama (naročito od kraja 40ih godina naovamo), takva je da bi se, uz malo truda, mogla pretvoriti u drugo lice unutrašnje imperijalne uprave. Američki narod bi se mogao tretirati na bezmalo isti način na koji i narod Čada, kome se određuje nova vlada.

Opstajanje antikomunizma i transformacija demokratije u plebiscit je, zapravo, isti proces. Krajem XVIII i početkom XIX veka, američka politička elita je gradila jedan sistem koji je i bio zamišljen tako da onemogući koncentraciju političke moći. Vlast je trebalo da bude podeljena između pojedinih država i Vašingtona, uz izvesnu prednost prvih. Na svim nivoima vlast je bila razdeljena između izvršnih, zakonodavnih i sudskih organa. Privatnim frakcijama  kasnije poznatim pod nazivom interesne grupe  bilo je priznato pravo na javno istupanje. I pored prisutnog nepoverenja u političke partije, bilo je neminovno, imajući u vidu druge pretpostavke sistema, da i one dele i usitnjavaju vlast. Neki od prvih teoretičara američke demokratije su shvatili da će se takvo osamnaestovekovno viđenje države pokazati nespojivim s nacionalnim aspiracijama. Upadljiv izuzetak predstavljaju Alexander Hamilton i Džon Maršal. Danas to mnogi shvataju, te su se formirale grubo rečeno, tri škole mišljenja koje tragaju za rešenjem ovog problema.

1)   Tu su oni koji bi suštinski reformisali ili ukinuli usitnjenu političku vlast i zamenili je jednom nacionalnom, modernijom državom. Ovo je stanovište vrlo popularno među liberalima Kenedijevog tipa poput Teodora Sorensena. Ono je blisko racionalizaciji u ekonomskoj sferi koja usvaja jezik efikasnosti radi doslednijeg ostvarivanja ciljeva.

2)   Postoje i oni koji bi da očuvaju usitnjenu političku vlast, ali i da nastave s imperijalnim avanturama koje su s njom nespojive. Svojevremeno je ovo stanovište imalo glavna uporišta na krajnjoj desnici, dok se sada, s izuzetkom jedne vrste libertarianizma, uglavnom može naći na levici. No, u svakom slučaju posredi je manjinska struja koja nema preveliku težinu u nacionalnim raspravama o ovom problemu.

3)   Najzad, isto je tako moguće očuvati forme decentralizovane političke vlasti  pa čak ih dosledno javno uzdizati  jednovremeno ih postupno lišavajući vlasti u korist manje odgovornih, ali centralizovanijih tajnih službi i privatnih koncentracija. Tako, recimo, Reganov pristup predstavlja zakasnelu varijantu Valter Badžehotove distinkcije između uvaženih i efikasnih delova vlade. Da bi se u ovome uspelo, mora se imati oslonac u krstaškim pohodima poput antikomunizma, kojima se osigurava jedinstvo i izbegavaju provere od strane javnosti.

Sada postaje moguće pokušati objasniti kako je došlo do toga da nestane jaz između antikomunizma kao ideologije, i antikomunizma kao interesa. Podsećamo da ovu analizu ne zanima to što su pod kraj 40ih godina kreatori politike namerno deformisali sovjetsku opasnost; u samoj je prirodi onih koji su na vlasti, uostalom, da deformišu ciljeve čijem ostvarenju teže. Mnogo je zanimljivije objasniti zašto je na kraju i sam spoljno-politički  establišment privatno poverovao u ono što je isprva baš on bio namenio isključivo javnosti. čini se da je razlog povezan s onim što Alen Matus naziva »rastakanjem Amerike«, to jest procesom slabljenja hegemonije američkih liberala u poratnom periodu, koji je uglavnom bio uslovljen njihovim pogrešnim tumačenjem opšteg stanja toga doba.

Hladnoratovski liberali Trumanove administracije, oličeni u ljudima kakvi su bili Din Ačeson i Avril Haniman, bili su, u suštini, devetnaestovekovni elitisti koji su delovali u okvirima dvadesetovekovne, demokratske političke kulture. Njihova je vizija države bila takva da je podrazumevala državu u kojoj bi malobrojna, obrazovana i neformalna elita. kroz odgovarajuće kanale, odlučivala u dosluhu sa sličnim elitama u drugim zemljama. U tom je pogledu Velika Britanija bila njihov model. Nesposobni da prevladaju prezir što su ga osećali prema javnosti i njenom načinu ponašanja, i puni nepoverenja prema rasparčanoj i decentralizovanoj vlasti koja je gotovo onemogućavala svako koordinirano odlučivanje sklonjeno od pogleda javnosti, oni su potražili oslonac u konzervativnijrm interesima ukorenjenim u lokalnim ustanovama. MekKartijevo razdoblje je, na primer, mnogo bliže vezano s nepoverenjem ljudi poput Ačesona nego s ma kakvim ozbiljnim lovom na komuniste ili podrivače. Upravo zbog toga što je spoljnopolitički establišment bio u toj meri elitistički po temperamentu, konzervativna je opozicija bila u stanju da monopoliše demokratski simbolizam. Od MakKartija pa do Regana, konzervativni napadi na spoljnopolitički liberalizam su vazda bili iskazivani populističkim i demokratskim jezikom. Kad god su liberali zaista lagali o svojim pravim ciljevima  otpisujući Čehoslovačku ili, što je desnici bilo važnije, prepuštajući Koreju i Kinu socijalizmu  oni su na međunarodnom planu bili realisti, ali su se ponašali naivno u okvirima domaće politike. Oni su pružili priliku desnici da ih optuži za aroganciju i otvorili su put kontraeliti koja je doista verovala u vlastitu retoriku.

Trijumf antikomunizma kao ideologije predstavlja osvetu američke desnice. Još od Nju dila je u Americi postojao tvrdokorni konzervativni pokret koji je čekao da mu se pruži prilika da izađe iz izolacije u zemlji i da ukine tekovine za koje su se izborili radni ljudi i manjine.Ironija je da su oni svoju priliku dobili u spoljnoj, a ne u unutrašnjoj politici. I dan danas ispitivanja javnog mnenja pokazuju da su specifični nju-dilovski programi još uvek popularni. Nije bilo te konzervativne vlade koja bi došla na vlast u Sjedinjenim Državama zalažući se za ograničavanje socijalne sigurnosti i drugih nju-dilovskih programa. Da su se liberali držali svojih ciljeva na unutrašnjem planu, možda bi još uvek bili na vlasti. Ali oni to nisu učinili. Oni su bili puni nezajažljivih imperijalnih ambicija. A, sledeći svoje rodonačelnike, Vudro Vilsona i Franklina Ruzvelta, nikada nisu bili pripravni da te ambicije otvoreno iskažu. Sve dok su tako činili, sve dok su javnosti govorili jedno radeći pri tom drugo, oni su bili u opasnosti da izgube ne samo na spoljnopolitičkom, nego i na unutrašnje-političkom planu. Antikomunizam se nije mogao stavljati u pokret i zaustavljati trenutno i po volji. Nepoverenje liberala u demokratiju pomoglo je uspon antidemokratske desnice koja je svoje antipopulističke ciljeve mogla ostvarivati zaodevajući ih baš u jezik populističke demokratije. Oholost je na mestu u grčkoj tragediji, ah u demokratskoj političkoj kulturi, ona je isto što i političko samoubistvo.

Ako je nešto tragično u ovoj priči, onda to nije pad liberalizma, nego činjenica da je antikomunizam, kao ideologija, dostigao vrhunac upravo u trenutku kada je došlo do značajnog zaokreta u strateškoj teoriji. Suparništvo između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država je, na kraju krajeva, posve drugačije od svih suparništava među narodima što ih pamti svetska istorija. U prevashodno suvozemnim, radno intenzivnim, direktnim ratovima koji su se vodili između različitih država, pobeda ili poraz su, u krajnjem, zavisili od stvarnih mogućnosti svake strane. U hladnom ratu, u kome nuklearno oružje u rukama zaraćenih strana onemogućava konvencionalni rat, na određenoj tački stvarne mogućnosti počinju gubiti svako značenje. Kada su kreatori politike uvideli da je tako, ključni element teorije odvraćanja su postale namere, a ne stvarne mogućnosti.

Onoga časa kada su obe strane u hladnom ratu stvorile čak i relativno mah broj nuklearnih oružja, ali dovoljan za uništenje glavnih gradova protivnika, pitanja nacionalne bezbednosti su se počela vrteti oko odmazde drugog udara. (»Onoga časa«, tj. kada je postalo jasno da efikasne odbrane od prvog nuklearnog udara nema.) Logika odvraćanja drži da je jedini pouzdan metod sprečavanja prvog udara druge strane u tome da je se uveri kako će i nakon toga potencijal odmazde biti dovoljan da izazove potpuno uništenje. Teorija odvraćanja je za svoju pretpostavku imala ideju da nijedan vođ supersile ne može biti toliko iracionalan da rizikuje neminovno uništenje vlastite zemlje udarajući prvi. Taj argument ima izvesne osnove. Čitavu jednu generaciju, izgledalo je kao da odvraćanje sprečava nuklearni rat, ili, da budemo precizniji, nuklearnog rata nije bilo dok se praktikovalo odvraćanje. Pored toga se činilo, naročito od sredine 60ih pa do sredine 70ih godina, da među supersilama postoji i jedan manje-više stabilan obrazac uzajamnih očekivanja.

Vremenom, pak, kao da je nešto krenulo naopako s teorijom uzajamno sigurnog uništenja. Pre svega, nove tehnologije su otvorile fantastične nove mogućnosti: MIRV je povećao broj ciljeva, porasla je potisna snaga, a kompjuterizacija je nagovestila apsolutnu preciznost. Potom su stratezi počeh zagovarati tezu da svaka strana, pored gradova, treba da cilja i oružja namenjena kontra-udaru koja pripadaju protivniku, što je bila sugestija naoko protivna drugom udaru. Treće, obe strane su, a naročito Sjedinjene Države, bivale sve opčinjenije oružjima koja bi omogućila da se predupredi prvi udar. MX je najpoznatiji, a sovjetski SS20 nešto neodređeniji ali jamačno destabilizujući primer. Najzad su SAD još jed­nom došle na čelo i planeri su počeli razmišljati o oživljavanju antibalističkih raketnih (ABM) sistema, u šta i spada i opčinjenost predsednika Regana tehnologijom, rata zvezda. Pošto ovi sistemi treba da onemoguće nado \ lazeći prvi udar, oni ukidaju temeljnu premisu na kojoj je počivalo uzajamno zajamčeno uništenje.

Postoji i tehnološko objašnjenje postupnog gašenja uzajamno zajamčenog uništenja. Reč je o tome da čim je moguće stvaranje ABM sistema ili sistema prvog udara, oni i bivaju stvoreni. Takav tehnološki determinizam j je bez srca jer implicira da ljudska bića nisu ta koja odlučuju da korak više primaknu svet nuklearnom unište j nju, već ih na to primoravaju sredstva nad kojima nemaju j nikakve kontrole. Na žalost, tehnološko objašnjenje ne zadovoljava zbog toga što su tehnologije ABM i prvog 1 udara nesavršene danas, kao god što su bile i pre petnaest \ godina. Poraz MAD (mutually assured destruction  - uzajamno zajamčenog uništenja), rečju, valja smestiti ne i gde drugde, i ja bih bio sklon da ustvrdim da je osnovni j uzrok, bar u američkom slučaju, u dinamici političkog sis j tema zemlje.

Unazad gledano, mana MAD-a je bila politička, a ne j tehnološke prirode. Ona nije bila vezana uz protivničke j vođe koje su lako mogle shvatiti da nema odbrane od nuklearnog rata, već uz sopstveno stanovništvo koje je teško j shvatalo osnove svega toga. Da bi odvraćanje moglo delovati, politički lider je morao vlastitom narodu strpljivo j objašnjavati kako on mora pristati na život bez odbrane j pred prvim udarom da bi time drugu stranu ubedio kako , ne treba da mu pribegne. Drugačije rečeno, zvaničnici zaduženi za državnu bezbednost trebalo je da priznaju  da bi MAD i dalje živeo  da u nuklearno doba stvar poput nacionalne bezbednosti uopšte ne postoji. Nema tog demokratskog vođe  pogotovu ne u Americi  koji bi tako šta mogao priznati i ostati živ politički.

Odvraćanje je neposredno vodilo situaciji u kojoj je vođama dveju supersila bilo zajedničko upravo ono razumevanje prirode nuklearnog rata koje nisu mogli podeliti s vlastitim narodima. Problem se mogao rešiti samo na jedan način  ukidanjem toga zajedništva. U Sovjetskom Savezu se elitizam što ga podrazumeva odvraćanje nikad i nije javio kao problem, jer tamo demokratskih očekivanja nema. No u Sjedinjenim Državama su obziri nacionalne bezbednosti, koji su onemogućavali svaku raspravu o njihovoj prirodi, postali osnovni predmet liberalne arogancije. Ljudi poput Roberta MakNamare i njegovih » genijalaca « blaženo su povećavali ranjivost SAD od sovjetskog prvog udara kako bi osigurali odvraćanje. Oni čak nisu nudili ni iole uverljivo objašnjenje zašto to čine, iako je ono globalno bilo smisleno. Drugim rečima, oni isti činioci koji su omogućavali funkcionisanje odvraćanja između različitih država, onemogućavali su ga unutar svake od njih, ili barem one demokratske: odvraćanje je podrazumevalo stvaranje dva odeljena politička domena, što je nespojivo s demokratijom. To jest, jednog domena zajedničkog obema supersilama, koji počiva na logici posve različitoj od one na kojoj počiva drugi domen, onaj što ga vođi jedne supersile dele s vlastitim narodom. Tako se pokazuje da u doba planiranog nuklearnog rata, zatvoreno društvo može biti odgovornije od otvorenog. Demokratsko društvo će, u jednom trenutku, morati do odluči da li je demokratija za njega važna  i tada će morati da odustane od odvraćanja, ili je, pak, za njega važniji status nuklearne supersile  u kom će slučaju morati da digne ruke od demokratije.

Amerika je odlučila da ustraje u odvraćanju, bar u onoj njegovoj verziji koja u temelju ima uzajamno zajamčeno uništenje. Kao i antikomunistička ideologija stvorena pod kraj 40ih godina iz instrumentalnih pobuda, da bi kasnije osvojila i američko društvo i njegovo rukovodstvo, i odvraćanje postavlja pitanje na koje pristalice MAD nikako nisu u stanju da odgovore: naime, ako je Sovjetski Savez tako rđav kako od 1948. govorimo da jeste, zbog čega sedimo ovde čekajući da nas on prvi napadne? To pitanje nije začudo dugo bilo postavljeno, i to isključivo zato što nikakva pitanja o

nuklearnoj strategiji i nisu bila javno postavljana. No, što je konzervativna desnica imala više snage i bila spremnija da preuzme vlast, takva pitanja se nisu mogla dalje izbegavati. Iz perspektive Reganove administracije (koja je i perspektiva konzervativnih demokrata), konverzija antikomunističke ideologije u politiku znači isto što i kraj uzajamno zajamčenog uništenja.

Od toga trenutka odvraćanje, ako uopšte postoji, počiva na jednom novom skupu pretpostavki. Da bi se sprečio prvi udar protivnika, kazuje nova logika, moramo ga uveriti da mi protiv njega spremamo prvi udar. Tako se strateški značaj MX neposredno vezuje uz zamisli o akciji na prvo upozorenje i predupređivanju prvog udara. Ovaj zaokret u teoriji odvraćanja možda je najvažniji pojedinačni događaj koji se zbio za poslednjih deset godina. On je, istovremeno, i bitno uvećanje opasnosti od izbijanja nuklearnog rata, a osnovni razlog mu je činjenica da se ideologija smešala s interesom u artikulaciji strateške doktrine. Da su obe supersile autoritarna društva koja nemaju potrebe za objašnjavanjem svojih globalnih akcija kod kuće možda bismo i danas živeli bez planiranog prvog udara. Međutim (da joj verujemo na reč), jedna od supersila nije bila autoritarna, te stoga više nije bila u stanju da se drži onoga što se, unatrag gledano, pokazuje kao nešto sigurnija logika od ove koja se danas sledi.

Za razliku od ratova vođenih pre pronalaska nuklearnog oružja, uzajamno zajamčeno uništenje je preusmerilo interes od stvarnih mogućnosti ka namerama. Sada pak zaokret od MAD ka planiranom prvom udaru pomera dalje fokus od namera ka opažanju tih namera. Posredi je tanana, ali vitalno značajna razlika. Po Reganovoj doktrini, nije dovoljno imati oružje za prvi udar, nego je nužno zaoštriti neprijateljsku retoriku kako bismo uverili Ruse da ga svakog časa možemo upotrebiti. Ovo nalikuje takozvanoj teoriji »ludaka« koje su se držali Henri Kisindžer i Richard Nikson kako bi uverili neprijatelja da su sposobni čak i za najiracionalnije činove. MAD je ipak, makar i ovlaš, počivao na teoriji ljudske racionalnosti, pretpostavljajući da nijedan racionalni vođ ne bi udario prvi ako to sobom povlači i uništenje društva kojem i sam pripada. Nova strateška doktrina. međutim, u glavu protivnika usađuje iracionalna očekivanja. Po novoj logici je važno da protivnikove percepcije onoga što smo mi u stanju da učinimo ostanu nesigurne, što bi jamčilo da on neće preduzimati ofanzivne akcije. Rečju, zaokret od MAD ka njegovom nasledniku je u stvari zaokret od pružanja protivniku najveće moguće sigurnosti u to da će znati šta ćemo mi učiniti, ka maksimalizaciji njegove neizvesnosti u pogledu naših stvarnih namera.

Kada su, u logici strateške teorije, percepcije namera zamenile namere, došlo se i do najviše i najuzbudljivije tačke u priči. Na početku hladnog rata, kada su Sjedinjene Države imale monopol nad nuklearnim oružjem, njihovi su vođi stvorili jednu ideologiju koja se suštinski razlikovala od onoga što oni jesu znali da je stvarnost. Potom su, s uspostavljanjem pariteta među supersilama i dominacijom uzajamno zajamčenog uništenja, Sjedinjene Države počele verovati u vlastitu ideologizaciju sovjetskih namera, bivajući sve više žrtvom vlastite propagandne kampanje. U drugoj fazi hladnog rata, Sovjetski Savez, kao zatvoreno društvo, nije bio podložan procesu u kojem ideologija stupa na mesto interesa, te se njegova spoljna politika mogla stabilizovati oko čistog modela ravnoteže snaga.

U trećoj fazi ovih zbivanja, kada su percepcije namera postale važnije od namera samih, ideološka konstrukcija koju je stvorila jedna supersila postaje model druge. Suočeni s neprekidnom ideološkom kampanjom koja se vodi protiv njih  dovodeći pri tom u pitanje čak i njihovo pravo da postoje kao posebno društvo  sovjetski vođi odgovaraju istom merom, oživljavajući vlastite, dugo nekorišćene, ideološke vizije Sjedinjenih Država. To, sa svoje strane, deluje kao potvrda proročanstava američkog vrha, koji se sada, s ponosom, može pozivati na sovjetsko ideološko ponašanje kao na pozitivni dokaz u prilog tome da su američke ideološke percepcije oduvek bile ispravne. Da zaključimo, ako je hladni rat počeo tako što je jedna sila delala saglasno ideologiji, a druga saglasno interesu, ako je potom došlo razdoblje u kojem su uloge bile zamenjene, onda on kulminira procesom u kojem nijedna od njih više ne dela saglasno interesu, no se upravlja saglasno ideologiji. To je, sigurno, tačka u kojoj više ni nevinosti ni obmanjivanja nema u odnosima između supersila: svaka od njih je postala deo pogleda na svet one druge, svaka od njih je neophodna onoj drugoj da bi opravdala sopstveno postojanje.

Ciklus koji je otpočeo s antikomunizmom kao javnim opravdanjem za američke globalne ambicije, 80ih godina je završen. Američki vođi ne samo da veruju u ono što su se nekada nadali da će javnost poverovati, nego su, isto tako, uspeli i Sovjetski Savez da navedu da u to isto poveruje, čime su njihova vlastita uverenja samo dodatno ojačana. Ideologiji je potrebno ovakvo ciklično kretanje da bi živela, pogotovu ako, kao u ovom slučaju, ideologija ima sve manje i manje veze s realnim svetom. Proces u kojem ideologije uvode u realnost ona ponašanja što su ih svojevremeno predviđale, i sam po sebi je dovoljno opasan; on je dva puta opasniji kada strane u sporu poseduju oružja koja poseduju. Očevidno je da će ovaj krug moći biti razbijen tek kada jedan politički pokret, koji će slediti interese opstanka a ne ideologiju apokalipse, stekne dovoljno snage da iznudi zaokret u dinamici odnosa između dve nuklearne supersile.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha