25
sub, nov

Vizija humanog društva

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times
stefan
Stefan Simić

Stalno zamišljam jedan novi svet, jednu humanu civilizaciju ostvarenih ljudi gde je čovek čoveku čovek. Stalno zamišljam jedno novo, drugačije društvo gde će ljudi ljude da podstiču, a ne da sputavaju na sve moguće načine – društvo, gde će svako svakoga da oslobađa, da govori ono što oseća otvarajući time beskrajne prostore slobode… To neće biti ni Antički polis, ni Hrišćanski raj, to neće imati veze sa Budističkom nirvanom, niti sa Holivudskom projekcijom budućeg – ne, to će biti svet sačinjen po ljudskoj meri. Gde će svaki detalj da podstiče ono najdublje u čoveku i da otvara nesagledive prostore novog…

Stalno razmišljam o njemu, o humanom svetu, ne da bih bežao od sebe i od postojećeg, naprotiv, već da bih došao do sebe i da bih što bolje razumeo postojeće?! Stvaranjem vizije novog sveta stvaram i viziju novog sebe. Uostalom, ne može čovek da traži ideal u onome što trenutno jeste, već u onome čemu teži, u budućem… Tako je i sa vizijom sveta. U protivnom, kakav je to put u budućnost gde se svi vraćaju u prošlost?! Kakva je to sloboda gde se svi drže postojeće platforme neslobode?!

Humani svet nikada nije postojao – dosadašnji istorijski oblici su samo podsticaji i lekcije na osnovu kojih treba da se stvara budućnost?! Istorijski oblici društava nisu pelceri koji tek tako treba da se posade u zemlju kako bi niklo isto ono cveće koje je nekada nicalo – ne, to je nemoguće, istorijski oblici su prošlost i inspiracija a nikako završni ideal koji bespogovorno treba da se sledi?!

A i ne radi se tu o tome da se ja kao pojedinac, ili bilo koja druga otuđena jedinka, ostvarimo u neostvarenom društvu?! Već da se stvori takvo društvo gde će svako moći da se ostvari kao pojedinac?! Kao čovek… Moja sreća u svetu nesreće ne znači ništa?! Moj talenat bez konkretnog angažmana u svetu koji sakati talente takođe ne znači ništa?! Šta mi vrede uspesi i obrazovanje kada nemam sa kim da ga podelim?! Šta mi vredi pisanje kada to nema ko da pročita?!

Uvideo sam da postoji u ljudima neverovatna želja za promenom, potencijal za beskrajno izražavanje slobode, za oslobađanje do krajnjih granica… Uvideo sam fascinantnu sposobnost u čoveku da dovede sebe u takvo mentalno stanje gde će od svega, ali od svega, da stvori poeziju?! Ne mislim na poeziju kao formu, već na poeziju kao način života… Uvideo sam svet gde se ljudi neće povezivati interesnim, virtuelnim, već čisto ljudskim vezama. Gde će se sam životni put čoveka pretvoriti u neprekidno dokazivanje ljudskosti i u beskrajno proširenje horizonta slobode - gde će svaka emocija da bude dovedena do kraja. Ljudi neće biti opijeni alkoholom i drogama, već samim načinom života koji vode. To će biti svet čulnosti, svet zanosa i duhovne raskoši koja će uvek iznova dobijati neke nove oblike…

To će biti svet u kome će se slaviti život - svet kao jedna velika scena gde će na pozornici biti svi, a u publici niko?! Svet gde će i dalje postojati hijerarhija na osnovu vrednosti, ali ne i ponižavanje i podsmeh… Svet gde i sama patnja neće biti simbol nesreće, kao i bol koji je neizbežan, već simbol sazrevanja čoveka i ispit njegovih sposobnosti?! Gde i sama smrt, sam rastanak sa najbližima, neće biti povorka poraženih i izgubljenih, već dokaz nekog novog rađanja, simbol životnog procesa i dostojanstven čin gde će se odati počast čoveku za sve ono što je uradio. Gde komemoracije neće biti dokazi elitističkih položaja samo retkima dostupne, već počast svakom čoveku gde će na jedan ljudski način da se predstavi ceo njegov život i sve ono što je uradio?!

U krajnjem, nije Bog taj koji određuje da li će neko da ode u raj, ili pakao, već ljudi kojima je taj neko pripadao?! A i gde ćeš veći raj od činjenice ako te vole i poštuju nakon smrti?!

U istinski humanom svetu sam način života postaće poetski čin, ljudi neće pričati nego će pevati kroz razgovore, svaki odnos između ljudi biće stvaralačka inspiracija?! Svaka slika, svaki ton, svaki detalj će se pretvoriti u izvor neponovljivosti koji se neprekidno napaja božanskom energijom – odnosno svi sadržaji svakodnevnice, svaki međuljudski odnos, sve, ali sve, svaki trenutak u njemu… Od najobičnijih susreta, školskih predavanja, čišćenja dvorišta, večernjih šetnji, pa do pripremanja hrane, vaspitanja dece, rada, ili bilo čega drugog…

Oslobađanje čoveka od okova kapitalističkog društva je trenutno jedino istinsko ljudsko događanje. Sve ostalo je prazna forma, puko praznorečje, sve ostalo je iživljavanje koje ne doprinosi ljudskom razvoju, već njegovom sputavanju i guranju na stramputicu. Čovek koji ne uviđa ono loše u svetu, već se u njega nesvesno utapa, ne ume da vidi i ceni ni ono što je dobro?!

* * *

Uvideo sam takođe da postoji i društvo, ovo naše postojeće, beskrajno bolesno društvo sputano do krajnjih granica, ograničeno kojekakvim ogradama i otrovima, prenatrpano nametnutim ambicijama, glupostima… Kada kažem bolesno ne mislim da je nekada bilo zdravo, daleko od toga, već su samo bolesti koje su harale imale neki drugi oblik?! Moj let, ili bilo čiji, moje oslobađanje, ili oslobađanje bilo kod drugog čoveka, se u samom startu saseca, prilagođava se kalupu osrednjosti i razara se na sve moguće načine samo zato što ne odgovara postojećem skladu?!

Uostalom, za ljude koji žive u močvari i planinski izvor predstavlja moguću opasnost?! Za ljude koji znaju samo za prljavštinu sve što je čisto predstavlja najgore svetogrđe?! Mada i današnji najčistiji predeli su najobičnija žabokrečina i baruština naspram svega onoga što bi trebalo da bude u istinski humanom društvu…

Danas je sve, svaki detalj, samo podsticaj za održavanje već stvorenog. Pa i sama priča o Bogu je plod od čoveka otuđene istine koja podržava već stvorene norme?! Da li čovek treba da živi u skladu sa Bogom, ili u skladu sa samim sobom?! Da li su božanske potrebe isto što i ljudske?! Ne radi se tu o tome da se čovek povinuje Bogu i u bukvalnom smislu da ga sledi, da bi ga umilostivio, njega, ili vlasnike njegovih istina, već da i sam postane bog, odnosno stvaralac unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, svetionik koji stvara svoja pravila - ali ne nezavisno od drugih, već u skladu sa drugima?! Ne da bi nekoga pobedio, već da bi ga inspirisao i nadvisio?! Pritom ne mislim na fizičko nadmetanje poput sporta, već na duhovno gde rezultat nije pretučeni, već nadahnuti čovek?! Gde pobeda jednog neće predstavljati poraz drugog, već podsticaj u čistom smislu…

Čovek će postati Bog, simbolični stvaralac sveta, samo ako se odrekne takve vrste Boga koja mu ne dozvoljava da stvara svet po svom ljudskom liku?! Neće molitve i isposništvo da zaustave sistem koji uništava sve oko sebe i sve što je ljudsko, one samo skreću realnost u stranu stvarajući imaginarne, nezavisne simbole, koji se ne obračunavaju sa konkretnim problemima, već sa izmišljenim, koji u vidu nebeskih sila prete apokalipsom?! A i strah od Boga nije samo strah od kazne, već i strah od života koji se projektuje na sve drugo?! Molitva nije samo duhovna potreba, već i konkretan čin kojim se ne mole nadljudske sile za pokornost, već i sile u čoveku?!

Zašto bih se ja ovakav plašio Božije kazne ako sam čast pred sobom?! Zašto bih pripisao vlastite probleme nekoj nadljudskoj sili kada sam sam sebe doveo u takvo stanje?! Zašto bih poverovao u postojanje neke metafizičke sile koja deluje nezavisno od mene i upravlja mojim životom?! Znam da bih tako prebacio odgovornost na drugoga, rešio bar prividno problem koji imam sa samim sobom, međutim, sam čin uništavanja sveta uništava i mene u tom svetu?!

Naravno ni jedan čovek nema prava, kao ni jedan narad, da proglašava sebe za savest čovečanstva, ali svaki čovek, kao i svaki narod, mora svim silama da se bori za to isto čovečanstvo?!

Ljudske norme prevazilaze božanske. Raj na zemji prevazilazi raj na nebu. Realno moguće prevazilazi realno nemoguće… Sve ostalo je guranje glave u pesak, trčkaranje u krug i svođenje života na penušavi napitak u kome se, kada se malo bolje zagleda, ne krije ništa?! Istina ne može da se zadaje, kao ni Bog, ili bilo šta drugo nezavisno od čoveka - sve je proces kroz koji mora da se prođe kako bi to čovek na vlastitoj koži doživeo. Ne može čitanje inspirativnih knjiga da bude zamena za primitivan život koji se vodi?! Ne može pozivanje na moral da bude pokriće za nemoral, ne može pozivanje na demokratiju i na ljudska prava da bude pokriće za neljudski sistem koji je ista ta demokratija stvorila?! Sve su to prazne forme koje odvlače čoveka i društvo od svoje humanističke biti i kojekakvim terminološkim akrobacijama stvaraju samo privide slobode…

Nauka sama po sebi neće i ne može ništa da reši, kao ni umetnost – samo čovek u skladu sa naukom, ili umetnošću?! Samo čovek u skladu sa sobom i u skladu sa drugim ljudima… Umetnost, opet, u istinski humanom društvu neće ni da postoji u sadašnjem obliku, pošto će svaki čovek da bude umetnik (a ne usamljeni stvaralac kao danas), dok će svaka njegova kreacija da bude umetničko delo?! Sve će da bude uzvišeno zato što će i sam način života u takvom društvu da bude uzvišen?! Umetnost neće biti od čoveka otuđena inspiracija koja dolazi sa neba, ili od Boga, već konkretan životni izraz inspirisan nebom, Bogom, ili bilo čime što prevazilazi postojeće stanje u težnji ka novom i uzvišenijem?! Čovek će biti nadahnut drugim čovekom, kao i svim drugim oblicima ljudskih i životnih bogatstava koja će se ređati u nedogled…

Mi ne možemo da znamo da li će ikada i u kojoj meri biti stvoreno humano društvo, ali možemo i moramo da težimo tome svim srcem?! Čovek koji u samom startu odustane od humanističkih težnji polazeći od svojih sebičnih pobuda koje pronalazi u svom mizernom životu je samo formalno čovek?! Od njega ništa drugo ni ne može da se očekuje?! Idealizam, u krajnjem, nije samo stvar drugoga i nekih viših ciljeva, već i nas samih, samog načina života – isto kao što materijalno opterećeni ljudi vide interes u sticanju i gomilanju bogatstva, isto tako čovek može da pronađe duhovni interes u beskrajnom davanju?! Otuda je žrtvovanje za ideju, za drugog čoveka, najviši čin potvrđivanja ljudskosti do koga se kroz istoriju došlo?!

Najlakše je ismejati svaku ideju, najmanji problem, nema sveca koji nije doveden na stub srama – uostalom sve je više profesija koje se zasnivaju na direktnom ponižavanju ljudi?! Međutim, uprkos svemu, čovek treba da razvija nove oblike samooslobađanja i samopotvrđivanja koji će mu dati šansu da se izrazi i da opstane kao čovek?! Sloboda nije datost, to što jeste, ona se ne kupuje i ne stiče se društvenim položajem, sloboda je proces, ono što je bilo, ono što jeste i ono što će tek da bude. Oslobađanje čoveka nije samo krajnji cilj, već i put…

Ljudima je najlakše da pobegnu i da se uglave u neku tamo Švajcarsku, ili Švedsku, da se tamo sakriju i da ubiraju plodove tuđeg rada – umesto da stvaraju Švajcarsku za početak ovde?! Uzgred, ljudi tamo ne odlaze zbog nekakvog idealizma, već samo i jedino zbog profita?! Njima nije cilj stvaranje humanog društva, sveta slobodnih ljudi, već, između ostalog, zidanje privatnih oblakodera u kojima će moći da sakriju svoje poremećene potrebe. Umesto da se otvore i da idu ka ljudima, da krenu ka njima svim srcem, oni se kriju i beže od njih stvarajući privid fizičke slobode?!

Mada su i sve te tehnološki najrazvijenije zemlje ideali malograđana, a ne slobodarski orijentisanih ljudi koji se zalažu za istinsku slobodu, slobodu svih – a ne za kojekakve privide slobode u vidu tržišta kupoprodaje gde su ljudi svedeni na kupce i na potrošače,…

Svet je danas postao jedna džinovska šarena laža u koju se čovek sadomazohistički utapa. Svaki trenutak postaje iživljavanje neslobode – od navijanja na stadionu, divljanja u diskoteci, drogiranja, napijanja, povlačenja u sebe, bežanja od sebe… Ljudi se naprosto plaše trenutka u kom bi ostali nasamo sa sobom i nasamo sa drugim ljudima bez ikakvih posredovanja u vidu interneta, statusnih simbola, religijskih predubeđenja… Za veliki deo njih povećanje slobode predstavlja samo mogućnost da još više napune svoje stomake, da ih putem veštačkih tretmana još bolje oblikuju i na kraju samozadovoljno isprazne?! Svedeni su na višenamenske naprave koje putem profita, potpuno nezavisno od drugih ljudi, funkcionišu?! Isto kao što su nam sve manje potrebni partneri za vođenje ljubavi, isto tako su nam sve manje potrebne knjige, priroda, drugi ljudi, bilo šta što asocira na život u čistom smislu. Industrija zabave je za sve pronašla veštačku zamenu…

U svetu kakav jeste težnja za neprekidnim uvećanjem profita zloupotrebljava sve što postoji. Svaki detalj života postaje izvor eksploatacije… Interesi opstanka sistema postaju iteresi opstanka čoveka – isti taj čovek umesto da se okrene ka sebi i ka ljudima oko sebe, on se okreće kojekakvim bolesnim projekcijama koje mu se sa svih strana nameću?! Ne predstavljaju vile i jahte bolesne potrebe čoveka, već bolesne potrebe sistema koje stvaraju takvog čoveka?! Nije profesionalni ubica priroda čoveka, ili bokser, ili prostitutka, ili maneken, već potreba sistema koji stvara takve ljudske profile kako bi mogao da funkcioniše?! U istinski humanom društvu policija neće biti simbol represije, već simbol slobode - pristupačan narodu, svakom čoveku, gde ljude neće da zastrašuju kojekakvim zakonima i zabranama, već će im pomagati, savetovaće ih i rešavaće im probleme?! Umesto straha čovek će osećati radost dok je sa njima…

Dakle, nije problem u neiživljenom čoveku koji se nesvesno utapa u postojeći sistem, već u sistemu koji stvara neiživljenog čoveka?!

* * *

Svako pomaganje drugom čoveku je čin stvaranja humanog sveta?! Svaki ljudski gest, svaki osmeh, zagrljaj, poljubac, stih, deo su tog sveta… Ne radi se tu o stvaranju romantičarskih istina koje će da postanu negacija svemu postojećem, već o stvaranju samog načina života koji će da postane negacija postojećeg?! Jedan čovek ne može da promeni svet, kao ni knjiga koju napiše, ili film koji snimi, ali može da bude simbol promene i simbol rađanja novog?!

Ukoliko čovek dođe do sebe, do svoje suštine, on će imati sve drugo – i vreme i druge ljude i beskrajne mogućnosti da se ostvari… Ukoliko ne dođe do sebe onda mu ništa drugo neće ni biti potrebno. Sve novo što bude radio biće bežanje od sebe - pošto čovek kroz doživljavanje vlastite ličnosti doživljava ličnost drugog čoveka, kao i celi svet?! Ali kako da doživi svet ako nema sebe?! Kako da dođe do sebe kada se sve zasniva na nekom posredovanju i na usmeravanju suštine na nešto drugo?! Fakulteti su kriterijumi znanja, religije kriterijumi duhovnosti, umetničke birokrate krijterijumi umetnosti, estradna sfera kriterijum lepote – sve je postavljeno u ravni iznad čoveka gde mu nije omogućeno da se ostvaruje spontano, samim načinom života koji vodi, i da stvara novo, već mora da oponaša već postojeće oblike i da se u njih bezrezervno utapa kako bi opstao?! Pošto gladan čovek ima samo jednu jedinu potrebu…

Današnje društvo iako se poziva na neograničenu slobodu i na pravo izbora jednostavno ti ne dozvoljava da se izraziš. Ljudi sve dovode u pitanje, sve ih vređa, osetljiviji su od tempiranih bombi, radije bi ubili, onako krvnički, radije bi zarili nož u leđa i mrzeli iz dna duše, nego što bi nešto pokušali da razumeju, ili da podrže?! Neverovatna je količina otpada koja se svakodnevno proizvede na ulicama – kompleksi, zablude, sujeta, jeftine i prazne priče, primitivizam, veštačke pobude… Ljudi plivaju u tome ubeđeni da je to jedini mogući svet, ubeđeni da tako mora, da je tako Bog odredio, ili ne znam ko. Lažu sebe, lažu druge, ni ne sluteći da u traganju za izgovorima samo beže od odgovornosti i prepuštaju drugima da reše njihove probleme?! Svi čekaju da se neko pojavi ko će da ih izvuče, ko će nešto da promeni, neka nova reklama, ili neki novi film na virtuelnom nebu iluzija – kao da od nekoga zavise njihovi životi, a ne od njih samih?!

I zato ne mogu ja ovakav da tražim utočište u postojećem, to je kao kada bi robijaš tražio utočište u zatvoru, ili rob u lancima?! Ne mogu ja da očekujem od kojekakvih umetničkih birokrata da me podrže, da me finansiraju, kada moja priča sve to prevazilazi?! Ne mogu ja da težim modelu lepog i duhovnog koji mi nameću mediji, jer time ne bih ostvario svoje istinske ljudske potrebe – već bi ih obezvredio?! Ne mogu ja da očekujem, ili bilo ko drugi na tom putu, nekakva priznanja, nagrade, kada se sve vrti u već izrežiranom krugu gde je umetnost svedena na puku imitaciju života, a ne na stvaranje novih humanističkih modela koji prevazilaze već stvoreno?!

Većina se krije u svojim sebičnim malograđanskim ljušturama i priča, svako na svoj način, svako u svojoj sferi, o nekakvom humanizmu?! Kakav je to humanizam kada je sve gore i gore?! Većina ismeva i ponižava svaku želju za promenom i to ne zato što drugačije misli, već zato što ih je život ismejao i ponizio?! Kada izgubiš hiljadu puta zašto bi uopšte verovao u nečiju pobedu?! Kada si obesmišljen kao čovek, kada ti je dostojanstvo na minimumu, zašto bi se radovao ispunjenim ljudima?! Kada izgubiš vlastite snove, kada te jednostavno izdaju, zašto bi verovao i navijao za snove drugih ljudi?!

I zato je daleko lakše ograditi se, okrenuti glavu na drugu stranu, ili pljunuti po nečemu što ne poznaješ, nego saosećati sa nekim, ili ga, u najboljem, slučaju podržati?!

A kolike su samo mogućnosti oslobađanja jednog društva?!

Zamisli da se svakodnevni razgovori pretvore u svakodnevno pevanje, zamisli svet bez laži, gde svako priča ono što oseća da treba da kaže, a ne ono što drugi žele da čuju?! Zamisli svet bez malogađanskih pobuda, bez prizemne sujete koja sve proždire, bez primitivnih ospena, jeftinih zavlačenja i koječega?! Zamisli svet međusobne saradnje i bliskosti, zamisli svet gde je svako svakome brat, gde dok upoznaješ nekoga ne tragaš za njegovim manama nego vrlinama?! Zamisli svet srećnih i ostvarenih ljudi gde se ne slave crkveni kalendari, sportski uspesi, koješta, već svet gde se slavi svaki dan, gde je svaki trenutak rođendan – neposredno proizvođenje ljudskog u svim svojim oblicima…

Toliko je teško odupreti se svemu što se nameće da čovek da bi opstao mora da načini nadljudske napore. Sve je izopačeno, pre se bar, kroz istoriju, znalo da se boriš za napredak, za materijalno obilje i duhovnost, imao si neprijatelje u vidu nekih klasa, drugih naroda, realne i izmišljene, dok je danas čovek prepušten totalnom razaranju sa svih strana?! Najlakše je da se skrenu misli na drugu stranu – da se bude romantičan, nostalgičan, ciničan, sarkastičan, ironičan, ili ne znam kakav?! Ali kakva je društvena perspektiva?! Kakve su mogućnosti?!

Ne vidim ih…

Ne smatram da sam obdaren da plačem nad tuđim grobljima, već sam krenuo tim putem, koliko zbog sebe, tako i zbog drugih, jednostavno osećam da tako treba – to je ljudski put, po mom mišljenju jedini pravi – u svakoj sferi, čime god čovek da se bavi, na svakom mestu. Trudim se da sve doživim do kraja, bez ograda, svaku emociju, i daleko od toga da sam samo ja takav, naprotiv, takvi su svi ljudi koje poštujem, do kojih mi je stalo, svi ljudi od kojih učim, koji me inspirišu – ja sam u odnosu na njih još uvek samo početnik…

Stvarno ne znam da li će svet ikada biti human, ne bavim se proroštvom, ali znam da taj svet za koji se borim, za koji se svi mi borimo, za koji su milioni i milioni ljudi dali svoje živote – znam da je daleko humaniji od ovog?!

Čovek koji boluje od raka ima samo dva puta - prvi je da se bori, da veruje i da živi za zdravlje, da veruje u izlečenje, a drugi je da se ubije, da se nesvesno prepusti vremenu koje ga nosi sve dotle dok ga konačno ne dokrajči?! Najlakše je reći da ćemo svi mi jednom umreti?! Hoćemo, ali svi mi jednom i živimo?! Mogu i sam da pronađem na stotine razloga zbog kojih ne treba da se živi, zbog kojih ne treba čovek da se bori za humano društvo, za to mi nisu potrebni nikakvi teoretičari smrti kojih je sve više?! Ali isto tako mogu i da pronađem milijarde razloga zbog kojih treba da se živi, da se slavi život i da se bori za novi humani svet?!

A ovaj tekst je samo jedan od tih razloga, svakako ne najbolji, jer se humanizam ostvaruje pre svega u životu, dok je ovo na papiru samo podsticaj, kako meni, tako i drugima… A istorija je u toku, mi smo samo jedna generacija u nizu, kao i zadaci koji se pred nama nameću?! Kako ćemo ih rešiti ostaje da se vidi…

Ja svoj rešavam, ali nikako ne mogu sam, potrebna mi je pomoć…

Preuzeto od: http://rkrsmanovi.blogspot.com

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha