11
pon, dec

Predsednikovo razbijeno ogledalo

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Analiza ideologije i praktične politike predsednika Borisa Tadića u svetlu intervjua od 02. juna 2011 godine.

Boris Tadić, nominalni predsednik, danas se osetio dovoljno politički snažnim da javno iznese ideje vodilje i lična ubeđenja koja čine osnove zvanične državne politike i strategije, kao i istinu da je Demokratska stranka samo sredstvo za ostvarenje stvarnog cilja neobjavljenog kao zvanični politički program stranke. Ova strategija je do sada bila intimna vizija grupe, "Borisa, Krleta, Šapera i Tucka," koji su zaposeli vlast u njoj i državi, i vode je putem ka ciljevima koje narod nije izglasao niti ih važeći Ustav Republike Srbije dozvoljava ... Naprotiv.

BorisPredsednik kaže: "Ona je i formirana da bi uticala na popravljanje tog kulturnog modela (nap. "populističkog") o kojem govoriš. I to je ovo što kažeš: svi smo na neki način učestvovali u politici, želeći da promenimo tu kulturnu matricu" ... "Da li je DS u svojih 20 godina uspela da promeni kulturnu matricu? Mislim da nije. I mislim da je to najteži posao koji svaku političku organizaciju čeka. Da li ću ja uspeti da DS-u nametnem tu misiju i taj zadatak? Nadam se. Trudim se. Kako? Pa evo, jednom drugačijom političkom kulturom, nekonvencionalnim intervencijama u politici, u nacionalnim pitanjima, u regionalnim odnosima" … "Ti, u stvari, mene pitaš da li je DS sposobna da promeni istoriju. Ja se nadam da je sposobna. "... "Čini mi se da Srbija redefiniše upravo tu stereotipnu, rigidnu, disfunkcionalnu i opasnu politiku na Kosovu" ... "Istovremeno da se odgurnemo od mita. Jer, kosovski mit, koliko god je sastavni deo identiteta, na najbrutalniji način je zloupotrebljavan protiv interesa svakog Srbina. Makar u proteklih 20 godina" ... "Postojao je samo jedan jedini, koji je nepromenljiv i, valjda, izgrađen od tog večnog kamena. Na kraju, mislim da smo napravili mnogo nekonvencionalnih iskoraka u toj politici, što stvara šanse da se pronađe neko novo rešenje" ... "I zato mislim da Evropska unija nema alternativu. Nama EU služi kao kulturološka preobrazba" ... "Zato što je to društveni model koji u najvećoj meri rešava hronične probleme sa kojima se naše društvo suočava". "Ali će nam biti kudikamo lakše da se nađemo na nosaču aviona a ne na papirnom brodiću na kome se nalazimo svih ovih godina" 1)

Sada je potpuno jasno da propadanje Srbije nije slučajnost i da nije samo rezultat popuštanja pod spoljnim pritiscima i uslovljavanjima već da predstavlja i izraz preklapanja interesa i autentičnog zahvata vrha države. Da "tranziciona" rasprodaja nacionalnog bogatstva, dezorganizacija države kroz republikanizaciju Vojvodine i regionalizaciju, kao i predaja Kosova i Metohije, predstavljaju samo etapu puta ka krajnjem cilju usmerenom ka izmeni naroda, promeni kulturnog obrasca, mentaliteta i njegovog karaktera. Identiteta koji predstavlja suštinu rodnog bića, metodom vrednosne destrukcije kosovskog mita, promenom smisla dosadašnje istorije, arhetipa, pisma, osnova vere, temeljnim preuređenjem kolektivne svesti. Na mesto uništenog starog treba ustoličiti novo, evropski mit, civilizaciju evro-atlantizma, NATO-filije, kolonijalizma i svekolikog podaništva Imperiji.

Tako je na delu dijabolična razmena realne Srbije i pričinjavanje pogubne štete za imaginarne dobiti buduće svetle evrounijatske budućnosti ka kojoj treba stremiti naivnim "optimizmom" i peti se "na brdo" svom preostalom snagom. Na mesto starog komunističkog mita o besklasnom društvu do koga vodi ekskluzivna elita u permanetnoj revoluciji njihova kleptokratska deca razapinju barjak samoživog liberalnog kapitalizma sa obećanjem blagostanja većine u budućnosti i sticanjem bogatstva najsnalažljivijih u sadašnjosti. Ali za takve ciljeve treba ponešto i žrtvovati, sadašnjost većine, prošlost svih, realnu zemlju i narod koji se podvode i prodaju imperijalističkoj kastinskoj sabraći. Domaći inženjeri ljudskih duša 2) žele da preoblikuju svest Srba prema meri svojih ideoloških ubeđenja, interesa i potreba, shvatanja duhovnog i duševnog progresa. Nikada ne dovodeći u sumnju svoje stanovište već ostrašćeno negativno ceneći kao zaostalu, anticivilizacijsku i primitivnu, duhovnu matricu celog naroda. Dosadašnja nastojanja da se Srbi kao kolektivitet propagandno diskredituju negativnim stereotipima i predrasudama 3) preduzeto pre, za vreme 4) i posle evro-atlantske agresije, nastavljeno delovanjem nevladinog sektora i potvrđivano zvaničnom politikom Demokratske stranke i njenih satelita. Ta nastojanja najzad su dobila otvorenu potvrdu u želji predsednika da trajno i suštinski promeni Srbe prema svojoj idealnoj meri, modelu i kriterijumu evropskog nadčoveka po kome treba upodobiti sve zaostale i posrnule Srbe kako bi pristigli svoju evrounijatsku sabraću.

Izrugivanje tzv. "Nebeskom Srbijom" i Srbima tako je dobilo svoje mesto u falsifikovanju sadržaja kosovske arhetipske poruke čiji smisao nije agresija već odbrana od agresije, sloboda a ne hegemonija, pravda a ne tlačenje, snaga istrajavanja u veri a ne klonulost pred teškoćama i istorijska izgubljenost. Ali šta je to u srpskoj istoriji što čini tako groznim i manjkavim karakter celog naroda da se predsednik sa svojim saradnicima, strankom i koalicionim partnerima, nevladinim prozapadnim sektorom i pod budnim okom spoljnih mentora ustremio na srpsku dušu i veru. Možda baš to što su Srbi u dva poslednja svetska rata snagom slobodarskog duha i nezavisne volje bili na strani pobednika jer lideri Imperije 5) ukazuju da su Srbi krivi za Prvi svetski rat, uz istorijske činjenice da su i odlučno uticali na njegov ishod. Odložili napad na Rusiju i bili nepremostivi otpor okupatoru u Drugom svetskom ratu sve po cenu žrtvovanja za slobodu četvrtine stanovništva. Ili od strane istih faktora podstreknuti i podržane separatističke pobune i raspad SFRJ, a u kome je Srpski narod branio sopstveni opstanak i autohtonu teritoriju pred istrebljenjem pa je kao žrtva, prognan iz Nezavisne države Hrvatske sve sa američkim ambasadorom P. Galbrajtom na hrvatskom tenku. A otporom sačuvao Republiku Srpsku, ili Rambujeovskim ultimatumom, insceniranim povodom pobune Albanske separatističke manjine i otvorenom spoljnom agresijom NATO koalicije kako bi se infiltirali na Balkan.

Čega se to treba stideti u Srpskoj istoriji 6), borbe protiv mnogostruko jačeg neprijatelja u pokušaju da se sačuva život bližnjih, država i teritorija pa ga domaćim izvršiocima treba osuditi, pacifikovati, slomiti nacionalnu svest, duhovno zarobiti i preobratiti pred novi veliki rat kako bi se prepustio i služio tuđim interesima. I to ne samo tako da bude razbijen kao narod, na maticu i delove već i decentralizovanjem države na suprotstavljene autonomije i regije, da bi na kraju zavoleo 7) okupatore kao saveznike u daljem zajedničkom pohodu na istok. Naravno, prosrpski 8) predsednik ceni kao praktičan i real-političar da je i istorijski potpisivanje Trojnog pakta sa Hitlerom bilo opravdano, gubeći iz selektivnog revizionističkog vida bitnu suštinu nacionalsocijalizma, odnos prema Slovenima, taktički redosled osvajanja i geopolitiku, pogrome, kao i rezultate pobedničke strane svetskog rata. Ovakvo stanovište samo osvetljava "privatno" pismo 9), na početku mandata koje piše američkom predsedniku, nudeći bespogovornu lojalnost i savezništvo, a uz nju ide i sledstvena uverenost u ispravnost spoljne izolacije i agresije kao pravedne kazne "Milosrdnog anđela". Prihvatanje svih predrasuda, priznanje krivica, obaveza izvinjenja 10) za "zločin odbrane" i pokušaj izmene negativnog buntovničkog karaktera podanika iz koga je i proizišao sukob sa grabežljivim interesima zapadne Imperije koja stremi globalnoj moći.

ZAKLETVA

Prilikom stupanja na dužnost, predsednik Republike, pred Narodnom skupštinom polaže zakletvu koja glasi:

″Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti.

 

″Član 114. stav 3. Ustava Republike Srbije (Sl. glasnik RS, br. 98/2006)

Antisrpska politika više nije stvar demokratske slobode mišljenja i govora, političke inovativnosti i lucidnosti, morala, ukusa ni vrednovanja već personalnog protivustavnog (čl. 97. ,111. Ustava R. Srbije) i protivpravnog delovanja (Čl. 305-307 KZ RS). Poverenjem koje je zadobijeno na lažnom prikazivanju namera i prevarnim izbornim obećanjima, para od privatizacije, zapošljavanja a ne otpuštanja, ni govora nije bilo o hipertrofiji autonomije Vojvodine, regionalizaciji, političkom organizovanju nacionalnih manjina kroz Nacionalne savete i neoosmanskom "Sandžaku", gej paradama, podeli i predaji Kosova i Metohije. Uzimajući u obzir i protivustavnu koncentraciju vlasti u rukama predsednika, umesto propisanog parlamentarnog, formiranje neustavne i nezakonite institucije Nacionalnog saveta za infrastrukturu podzakonskom Odlukom Vlade (Sl. g. RS br. 68/2008), kojom je dovedeno do apsurda da se podzakonskim aktom Vlade uspostavlja institucija Vlade kojom predsedava predsednik Republike. Saveta za nacionalnu bezbednost konstituisanog Zakonom o osnovama uređenja bezbednosti RS (Sl. g. RS br. 116/2007) koji je protivan članu 112 Ustava kojim su izričito propisane nadležnosti predsednika Republike Srbije a ovim se proširuju kao i čl. 115 kojim je predviđena nespojivost funkcija odnosno da ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost (jedno vreme je predsedavao i pre donošenja zakona i obezbeđivanja budžetskih sredstava a i sam ga navodi "iako nije izvršna funkcija"). Nelegalni rad Narodne kancelarije predsednika koji nezakonito uvećava budžetske troškove i predstavlja mrežnu instituciju u funkciji širenja uticaja DS-a. Uz paralelni sistem Agencija, lustraciono stavljanje pod personalnu kontrolu pravosuđa, kao i SANU, Univerziteta, naučnih, kulturnih i sportskih institucija. Kontrola rada parlamenta preko poslovnika, sa potpunom medijskom kontrolom preko postavljene klike, postaje jasna izgrađena svemoć i apsolutizam novog balkanskog lidera koji prelazi na više sfere izgradnje harizme i direktne mentalne uprave masom uz propagandna preoblikovanja stvarnosti, skrivanja, preusmeravanja pažnje, minimalizovanja i potenciranja, uticaja poluistinama i opravdavanja svakih pa i najbezumnijih akata kao bezalternativnih.

Takođe, ulazak u Evropsku uniju kao sudbonosni čin sa dalekosežnim posledicama nije odobren niti većinski podržan od građana (referendumom) kao jedinih nosioca izvornog i neodrecivog suvereniteta (čl. 2. Ustava). Kako to nisu ni zastupnici u vidu političkih stranaka a ni politički predstavnici koji na osnovu spoljnih naloga i svojih političkih programa nameću ideologiju Unije i isključuju svaki drugi izbor. Potpisuju međunarodne ugovore i preuzimaju obaveze na šta nisu ovlašćeni što im je imperativnim odredbama čl. 97. 111. i 114. Ustava R. Srbije izričito zabranjeno, dovode u pitanje teritorijalnog integriteta i prenos suvereniteta na druge države i vojne i političke saveze. Sve ovo nabrojano je jasna uzurpacija i propagandno nasilje koje bezobzirno i po svaku cenu primorava i nameće nespornost pristupanja Evropskoj uniji, kao jedini mogući put koji ima za stvarnu posledicu odricanje od sopstvene države, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, kolonizaciju i ulazak u tuđu naddržavnu tvorevinu, međunarodno priznat subjekt, Evropsku uniju.

Ideološka zaslepljenost, vrednosno potcenjivanje samostalnosti a glorifikovanje svakovrsnog pridruživanja, odsustvo uvažavanja realnosti pretnje celini naroda i potpuno zanemarivanje geopolitičkih tendencija, kao i minimalizovanje interesa i tuđih ciljeva uz prihvatanje svakojakih nametanja rešenja protivnih opstanku države, delova i celine naroda, razoružanja da se ne bi branio i osiromašenja da u iznudici pristane na sve, suština je kratkovide vodilje, voluntarizma i političke patologije sadašnje Srbije. Takav stepen apsolutne sigurnosti u svoju nedodirljivost oslonjenu na spoljnu podršku i razbijanje svakog organizovanog unutrašnjeg protivljenja dovela je na kraju i do toga da se predsednik osmeli i neoprezno u euforičnom trenutku hvatanja "najtraženijeg" Srbina, javno saopšti svoje političke nazore, ciljeve i metode. Najavljujući sledeće poteze, pre svega klizajuće priznanje nezavisnosti "Kosova" kao uslova "dobrosusedskih odnosa", dobijanja kandidature za članstvo u EU i ukupnih evro-atlantskih integracija. Samohvalisanje i samoproglašenje kao političkog racionaliste i slobodoumnog psihologa, superiorne "žirafe" koja se ne raspravlja sa prizemnim nacionalnim "zmijama" dodatno govori o potrebi ubeđivanja zatečene domaće javnosti a pre svega potvrđivanja veličine pred spoljnim mentorima. To ide do same narcisoidne ponesenosti identifikacije "balkanskog lidera", sa svetskim liderom, kada se prenosi da je, kao i Obama svog Bin Ladena, i on gledao hapšenje Ratka Mladića 11)

Udruženim spoljnim i unutrašnjim snagama potencijalni nacionalni blok, kao antirežimsko opredeljenje birača, razbijen je putem spoljnih pritisaka, obezglavljenjem i unutrašnjim raskolima. Tako je DSS gurnut u stranu i izolovan, SRS podeljen i najveći deo članova i glasača je neosvešćen prešao u evro-atlantski tabor sledeći dvojac Nikolić-Vučić uz ubeđenje da se radi o iskrenim nacionalistima a ne korumpiranim preletačima u antisrpski tabor, dok je SPS sličnim preuzimanjem rukovodstva postao deo satelita evro-atlantskih demokrata. Tako su nacionalno i kulturno fragmentisani ostaci nacionalnog bloka koji je po snazi na izborima i pored spoljne podrške nadjačao evrodemokrate posle izrežiranog obrta gurnut na parlamentarne margine, sveden na ograničeno oponiranje preko internet sajtova jer je medijski monopol apsolutan i sveobuhvatan. Ovim je otvoren prostor za nesmetanu realizaciju antisrpske politike sa krajnjim, sada neskrivenim ciljem, konačne promene kulturnog obrasca, verskog i arhetipskog identiteta i karaktera naroda kako bi se trajnim učinili rezultati prekompozicije Balkana. To što se ova operacija na otvorenoj svesti i prevrednovanje ne može završiti drugačije no, ukoliko uspe, gubitkom samosvesti, istorijskog sećanja i prava, gubitkom teritorije, države i slobode, za projektante i izvršioce voluntarističkog i genocidnog projekta i nije važno. Svakako je lakše izvršiti promenu svesti no "nedemokratsko" krajnje rešenje. Više tokova sada se slivaju u jednu matricu, pa kao i pre komunistička tako i sada liberalna osuda Srba kao remetilačkog faktora, balkanskog hegemona, tlačitelja nevinih suseda, agresora i okupatora, dobija potvrdu od zapadnih medija, Haških osuda, mišljenja Međunarodnog suda pravde, Saveta Evrope, zapadnih i srbijanskog parlamenata, usvajanjem samookrivljujuće Rezolucije o Srebrenici  12-16) i političkom potvrdom propagandnih predrasuda.

Za predsednika i dalje važe nacionalne asimetrije i dvostruki standardi pa su krvoloci poput Tačija 17), i ubice poput T. Purde, J. Divjaka, E. Ganića, i dr., nevini dok se ne dokaže suprotno a srpski politički optuženici krivi i pre suđenja. Tačka oslonca nove "moderne Srbije bez Srba" (LDP, N. Prokić), politike koju niko u okruženju i svetu ne vodi protiv svog naroda, nije dovoljan razlog za upitnost već podstrek za još žešći nastup, temeljan, svakodnevan, sistematičan ka ostvarenju kolektivnog kraja. Bez stvarnog osnova za početak novog, jer za to i nema utemeljenja u istoriji, ideologiji ni religiji već u udruženim starim i novim pokličima "Srbija mora umreti". Tako Boris Tadić želi promenu po svaku cenu, ali ne naglu već faznu i neprimetnu kako se Vlasi ne bi dosetili, i kako bi trgovali sa manjim u odnosu na veće zlo.

Bez teritorije, države, istorije, mita, vere, ekonomije i nauke, razbijenog jedinstva naroda i u siromaštvu skraćenim vidicima, ostaje samo ogoljeni projekt izrođavajuće dekulturalizacije, stvaranja odstojanja od nacionalnog i njegovo svođenje na novi lažni identitet. Takav identitet nema realnu osnovu i vodi gubitku istorijske vertikale, dezorijentaciji i nestanku pojedinačnih subjektiviteta a potom bez kolektivnog sećanja osudom potisnute i prokažene prošlosti i konačnim prevođenjem u zapadni katolički krug. Istočni prljavi Srbi treba da postanu čisti zapadni, za šta se stvaraju uslovi i demokratskim preuzimanjem rukovodstva Srpske pravoslavne crkve, a potom i njenom instrumentalizacijom i adaptacijom kroz promenu dogme, falsifikovanjem Svetosavlja i predanja. Zaboravom svetaca i žrtava pogroma i prilagođavanjem liturgije, ka unijatskom priznanju primata i nepogrešivosti pape, koruptivnim zbližavanjem sa katoličkim Rimom a udaljavanjem i razbijanjem jedinstva Pravoslavlja. Naravno, i ovde je sveprisutni predsednik sem uticaja na progon Kosovsko-metohijskog Vladike Artemija i izbora ekumenističkog i evrounijatskog patrijarha dao lični doprinos javnim predlogom "da se prilikom oslikavanja Hrama svetog Save koriste nove tehnologije: To bi bila prva i najveća crkva na svetu koja reflektuje na zidove hrama freske koje se možda i mogu menjati." 18). Zahvalni Irinej, posle zajedničke jeretičke proslave u tuđem hramu, uzvraća naglašavajući jedinstvo (demokratske) crkve i (demokratske) države, hvaleći kurs državne politike 19) i pridružujući se pozivu Vatikanskom apsolutnom monarhu da obeleži novu osvojenu teritoriju katoličkim Niškim krstom 20). Rezultat je da na delu imamo jedinstvo antidržavne i antisvetosavske politike koje se zalažu umesto za opstanak i samostalnost za izmenu svesti, podjarmljivanje i podređivanje države i naroda.

Boris Tadić, nominalni predsednik, danas se osetio dovoljno politički snažnim da javno iznese ideje vodilje i lična ubeđenja koja čine osnove zvanične državne politike i strategije, kao i istinu da je Demokratska stranka samo sredstvo za ostvarenje stvarnog cilja neobjavljenog kao zvanični politički program stranke. Ova strategija je do sada bila intimna vizija grupe, "Borisa, Krleta, Šapera i Tucka," koji su zaposeli vlast u njoj i državi, i vode je putem ka ciljevima koje narod nije izglasao niti ih važeći Ustav Republike Srbije dozvoljava. Naprotiv.

Nazovi racionalna i realna politika kojoj je do istinskog identiteta i kulturnog uzdizanja stalo kao do lanjskog snega. Uz lažne sentimente prema napuštenim i srušenim manastirima na Kosovu i Metohiji dovesti samo do iracionalnog rezultata u samodestrukciji nacionalnog bića i nestanku kolektivne svesti. Za predsednika, tako živi Srbi izazivaju samo želju da ih promeni, da ne budu to što jesu već nešto drugo, jer ovakvi kakvi su ne valjaju ni za njega ni za njegove nalogodavce novog poretka.

Vrhunsko licemerje po kome će poželjni i novi, proprani preblikovani Srbi biti podobni za civilizacijski pomak, prati izmenjene poruke kosovskog mita, izbacivanjem njegove oslobodilačke suštine uz zamenu sa antitezom, konformističkog prilagođavanja svakom duhovnom i materijalnom okupatoru. Pozitivna poruka života sadržana u plemenitom opredeljenju za večne vrednosti, slobode i pravde, ličnog i kolektivnog dostojanstva time je srozana na poltronsko služenje. Prilogođavanje radi dobijanja materijalne koristi, uz zahtev da se samo Srbi jednostrano menjaju po meri tuđih interesa. Drugima je ostavljno da zadrže svoja ostrašćena ubeđenja, gordost izdaje i falsifikate istorije, lažnu nevinost i nepokajanje pred zločinima.

Niko ne traži "preobrazbu" Albanaca, Hrvata, Slovenaca, "Bošnjaka", Mađara,… oni su bezgrešni i uvek u pravu, podobni takvi kakvi jesu, jer oduvek slepo služe interesima svake Imperije. Samo Srbi buntovnici i gubitnici, ratova i tranzicija moraju se promeniti, progutati nepostojeće krivice i izvesti salto mortale u ništavilo, gde im je kao parijama novog poretka sačuvano mesto. Tako je Boris Tadić postao lider u regionu promene Srba jer za promenu drugih nema ni mandat ni uticaj, svestan sve vreme da Srbi većinski ne podržavaju njegov projekt. Za njega autokratskog demokratu, to nije bilo prepreka, niti ga je bilo briga za volju većine, kada se ima tako „uzvišena“ misija. Preuzete obaveze i bespogovorni zadatak spaljivanja mostova u izgradnji novog čoveka po meri novog svetskog poretka.

Predsednik koji mora po nadležnostima da čuva Ustav, otvoreno navodi da je jasno da je interes i volja većine drugačija po bitnom pitanju 13*) ali istovremeno postupa suprotno jer svu legitimnost izvodi iz prethodno izražene volje na izborima. Po njemu ta izborna volja obmanutih birača mu daje apsolutna, caristička ovlašćenja a jedinu sankciju vidi u sledećim izborima. Dakle, politička elita je iznad zakona koji je samo sredstvo upravljanja masom, oni mogu da rade sve šta im je volja za vreme mandata, a onda u kampanji ponovo da izigraju narodnu volju, pre, u toku i posle obrađenih i od sebe prebrojanih glasova. Tako od demokratskog poretka i pravnog poretka nema ništa sem propagande, forme koja ima jedinu ulogu da sakrije stvarni sadržaj bespravlja i autokratske samovolje.

A kako stvari stoje sa dvostrukim kolosekom Tadićeve zvanične politike prema Kosovu i Metohiji i Evropskoj uniji pod parolom "i Kosovo i Evropska unija", sugerišući da su kompatibilni i da ćemo na kraju procesa pregovaranja ući integralno u Uniju. On sugeriše da se te dve stvari međusobno ne sukobljavaju niti potiru već naprotiv međusobno potpomažu u realizaciji legitimnog cilja. Tadić naglašava da tako vodeći politiku pregovaranja o Kosovu i Metohiji i politiku učlanjenja u EU najbolje štitimo državnopravni poredak, teritorijalni integritet, vitalne interese Srpskog naroda i to sve mirnim putem, što se od kandidata za članstvo u EU i očekuje.

Od tih proklamacija u praksi je malo šta ostalo i pored propagande naših udruženih medija. Ta politika pretpela je poraze na svim tačkama od plana Martija Ahtisarija, priznanja državnosti "Kosova", savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde do usvajanja rezolucije o „genocidu“ u Srebrenici i ucenjivačkog potpisivanja SSP-a 21). Pretrpeli smo diplomatske poraze sa povlačenjem pita Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija usklađujući to sa zahtevima EU da bi na kraju Privremena administrativna misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) određena Rezolucijom SB UN 1244 bila zamenjena neefikasnim EULEKS-om koji na delu sprovodi plan Martija Ahtisarija i učvršćuje Kosovo kao nezavisnu državnu tvorevinu. Što predsednik B. Tadić u svojoj ispovesti nesumnjivo ističe kao uspeh ali ne formalno pravni već propagandni, održavajući u životu koprenu namenske dvostruke igre. Tom nemogućom igrom ponovnog povezivanja, dezintegracije i integracije, pre novih izbora treba sačuvati jedinu kartu na koju se stvarno igra, ulaska u Evropsku uniju ili bar njome još jednom prevariti birače.

Sve vreme se grupa antinacionalnih revolucionara na čelu sa liderom za psihičke promene trudi da predupredi opasnost prevremenog otkrivanja, pre svršenog čina, jer ako se ostane bez Kosova i Metohije a ne uđe u Evropsku uniju, ostaje se na istorijskoj čistini poraza i delegitimizacije, upotrebe krajnjeg represivnog sredstva zarad održanja na vlasti. Tako je Kosovo postalo sredstvo kontra ucene i trgovine sa EU za koju je to svršena poluga, te zato Evropa i formalno ne traži priznanje državnosti "Kosova" ali traži "dobrosusedske odnose". Odnose sa svim atributina i posledicama dva međunarodna subjekta, dok Američki ambasador u Prištini otvoreno govori o tome da nema ulaska Srbije u EU bez formalnog priznanja para države 22). To što su 22 od 27 članica priznale državnost "Kosova", što su izvršile rekonfiguraciju i prenos nadležnosti sa UN-Unmika na Euleks čija je jedina uloga izgradnja albanske državnosti na delu teritorije Srbije, a koja to i sama pomaže tehničkim pregovorima, za vladajuće manipulatore je zanemarljiva činjenica. Otkrivanje da je kosovski kolosek ne samo sporedan već i slepi pre no što se izvuče bilo kakva korist i dovede do besmisla, istrajavanje na državnosti i teritorijanoj celovitosti moglo bi da osvesti prevarene birače. Zato im se za zauzvrat nudi ne samo izgledna već lažna blagodat Unije. Sama Unija je u nepremostivoj strukturalnoj krizi pod teretom propadanja ekonomija članica ("PIGS"), njen demokratski potencijal je uveliko doveden u pitanje, pa je svako proširivanje sirotinjskim i nedemokratskim državama samo puka fantazija.  Jedino što EU može da ponudi je nesmetana jednostrana kolonizacija preko SSP-a i snižavanje carina, kontrolisani vizni režimi, nepovoljni krediti, velika obećanja i uslovljavanja Hagom, strukturalnim reformama, gej paradama, i dr. Posle svih prepreka započinjanje procesa beskonačnog pregovaranja i podgrejavanja nade, jer prema zapadnom projektu Srbija i ne treba da uđe kao država i jedinstven narod u Uniju 23).

Dakle, za unutrašnju upotrebu se drži pažnja javnosti i ukazuje da se od rukovodstva sve čini što je moguće, a stvarno se uspostavlja puzajuća devalvacija pitanja KiM. Od „tehničkih“ pregovora dve strane po svim pitanjima od matičnih knjiga, katastra, do carine uz zamajavanje pričama o statusu, podeli, do priznanja državnosti kao logičnom sledu, "inovativnom" rešenju subjektiviteta "Zapadne i Istočne Nemačke". A sve to treba završiti pristupom „Kosova“ u međunarodne institucije i UN kao krajnjem i primarnom statusnom cilju separatista. Javno mnjenje Srbije se priprema da postepeno prihvati činjenicu odvajanja KiM kao neminovnost, realnost, protiv koje se ne može ništa, koja je zauvek konačno i nepovratno oduzeto. Fatalizam se promoviše kao da je KiM i ovako izgubljeno, da treba uzeti šta se može, podeliti ga teritorijalno i materijalno. Da je KiM za Srbiju samo teg i smetnja, da ne znamo šta bi sa Albancima, a da treba zadržati prazne manastire i ostaviti šačicu Srba o kojima će se starati i čije živote garantovati EU i SAD. Međutim, da je stvarno tako ne bi se vodila bitka za međunarodno priznanje lažne države protiv koga su svi koji su spoznali evro-atlantsku manipulaciju. Stvarno ni formalno KiM nije izgubljeno, jer sama suverena narodna volja čuva svoj temelj i kuću koju bi na svaki način da slome i učine primitivnom i patološkom, sporednim i drugorazrednim pitanjem za koji niko ne bi ratovao sem Albanaca koji bi branili oteto.

Na drugom navodno jednako važnom koloseku primamljivog boljeg života u EU kao stvarno primarnom i jedino realnom, treba neprestano vršiti reforme i prilagođavanja, pripreme i treninge za budući bolji život koji se odlaže a samo što nije stigao. Naeavno, uz sugestije da se narod pritrpi i da se što više trudi da bi se pre učlanio u ekskluzivni klub privilegovanih bogatih i solidarnih nacija. Ali ti uslovi koje treba ispuniti dovode u sumnju cilj koji treba postići, jer se do takve uređene i prosperitetne zajednice ne dolazi postepenim rastakanjem sopstvene države, ekonomije i kulture, gubljenjem vere, teritorije i suverenosti. Da bi se konačno "stalo na brdo" kandidature, treba se truditi, nuditi, žrtvovati i odricati pa i predati optuženike koji su se suprotstavljali atlantistima. Priznati krivicu odbrane od agresije i legalnost pobune separatističke manjine kao opravdano stečene državnosti. Treba prihavatiti prava marginalnih društvenih grupa da javno maltretiraju većinu. Pristati na rasprodaju javnih preduzeća i dobara, regionalizovati i decentralizovati državu. Istovremeno promeniti i odredbe Ustava koje se odnose na legalizaciju protivustavne republikanizacije Vojvodine, državne dezorganizacije temeljnom decentralizacijom, izbacivanjem odredbi o teritorijalnom integritetu i suverenitetu, suvišne preambule i teksta zakletve predsednika u kome se pominje Kosovo i Metohija.

Ali bez obzira na sve žrtve kakav nas život čeka u Evropskoj uniji i kakav je dakle sadržaj ponude i suština Evropske unije 24), o tome se ne vodi rasprava, niti javnost upoznaje, već naprotiv, drži u jednomisaonom neznanju, dezinformacijama i ideološkoj magli sugerisanih primamljivih predstava o "boljem životu". Ako se radi, a radi se o tamnici evropskih naroda i kolonijalnom konceptu 25) totalitarne birokratske naddržave 26) onda pada i taj opijajući cilj rajskog života u superiornom društvenom modelu koji spoznaju evropski narodi koji se već nalaze u njoj 27), koji su primorani odlukama korumpiranih parlamenata da joj pristupe i pored referendumom suprotno izražene volje (Francuzi, Holanđani), koji većinski ne izlaze na lažne evropske izbore (izlaznost 45,5% birača sa pravom glasa) i traže izlazak iz Unije. 28)

Tako dva procesa i oba gubitnička puta koja su prikazana kao nekonkurentna okončavaju se kao međuzavisna, jer kraj Kosova i Metohije predstavlja početak Unije. Istovremeno to je suštinski kraj Srbije, na moralnom, ekonomskom, pravnom, teritorijalnom, planu kao i njene suverenosti koja se u Uniji gubi. Srbija u EU neće imati snage da se uspostavi sem kao neznatni procenat volje nasuprot neprijateljske većine koja je protiv interesa Srpskog naroda i priznala državnost nacionalne manjine i legalnost otcepljenja dela njene teritorije. Utom miljeu Srbija nadalje neće da izražava ikakvu samostalnu volju, odlučuje o sebi i svojoj sudbini protiveći se većinskom jedinstvu zajednice (od 785 glasova u Evropskom parlamentu koji predstavljaju 342 miliona građana sa biračkim pravom. Koliko će Srbija imati glasova bez KiM i da li će ih uopšte imati ako u EU uđe kao regija, bez definisanih granica, ili zajedno sa Kosovom. U EU Bugarska ima 18 glasova, Grčka 24, Francuska 78 a Nemačka 99, prema veličini teritorije i broju stanovnika, a sam parlament samo proglašava predloge zakona donete od nedemokratski izabranog Saveta EU sa kojim deli zakonodavnu funkciju.

Pa kada predsednik dalekosežno kaže da je jedini izlaz članstvo EU, „da je to društveni model koji u najvećoj meri rešava hronične probleme sa kojima se naše društvo suočava… Ali će nam biti kudikamo lakše da se nađemo na nosaču aviona a ne na papirnom brodiću na kome se nalazimo svih ovih godina“.*1). Kako su rezultati te politike na svakom polju porazni i nesporno vode nestanku sopstvene države a ne rešavaju ni jedan problem, sem ako on nije "papirna" državnost, postavilo se nužno pitanje koga predstavlja predsednik? Narod ili EU, kada nipodaštava državu na čijem se čelu našao. Dalje navodi, „Dakle, kad mi neko kaže od političkih oponenata, politika - Evropa nema alternativu je smrtna opasnost za Srbiju, ja samo mogu da kažem: dajte mi bilo kakvu drugu bolju varijantu“! *1) Cinično se podsmevajući nekakvom savezu sa Kinom i Rusijom kojima je navodno značajnija Amerika, nikako ne spominjući ono što je očigledno, zanemarujući da mu je ustavna dužnost da čuva sopstvenu državu i da nigde nije oglašena ni prodaja države ni nužnost udruživanja. Jedino logičan i državotvoran izbor da Srbija kao ni Srpski narod nemaju alternativu u bilo kakvom opredeljenju pa i praktičnoj politici. Taj srpski izbor našem nominalnom predsedniku je lično nemoguć, pa ga odbacuje, odgovarajući da je „Najnacionalnija državotvorna politika je članstvo u EU, gde se nalazimo. Makar da budemo svesni kontinenta na kome živimo. Pođimo od toga“.*1) Ovim Tadić falsifikuje stvarnost, tvrdeći da je jedina državotvorna politika priključenje EU koja nas defakto neće. Predsednik uporno ostaje na tome i pored saznanja da je ne samo legalan, već i da je moguće ostati samostalan i slobodan s obzirom na postojanje država u Evropi koje nisu članice ni EU ni NATO. Te države su neutralne, civilizovane, demokratske, prosperitetne i uvažene - i baš kao takve bez opasnosti za opstanak.

Biti realista ne znači nužno pripajanje i podređivanje, već pre svega poštovanje Ustava sopstvene države koji se ne može voluntaristički nipodaštavati. Rezolucija 1244 koja uspostavlja međunarodni protektorat na Kosovu i Metohiji i gde svaki unutrašnji akti pacifikovane manjine predstavljaju samo njihovo interno pozorište jer nemaju izvornu volju, te i nisu suprotni međunarodnom pravu (MSP). Stanje prestanka protektorata biće i formalni akt ponovne uspostave suvereniteta Srbije na celoj teritoriji, imajući u vidu da je samo priznanje paradržavnosti zaustavljeno samoosvešćenjem većine država sveta. Rusija, Kina, Španija i mnoge druge zemlje zbog svoje bezbednosti nikada ne mogu prihvatiti akte protivne međunarodnom pravu koje štiti njihov suverenitet, pa će se Srbija kad tada vratiti na Kosovo i Metohiju. Amerika i Evropska unija ne mogu večno držati na okupacionim bajonetima paradržavnost manjine čija im lojalnost podržava geopolitičke i strateške interese prema istoku.

Zato potkopavanje temelja nacije, države i vere, slamanje kičme i volje Srpskog naroda za odbranom, legalnim i istorijskim pravima, pristajanje na oduzimanje primarne autohtone teritorije i sedišta Crkve, predstavlja hitni zadatak spoljnih nalogodavaca. U tu prljavu igru aktivno učestvuje vladajuća elita, domaći svetovni i crkveni izvršioci, posle čega sledi već načeta destrukcija gubitkom Vojvodine, Raške, "Preševske doline", Republike Srpske. Paralelno sa tim sprovodi se potpuna kolonizacija i preuzimanje nacionalnog bogatstva uz svođenje Srba na lokalni Beogradski rezervat kao produkt regionalne raspodele. Tako se okončava predsednikov životni zadatk promene svesti nekada jedinstvenog i uspravnog naroda koji je na kraju procesa izgubio sve pa i sopstveno ime.

Prosta je činjenica pred kojom se nalazimo, Srbija kao država mora umreti da bi živela velika evropska država i novi svetski evropski poredak. Srbi kao narod moraju nestati da bi opstali suparnički entiteti koji nastaju na otuđenju i pokrštavanju, rađanju novih nacija političkom voljom i srpskom iznudicom, povlačenjem i beznađem, bez organizovanog otpora. Antisrbi kao nosioci antisrpske politike bi da ubede narod da je bolje da živi sami zatražimo i dobrovoljno legnemo u grob Unije, pretočimo se u nove nacije i susedne narode, no da pokušamo da izgradimo i sačuvamo svoju državu kao jedini garant opstanka. Da bi naopaki cilj bio prikazan kao dobar, izokrenute su sve vrednosti, društveno zlo se prikazuje kao korist, nemoral kao sloboda a propast kao napredak.

Na kraju treba ukazati na reči predsednika: „Ali, moj posao uopšte nije da budem ganut. Moj posao je da čuvam pravni poredak ove zemlje i stabilnost političkog procesa. Šta ovome dodati sem reči: Mogu samo da dodam, nisi dobar time što si se rodio kao Srbin, nego si dobar jer si učinio valjane stvari u svom životu i time podigao ime svog naroda na viši nivo". *1)

Kako drugačije razumeti navedene reči sem u svetlu antiteze i vrednosnog preokreta kome se u politici bez ostatka posvetio i praktično potvrdio predsednik.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha