24
pet, nov

Sa inostranim investicijama do „boljeg života“

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

jovan-dushanicnova

U vreme predizborne kampanje stranke su se takmičile u obećanjima koja će od njih obezbediti veći priliv inostranih investicija i time omogućiti ekonomski prosperitet zemlje. U isto vreme, od ekonomista neoliberala neprestano slušamo teorijska objašnjenja o pozitivnim efektima inostranih investicija na privredni rast zemalja u koju dolaze, zbog ovladavanja novim tehnologijama, usvajanja svetskih principa poslovanja, pospešivanja međunarodne trgovine i integracije u svetsku privredu i slično.
 
Međutim, praksa tranzicionih ali i drugih zemalja u razvoju, kao i ozbiljna empirijska istraživanja, pokazuju ne samo da inostrane investicije ne podstiču privredni rast, nego da među njima postoji negativna veza (veće inostrane investicije – manji rast i obratno). To potvrđuju brojna ozbiljna empirijska istraživanja. Do toga zaključka došao je prof. dr Jože Mencigera (u časopisu Kyklos) na bazi jednog opsežnog empirijskog istraživanja kojim su obuhvaćene skoro sve postsocijalističke zemalje u dužem vremenskom periodu.
 
Jedan od najpoznatijih svetskih ekonomista, profesor Univerziteta u Čikagu – Raghuram Radžan (u knjizi: Fault Lines), takođe je obavio dosta opsežno istraživanje na primeru velikog broja zemalja u razvoju i ono je pokazalo da ekonomije ovih zemalja beleže visoke stope rasta kada svoje investicije finansira sopstvenom akumulacijom (štednjom), a da je sporiji njihov ekonomski rast što se investicije više finansiraju iz inostranih izvora. Profesor R. Radžan zaključuje da su brzi i održivi rast imale samo one zemlje u razvoju koje nisu imale značajnije inostrane investicije.
Podsetiću i da je 2006. godine formirana Komisija za rast i razvoj (na čelu koje je bio nobelovac Majkl Spens) i ona je proučila iskustvo i razvojne modele 13 ekonomski najuspešnijih država (koje su u kontinuiranom periodu od najmanje 25 godina ostvarile prosečnu stopu rasta iznad 7 odsto). Iz njihovog Izveštaja je vidljivo da su se svi uspešni modeli bazirali na visokoj stopi štednje i investicija, te da inostrano zaduživanje ne može da bude adekvatna zamena za domaću akumulaciju.
 
Na kraju, i iskustvo zemalja koje su uspešno modernizovale svoje privrede, pre svih, takozvani «azijski tigrovi» Japan, Južna Koreja, Tajvan, Singapur, Hong Kong (u drugoj polovini prošlog veka) pokazuje da je jedan od važnijih elemenata njihovog uspešnog razvoja krije u kompetentnoj, odgovornoj i efikasnoj vladi koja je aktivno podržavala stvaranja jakih domaćih kompanija i banaka i pospešivala čvrstu spregu među njima, postavljala na ključna mesta u državi i privredi stručnjake koji su činili autentičnu nacionalnu elitu (a ne kompradorsku kvazi elitu), te se prevashodno oslanjala na domaću štednju. I Kina poslednjih decenija 85% investicija finansira iz domaće štednje, a ostatak otpada na strane investicije.
 
Nažalost, Srbija je posle petooktobarskog prevrata (2000) prihvatila neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Ovim programom Srbiju (kao i druge postsocijalističke zemlje) trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.
 
Zbog brzog urušavanja srpske privrede inostrani investitori su veoma brzo po bagatelnim cenama pokupovali najatraktivniji deo srpske privrede (pivare, cementare, telefonija, fabrike duvana i slično), a za inostrane investitore su stvarani i izuzetno povoljni uslovi za osnivanje banaka (u Srbiji su domaće banke zatvorene da bi se raščistio prostor zapadnim bankama) i velikih trgovinskih lanaca kako bi mogli da uspostave kontrolu na lokalnom tržištu koje postaje monopolizovano ili kartelisano. Zbog toga vremenom cene proizvoda i usluga beleže stalni rast, a broj zaposlenih i njihove plate stagniraju ili čak opadaju, a ogromne profite koje ostvaruju inostrani investitori neoporezovane (veštim manipulacijama – kreativno računovodstvo) iznose iz zemlje.
 
Da bi se smanjio ogroman broj nezaposlenih, inostrani investitori se žele privući po svaku cenu, pa im država daje ogromne povlastice – direktne novčane subvencije (do 10.000 evra po svakom zaposlenom, a prosečna mesečna plata zaposlenog u tim preduzećima kreće se od 150-200 evra), besplatna lokacija sa urađenom infrastrukturom, poreske olakšice, niže cene usluga javnih preduzeća, slabija ekološka zaštita, liberalno radno zakonodavstvo i slično. Na ovom mestu ranije sam pisao o negativnim posledicama takve politike (Politika, Povlastice – pogrešan put, 20.08.2010) i koja cena se za to na kraju plaća (Politika, Cena gostoljubivosti, 19.04.2010).
 
Pored toga, priliv inostranih investicija (zbog veće ponude deviza) dovodi do precenjenog kursa dinara što vodi daljem urušavanju domaće privrede koja postaje (i cenovno) nekonkurentna. Domaća proizvodnja i izvoz postaju neisplativi, a uvoz veoma atraktivan.
 
Velika je zabluda da će inostrane investicije razviti domaću privredu, jer to i nije njihov cilj, nego isisavanje visokih profita iz zemlje domaćina. Ukoliko ne ostvaruju ogromne profite inostrani investitori prete preseljenjem pogona u druge zemlje, a svoj opstanak uslovljavaju dodatnim sve većim povlasticama. Tako uz pomoć inostranih investicija umesto obećanog ekonomskog prosperiteta dolazi do daljeg osiromašenja domaće privrede.
 
Preuzeto od NSPM - http://www.nspm.rs
Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha