25
sub, nov

Šta je trockizam?

Iz strane štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Govor koji je održao Ernest Mandel prilikom debate s Monti Johnstonom, urednikom Morning Star-a, dnevnih novina KP Velike Britanije, 7. Novembra 1969.

mandel1Sama činjenica da Monty Johnstone debatuje sa mnom o problemu trockizma danas, trebala bi se shvatiti kao dokaz što trockizam nije. Nije mi namera vređati inteligenciju svih ovde prisutnih govoreći da trockizam nije kontrarevolucionarna agencija ili agentura fašizma ili agentura imperijalizma ili bilo kakve slične gluposti. Naime, da je tako ne samo da se ova debata ne bi realizovala, već bi se većina stvari koje su se događale u svetu zadnjih nekoliko godina činila neshvatljiva.

Trockizam nije poražena struja u međunarodnom radničkom pokretu. On nije menjševička revizija marksizma koja je definitivno slomljena, kako je rečeno u Sovjetskom Savezu, na petnaestom partijskom kongresu 1927.g.; kako je ponovljeno od strane nesrećnog Nikite Sergejeviča Hruščova na dvadesetom partijskom kongresu KP SSSR 1956.g.; kako je bilo ponavljano iznova u beskonačnim publikacijama pod kontrolom staljinističke birokratije. Da je trockizam zaista slomljena, poražena, nepostojeća, eliminisana menjševička struja, zbog čega bi onda bilo ko želeo diskutirati o njemu? Zašto je sovjetska birokratija, nakon što je uništila, slomila, eliminisala i izbrisala ovu struju 40, 30, 20:10 godina ranije, kao i glasnogovornici ovih birokrata, danas prisiljena pisati knjige, pamflete i članke, te se iznova vraćati na taj problem? Zašto su u SSSR-u bile objavljene tri ili četiri nove knjige o trockizma u poslednjih dvanaest meseci, ako je on definitivno poražena struja?
Stoga mislim da prva tačka koju smo dužni učiniti večeras mora biti povratak historijske pravde prema osnivaču Crvene armije i vođi ustanka Oktobarske revolucije, koja je inicirala prvu pobedničku revoluciju radničke klase u jednoj zemlji. Na ovu devedesetu godišnjicu rođenja Lava Trockog, koja koincidira sa godišnjicom Oktobarske revolucije, politički pokret koji je utemeljio, ideje iza kojih je stajao, program koji je branio, žive danas u svetu jače nego ikad.

Danas postoji vibrirajući omladinski pokret. Hiljade mladih ljudi prilaze trockizma sa svih strana sveta. To je jedini razlog zašto se Monty Johnstone iz KP oseća dužnim raspravljati s nama o trockizmu, to jedini razlog zašto sovjetska birokratija mora uznemiriti postojani tok stvari govorima, pamfletima, knjigama i člancima s temom Trockoga.
Trockizam je danas uglavnom omladinski pokret, pokret mladih koji je građen i koji se širi na pet kontinenata. Baš zbog tog razloga neću se niti najmanje zadržavati na pitanjima o kojima će Monty Johnstone govoriti podosta: Šta je Trocki pisao ili nije pisao 1905., 1912., 1917. ili 1918.g. Naime, želim reći od početka da je ovo prilično irelevantno u odnosu na aktuelnosti trenutne revolucionarne borbe. Zar zaista neko misli da 250.000 ljudi glasa za trockističkog predsedničkog kandidata u Francuskoj, zar doista neko misli da danas u Cejlonu trockistički vođa među sindikatima vodi desetine hiljada radnika u velikim štrajkovima, zar doista neko misli da desetine hiljada ljudi koje javno mnjenje u Japanu danas zove trockistima demonstrira pod barjacima zbog onog što je Trocki napisao 1907.ili 1912.godine?
Velika većina ovih ljudi nije pročitala što je on napisao i nije zainteresovana za čitanje svega toga - ovo je greška s njihove strane jer bi svako trebao biti zainteresovan za istoriju revolucionarnog pokreta - ali to s pravom smatraju kao nevažno u odnosu na glavni problem koji mi moramo shvatiti i objasniti: Koje je poreklo, koji je koren snage trockizma danas, zašto se hiljade i hiljade ljudi skuplja pod barjacima širom sveta i zašto sovjetski birokrati i Monty Johnstone, njihov britanski portparol, moraju opet otvoriti raspravu za koju se nadali da je završena mecima iz strojnica trideset ili trideset i pet godina ranije, u periodu neslavnih moskovskih suđenja?
Prikazaće ću četiri glavna razloga zbog kojih je trockistički pokret jači nego ikad pre; zašto je hiljade ljudi za njega; zašto ima veći numerički, geografski i politički domašaj nego ikad pre, čak i nego u dvadesetim, dok je još bio frakcija unutar KP-a i Kominterne.
Prvi razlog ima veze sa osnovnim problemom kolonijalnih revolucija i smerom razvoja za nerazvijene, polukolonijalne zemlje. Staljinizam i staljinističke partije, partije koje sebe zovu komunističkim, i dalje slede menjševičku ili polumenjševičku politiku. To jest, veruju, kao što su i ruski menjševici verovali, da pošto su zemlje nazadne, pošto industrijska buržoazija još nije došla na vlast, primarni strateški zadatak radničke klase i siromašnog seljaštva predstavlja nekako uspostaviti savez s nacionalnom buržoazijom protiv imperijalizma i protiv feudalnih i polufeudalnih snaga. Cilj ovakvog saveza jeste stvaranje koalicije - 'koalicije 4 klasa' kako se zvala u Kini od 1925.-27.g. - Vlada 'nacionalnog fronta' ili režim 'nacionalne demokratije ", kako se zvao u službenom programu sovjetske KP.
Iskustvo je potvrdilo ono što je teorija permanentne revolucije Trockog proklamovala tako rano kao što je godine 1906., da ne postoji izlaz niti za jednu nerazvijenu ili polukolonijalni zemlju tim putem; da će bilo koja borba koja sebe ograničava na sukob s feudalnim ili polufeudalnim zemljoposednicima ili stranim imperijalizmom, održavajući u isto vreme nacionalnu buržoaziju na vlasti, čuvajući kapitalističke vlasničke odnose netaknutim, suzdržavajući se od uspostave diktature proletarijata u savezu sa siromašnim seljaštvom, neizbežno ostaviti te nerazvijene zemlje nazadne, stagnirajuće, eksploatisane i super - eksploatisane od strane inostranog i nacionalnog kapitala .
  Takva politika neće moći izvući milione ljudi tih zemalja iz bede u kojoj se nalaze. Iskustvo nas je naučilo jezivu lekciju. Hiljade i hiljade komunista u Brazilu 1964.g., u Iraku 1958.g. i 5/100 1000 komunista u Indoneziji 1965.g., moralo je platiti svojim životima za opsjenu kako je moguće, poželjno ili potrebno uspostaviti održive odnose koaliranja i kolaboracije s političkim snagama buržoazije i polu-buržoazije. Takvo potčinjavanje i žrtva nezavisne masovne borbe može jedino voditi teškom porazu radničke klase i siromašnog seljaštva.
Trockizam živi i raste sa novim članovima, privlači nove struje i gradi nove partije u nerazvijenom svetu jer zastupa sledeće temeljno pravilo revolucije. Ne postoji izlazak za kolonijalne i polukolonijalni zemlje osim putem teorije permanentne revolucije. Ne postoji mogućnost postizanja stvarne nacionalne slobode, stvarne nezavisnosti od imperijalizma bez svrgavanja buržoaske klase zajedno sa agentima stranog imperijalizma i bez svrgavanja feudalnih i polufeudalnih zemljoposednika. Ne postoji mogućnost oslobađanja naroda, seljaka i radnika bez uspostavljanja diktature proletarijata u savezu sa siromašnim seljaštvom, bez stvaranja radničke države. Jedino u zemljama u kojima se ovo dogodilo-Kina, Kuba, Severni Vijetnam, a događa se sada iu Južnom Vijetnamu-postoji put prema socijalnom i ekonomskom progresu. Gde god je, uz odgovornost komunističkih partija koje slede moskovsku liniju, koja je staljinistički menjševizam, ovo bilo sprečeno tu je bilo poraza, bede, prolivenih suza i krvi radnog naroda tih zemalja.
Ova privremena stvarnost, a ne citati iz 1907., 1917. ili 1921.g., jest ono s čim se mora suočiti svako ko želi da razume šta se dešava u ovom sektoru svetske revolucije. Za trockistički pokret, za revolucionarne marksiste širom sveta, bio je trenutak snažnog opravdanja kada su vodeću ideju permanentne revolucije - da je jedini put ka pobedi u nazadnoj zemlji onaj socijalističke revolucije-preuzeli kubanski revolucionari i objavili u drugoj deklaraciji Havane, nakon prve pobedonosne revolucije na zapadnoj hemisferi. Ovaj čin je pružio dokaz da su Lav Trocki i Četvrta internacionala bili 100% u pravu u svojoj strateškoj liniji za nerazvijene zemlje.
Drugi razlog za rast trockizma u svetu je taj da smo mi, potpuno i bezuslovno, za revolucionarni put u socijalizam u industrijalizovanim imperijalističkim zemljama, nasuprot reformističkom putu preko izbora koji brane komunističke partije Zapadne Evrope, Japana, Severne Amerike, Australije i Novog Zelanda. Kad kažemo da smo za revolucionarni put, to ne znači da smo partizani pučizma i avanturizma, da smatramo da nekoliko stotina ljudi ovde i nekoliko stotine ljudi tamo može u naprednim kapitalističkim zemljama preuzeti vlast bez ikakvih iznenađenja. Tamo buržoazija predstavlja ogromnu silu. Ima političko iskustvo; ima pogodnosti političke tradicije i političkog kontinuiteta. Njena vladavina u naprednim zemljama ne zavisi jednostavno i samo o njenim instrumentima represije-policiji i vojsci - već pre o ideološkom i političkom uticaju koji i dalje ima nad većim delom sitne buržoazije pa čak i među delovima radničke klase.
Naše čisto i beskompromisno zastupanje revolucionarno puta u socijalizam u suštini počiva na tri stuba:
Prvo, objektivne situacije nezavisne o volji i kontroli bilo koje grupe ili partije stvaraju predrevolucionarnom situacije u industrijski naprednim zemljama. U tim momentima ustanka ove objektivne situacije neizbežno vode revolucionarne mase do akcija u velikim razmerama kao što su generalni štrajkovi i okupacije fabrika, a koji očito idu izvan granica borbe za neposredne plate ili radne uslove. Dužnost revolucionarnih partija i grupa koje predstavljaju revolucionarnu avangardu jest da pripreme sebe i, najbolje radničke aktiviste, za intervenciju tih sati, dana i nedelja jer se jedino kroz ove periodične ustanke masovnog pokreta prezentira mogućnost svrgavanja kapitalističke moći.
Ne možete svrgnuti kapitalizam postepeno, ne možete ukinuti buržoaski vojni bataljon po bataljon, ne možete uništiti moć buržoazije deo po deo. Jedino možete postići ove ciljeve kroz revolucionarnu mobilizaciju masa, a revolucionarna akcija ove vrste nije moguća svaki dan kad 'biznis kao i obično' prevlada. Revolucionarna akcija je moguća jedino tokom tih predrevolucionarnih situacija kad je napetost klasnih odnosa na svojem maksimumu i kad je klasni sukob najoštriji. Partija, avangarda i klasa moraju biti spremne da intervenišu u tom času na odlučan način s ciljem da naprave proboj prema osvajanju vlasti i pobjedonosnoj socijalističkoj revoluciji.
Drugo, ako želite razviti situaciju u kojoj radnička klasa želi znati šta učiniti sledeće, u kojoj su uslovi za revoluciju mogući, tada se najpre morate angažovati u propagandi, agitaciji i akciji za prelazne zahteve, posebno za ključne zahteve za radničku kontrolu nad proizvodnjom, koja je vrhunac svih ostalih zahteva radničke klase u borbi za vlast u industrijalizovanim zemljama. Misliti da radnička klasa koja je bila podučavana iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godinu ničem drugom doli direktnim zahtevima sindikata i politici parlamentarnih izbora, na neki čudesan način odjednom postati revolucionarno svesna i sposobna za akciju u revolucionarnoj situaciji, znači verovati u magiju i čuda.
Lenjin je rekao kako je abeceda revolucionarne politike i dužnost revolucionarne partije voditi revolucionarnu propagandu iu periodima koji još nisu revolucionarni. Rekao je da upravo ovo čini razliku između revolucionarne partije i reformističke ili centrističke partije. Kad revolucija izbije, mnogi odjednom otkriju da su revolucionari u duši. No, revolucionarna partija ima konstantnu dužnost propagirati revoluciju čak i onda kad situacija nije na tački vrhunca sukoba između klasa. Na ovaj način rad partije i može biti uticajni faktor u ubrzanju revolucionarne svesti.
Treće, mi verujemo da borba za prelazne zahteve, za one zahteve koji se ne mogu inkorporirati ili asimilirati u normalno funkcionisanje buržoaskog društva, ne treba biti vođena samo sredstvima propagande. Svaka prilika treba biti iskorištena da se radničku klasu smjesti unutar dinamike tih zahteva. Treba biti upoznata s neprekinutom dnevnom borbom klasa koja se odvija na svim ulicama. Ukoliko ne postignu iskustvo boreći se za ove zahteve u parcijalnim borbama, radnici neće moći sagledati stvari sa visine revolucionarnog intenziteta. Inače će im se zahtevi činiti kao nešto što pada s neba, nešto što je nametnuto spolja ili što zastupa mala grupica ljudi.
Želeo bih upitati Monty Johnstonea kako on usklađuje sledeći citat Lenjina, u vezi obaveza avangardne partije, s kursom koji je sledila francuska KP u maju 1968. Lenjin je rekao:
"Hoće li ova situacija trajati dugo; koliko će još akutnija postati? Hoće li voditi revoluciji? To su pitanja na koja mi ne znamo odgovore, niti iko može znati. Odgovor može biti osiguran jedino iskustvom dobijenim tokom razvoja revolucionarnog sentimenta i prelazom na revolucionarnu akciju od strane napredne klase, proletarijata. Ne može biti govora u ovom kontekstu o 'iluzijama' ili njihovom odbacivanju, pošto nijedan socijalist nije nikada garantovao da će ovaj rat (niti sledeći), te današnja revolucionarna situacija (niti ona sutrašnja), proizvesti revoluciju. Ono o čemu mi raspravljamo jeste besprekorna i temeljna dužnost svih socijalista-dužnost da se masama otkrije postojanje revolucionarne situacije, objašnjavajući njen obim i dubinu, dužnost podsticanja proleterske revolucionarne svesti i revolucionarne determinacije, pomažući da stvar pređe na revolucionarnu akciju i formirajući za tu svrhu organizacije prikladne revolucionarnoj situaciji. "
Samo uporedite ovaj citat koji odiše duhom izvornog boljševizma, s ponašanjem komunističkih partija Francuske, Italije, Grčke, Belgije i ostalih kapitalističkih zemalja u zadnjih 20:05 godina (da i ne idemo ranije u predratni period), a posebno s ponašanjem francuske KP u maju 1968.g, pa ćete razumeti i temeljni reformistički karakter tih partija i zašto se hiljade mladih pobunjenika pridružuju trockizma u tim zemljama. Treći razlog za rast trockizma danas ima veze s krucijalnim pitanjem radničke demokratije. Glavni istorijski cilj koji se treba ostvariti u onim zemljama koje se već ukinule kapitalizam jest institucija demokratizovanog centralizovanog radničkog samoupravljanja nasuprot materijalnim privilegijama i monopolu političke i ekonomske moći birokratije. Birokratski vođe su objekat mržnje hiljade mladih, intelektualaca koji kritički promišljaju te naprednih radnika u tim postkapitalističkim zemljama. Ovo je bilo i dokazano tokom onih nekoliko meseci u Čehoslovačkoj 1968.g., kad su nabrojani elementi naroda imali priliku progovoriti, bar delimično, o svojim istinitim osećanjima i razmišljanjima.
Birokratski režimi tih zemalja su jedan od glavnih razloga diskreditovanja stvari socijalizma na industrijalizovanom Zapadu koji odvraćaju puno veći broj studenata, intelektualaca i radnika od istinitog zagovaranja u prilog socijalističke revolucije i komunizma.
Ono na što aludiram nije potpuno razvijeno socijalističko društvo, tj, društvo bez ikakve društvene diferencijacije, gdje su robna proizvodnja i novčani odnosi odumrli. Takvi uslovi ne mogu postojati ni u jednoj od istočnoevropskih zemalja danas i to nije tema naše diskusije u vezi političke situacije i problema tih zemalja.
Međutim, moguća je i za postojeću situaciju prijeko potrebna politička revolucija; promene u nadgradnji sistema koje će inicirati ili popuniti elementarne zahteve marksističkog i lenjinističkog programa o prirodi diktature proletarijata, vodeći ka izgradnji socijalističkog društva. Niti u jednom radu Marka ili Engelsa nećete naći jednu jedinu rečenicu koja na primer tvrdi da diktatura proletarijata znači monopol moći od strane jedne partije.
Niti ćete naći najmanju podršku odvratnoj opasci da diktatura proletarijata podrazumeva upotrebu represivne cenzure, ne protiv nepostojećih predstavnika kapitalizma i zemljoposjedništva, već protiv radničke klase. Ove prakse su predstavljene i uvedene od strane staljinizma.
Invazija na Čehoslovačku od strane kremaljska birokratije nije samo povrijedila princip suvereniteta i nezavisnosti male nacije kao i bratske i savezničke radničke države. Bila je jednako kriminalna i u drugom pogledu. Ona je izjednačila gušenje demokratskih prava poput slobode izražavanja radnika, studenata i intelektualaca, s imenom komunizma oduzimajući čehoslovačkim radnicima prava koja su stekli između januara i avgusta 1968. godine da nezavisno glasaju o rezolucijama, da ih štampaju u svojim sindikalnim novinama, da kritikuju vladu ako se ne slažu s njenom politikom i da kritikuju direktore svojih fabrika.
To nisu bila previše proširena prava. te su bila daleko od u potpunosti razvijene socijalističke demokratije na koju su imali pravo i ka kojoj su težili. Lenjin u Državi i revoluciji kaže da pod diktaturom proletarijata radnici trebaju imati hiljadu puta veće slobode samoizražavanja i samoorganizovanja nego što imaju pod buržoaskom demokratijom.
Uprkos tome, čak i ovo elementarno pravo je bilo oduzeto, te su stotine hiljada vojnika poslani u čehoslovačku socijalističku republiku s tom namerom. Bila je to velika sramota. Upravo su zato trockisti bili prvi koji su opet uspostavili ono što za šta se marksizam i lenjinizam zalažu, zbog toga što su zločini staljinizma poremetili istiniti sadržaj u glavama mnogih radnika.
Socijalistička demokratija uključuje daleko više od očiglednog prava radnika na samoizražavanje bez državne cenzure ili kazni. Socijalistička demokratija znači samoupravljanje radničke klase na demokratsko centralizovanoj bazi. Znači da bi radnici trebalo upravljati ne samo fabrikama kao individualnim i odvojenim jedinicama, već i celom privredom. Ovo zahteva podređivanje autoriteta nacionalnog planiranja kongresu radničkih saveta. To znači da masa radničke klase zaista primenjuje moć i određuje kroz svoje rasprave i odluke kako će se godišnji dohodak podeliti između fondova potrošnje i akumulacije, tj između onog što je potrošeno i korišćeno za direktne potrebe i onog što je ostavljeno po strani i investirano za budući rast.
Bez posedovanja i primene takvih prava radnička klasa zapravo ne vlada, bez obzira kakve komplimente službena propaganda može ponuditi kako bi sačuvala svoju moć. Upravo zbog toga što trockistički program najkonzistentnije brani takvu demokratsku vlast radnika, on je siguran u osvajanje još više snaga u Sovjetskom savezu i Istočnoj Evropi, gde su pozadinski trendovi razvoja sve više usmereni prema političkoj revoluciji od strane masa protiv svojevolje birokratske autokracije.
Konačno, trockizam je danas najviše poznat po svom beskompromisnom internacionalizmu. Nakon avgusta 1914.godine i još više nakon oktobra 1917.godine, Lenjin i boljševici su krenuli u oživljavanje principa i instrumenata internacionalizma koji su bili pogaženi od strane predratnih i proimperijalističkih socijaldemokratskih vođa. Jedan od najvećih udaraca antimarksističke teorije socijalizma u jednoj zemlji, koju je Staljin osmislio i nametnuo svetskom komunizmu od 1924.godine na ovamo, bio je kršenje i izdaja internacionalne solidarnosti borbe radničke klase. Ovo plutanje internacionalizma kulminiralo je bušenjem dna broda zvanog Komunistička Internacionala od strane Staljina kao usluga Čerčilu i Ruzveltu.
Sada sledbenici i vođe internacionalnog staljinizma počinju osećati ovaj udarac, kojeg je rezultat podređivanje dobra radničkog pokreta uskim i sebičnim diktatima kremaljska birokratije. Oni vide grozan prizor sukoba dviju najvećih radničkih država na svetu, čak i nagoveštaje mogućeg neprijateljstva među njima. Situacija je nastala ne zato jer su mase Sovjetskog saveza ili Kine željne toga, već zato jer je to logična posledica odvratnih sitnoburžoaskih nacionalističkih tendencija i pogleda koji vode birokratski sloj na čelu tih zemalja danas.
Sovjetski vođe išli su toliko daleko da ohrabruju i dopuštaju tzv. komunističke novinare da pričaju o 'žutoj opasnosti' i da slikovito prikazuju kineski narod kao zavaran od 'novih Džengis Kanova' i kao 'pretnju civilizaciji'. Činjenica da takvo krajnje reakcionarno i rasističko izražavanje može doći od vlade i partije koji sebe i dalje zovu komunistima pokazuje stepen degeneracije kojem su ove organizacije podlegli.
Na vrhuncu svoje moći, staljinizam se hvalisao funkcijom monolitnog svetskog komunističkog pokreta koji je bio vezan ideološkim terorom i nametnutim konformizmom. Sada je sve to prošlo. Poslednja moskovska konferencija 'Svetskih komunističkih partija' demonstrirala je koliko je dezintegracija napredovala. Postoje jedva dvije komunističke partije koje imaju nekakav stepen autonomije, a da misle slično i da imaju zajedničku liniju.
One ne mogu istupiti jedna protiv druge i skloniti sve vrste divergentnih struja i frakcija. Može se nabrojati i do 15 različitih 'komunističkih' struja u svetu. Staljinisti su se rugali trockističke pokretu u prošlosti jer je bio nošen neprekidnim frakcionaštva i razlazima. Danas oni ćute - i to zbog dobrog razloga! Nijedan od razlaza među trockistima nije uporediv s gigantskim pukotinama koje su se otvorile unutar internacionalnog komunističkog pokreta i koje se nastavljaju širiti iz godine u godinu.
Suočeni sa strahovitom centralizovanom moći imperijalističke kontrarevolucije na svetskoj areni, mladi i revolucionari na svim kontinentima silno osećaju potrebu za jednakom centralizacijom njihovih snaga. Ne mogu verovati da je policentrizam i decentralizacija koji karakterišu svetski staljinizam-gde su revolucionarni pokret i radnička klasa svake zemlje ostavljeni sa svojim sredstvima i gde niko nije zabrinut s internacionalnim interesima i ciljevima borbe za socijalizam-da je to ideal. Ne mogu verovati to jer je protivno najnužnijim potrebama borbe radničkih masa kao i tradiciji marksizma i lenjinizma.
Bili su podstaknuti da odgovore tako snažno na Che Guevarina slavni apel za 'dva, tri, mnogo Vijetnama' jer je to korespondirao sa njihovim najdubljim porivom za internacionalnom koordinacijom njihovih antikolonijalnih, antiimperijalnih i antikapitalističkih napora. Posljednja poruka Chea bila je, u biti, poziv za neko centralno rukovodstvo za svetsku revoluciju.
Ovo objašnjava zašto ideja Četvrte internacionale kao nove revolucionarne organizacija radničke klase. temeljena na najboljim tradicijama marksizma, koju su mnogi otpisali kao nestvarnu ili utopijsku, zarobljava umove i podstiče imaginaciju hiljade mladih ljudi širom sveta. Socijalistička revolucija ne može napredovati i sigurno ne može pobediti na svetskom nivou bez ponovnog oživljavanja potrebe za novom revolucionarnom internacionalom, udarajući tako svoj pečat na svest ozbiljnih boraca za novi svet. Internacionala koju mi želimo graditi i koju gradimo će biti centralizovana, ali neće biti birokratski centralizovana. Birokratski centralizam staljinističkog tipa je bio taj koji je krivotvorio centralizam i koji nije imao ništa zajedničko s Lenjinovim koncepcijama ili organizovanjem avangarde radničke klase i koji je okotio dezintegrirane i reakcionarne tendencije na djelu u svetskom komunističkom pokretu danas. Istorija će dokazati da demokratski centralizam, sa svojom slobodom diskusije, nije prepreka već prijeko potrebno sredstvo za elaboriranje programa i implementiranje ujedinjene akcije protiv klasnog neprijatelja.
Ovo su, dakle četiri stuba na kojima stoji trockizam danas: teorija i praksa permanentne revolucije, revolucionarni put prema socijalizmu kroz masovnu akciju radničke klase u razvijenim kapitalističkim zemljama, politička revolucija za socijalističku demokratiju u sovjetskom bloku i Kini te proleterski internacionalizam. Četvrta internacionala je rastuća snaga na svim kontinentima jer njene fundamentalne ideje izražavaju objektivne zahteve svetskog revolucionarnog procesa i nastavljaju ideje lenjinizma, socijalizma i komunizma u našoj epohi.


Izvor: Lisaght DR O'Connor, ur (2010) October readings, The development of the concept of Permanent revolution. Amsterdam: IIRE, str. 99-108.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha