20
sub, jul

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Nabucco2-1S obzirom na to da svi mi vrlo dobro znamo u kojoj meri je aktuelna vlast u Srbiji orijentisana ka evroatlantskim integracijama, bespredmetno je više pisati žalopojke na tu temu jer je to nešto što je de facto. Dakle, želja za Evropom i članstvom u ostalim evroatlantskim organizacijama je utvrđena činjenica jer i sami političari govore da je to primarni cilj, i u tome se uopšte ne razlikuju od prethodne vlasti. Izdali su Kosovo i Metohiju zarad dobijanja datuma za pregovore o članstvu u EU, što je apsurdno, jer pregovori ne predstavljaju ništa drugo već prodaju magle običnom narodu. Ostalo je pitanje članstva u NATO paktu, ali možemo biti sigurni da, uprkos ogromnoj većini građana Srbije koja se protivi članstvu u severnoatlantskoj organizaciji, vlast će nastaviti dobro trasiranim putem i nastojaće da progura Srbiju u NATO i pored dekreta o vojnoj neutralnosti.

Naš posao je da odgovorimo na pitanje zašto ova vlast tako uporno i grčevito teži evroatlantskim organizacijama i zašto i dalje insistira na devizi „EU nema alternativu“.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, najpre moramo da se osvrnemo na jedan događaj, odnosno sastanak koji će se dogoditi u Srbiji naredne jeseni. Reč je o sastanku Trilateralne komisije kome će Srbija biti domaćin. Zašto Srbija? I šta je uopšte Trilaterala? Ko će imati koristi od ovog sastanka? Građani Srbije, možda? I zašto se u medijima uporno ćuti o ovom sastanku? Niko javno ne govori o tome i svi iz vlasti mudro ćute, tek ponegde se može pronaći neka štura izjava ....

Nabucco2-1S obzirom na to da svi mi vrlo dobro znamo u kojoj meri je aktuelna vlast u Srbiji orijentisana ka evroatlantskim integracijama, bespredmetno je više pisati žalopojke na tu temu jer je to nešto što je de facto. Dakle, želja za Evropom i članstvom u ostalim evroatlantskim organizacijama je utvrđena činjenica jer i sami političari govore da je to primarni cilj, i u tome se uopšte ne razlikuju od prethodne vlasti. Izdali su Kosovo i Metohiju zarad dobijanja datuma za pregovore o članstvu u EU, što je apsurdno, jer pregovori ne predstavljaju ništa drugo već prodaju magle običnom narodu. Ostalo je pitanje članstva u NATO paktu, ali možemo biti sigurni da, uprkos ogromnoj većini građana Srbije koja se protivi članstvu u severnoatlantskoj organizaciji, vlast će nastaviti dobro trasiranim putem i nastojaće da progura Srbiju u NATO i pored dekreta o vojnoj neutralnosti.

Naš posao je da odgovorimo na pitanje zašto ova vlast tako uporno i grčevito teži evroatlantskim organizacijama i zašto i dalje insistira na devizi „EU nema alternativu“.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, najpre moramo da se osvrnemo na jedan događaj, odnosno sastanak koji će se dogoditi u Srbiji naredne jeseni. Reč je o sastanku Trilateralne komisije kome će Srbija biti domaćin. Zašto Srbija? I šta je uopšte Trilaterala? Ko će imati koristi od ovog sastanka? Građani Srbije, možda? I zašto se u medijima uporno ćuti o ovom sastanku? Niko javno ne govori o tome i svi iz vlasti mudro ćute, tek ponegde se može pronaći neka štura izjava.

Svi oni koji tvrde da je reč o smešnoj teoriji zavere, ili ništa ne znaju ili su i sami deo jedne veoma moćne organizacije koja svoju dominaciju svetom hoće da prikaže kao teoriju zavere. Srećom po nas postoje ljudi koji su prozreli namere vlasti u Srbiji i koji su imenovali sve one koji su na bilo koji način umešani u rad Trilateralne komisije.

Šta je Trilaterala?

Trilateralna komisija je osnovana 1973. god. Prvi organizacioni sastanak Trilaterale održan je 23. i 24. jula na imanju Dejvida Rokfelera, milijardera koji je okupio svetske eksperte, milijardere, bankare i lobiste, odnosno najmoćnije ljude toga vremena. Pomenuta komisija osnovana je na inicijativu Rokfelera, a na ideju Zbignjeva Bžežinskog. Ko je Bžežinski? On je američki politikolog poljskog porekla, koji je kao geostrateg i državnik služio u administraciji Džimija Kartera od 1977. do 1981. god. Bio je savetnik za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država i ostao je upamćen kao čovek sa ogromnim antagonizmom prema Sovjetskom Savezu, odnosno Rusiji. Tokom njegovog mandata glavni spoljnopolitički događaji jesu ohrabrivanje disidenata iz istočne Evrope i pothranjivanje (stvaranje ideje koja se koristi u savremenom kontekstu koji određuje sadašnju spoljnu politiku SAD?) ideje o ljudskim pravima i insistiranju na njihovom poštovanju sve u cilju smanjivanja uticaja SSSR-a. Tokom njegovog mandata, SAD su finansirale i naoružavale mudžahedine u Avganistanu kao odgovor na invaziju SSSR-a. On je trenutno profesor na Univerzitetu Džons Hopkins i član različitih odbora i organizacija kao što je Trilaterala.

Rokfeler je Bžežinskog primetio 1970. god. nakon što je objavio knjigu Između dva vremena u kojoj zastupa globalizaciju u svetskoj politici i ekonomiji. Relativno brzo, tačnije tri godine kasnije, Bžežinski postaje Rokfelerova desna ruka i pomaže mu u osnivanju Trilaterale. Pomenuta komisija okuplja lidere u svetu biznisa i politike. Reč je o privatnoj nevladinoj organizaciji koja je osnovana u svrhu gajenja bliskih političkih i ekonomskih veza između Amerike, Evrope (u početku samo zapadne, a od pada Berlinskog zida i rušenja Varšavskog pakta i istočne sa širenjem evroatlantskih organizacija prvenstveno NATO pakta i EU) i Japana. Odatle i ime komisije: Trilaterala, koja ima nekoliko primarnih ciljeva. Naime, osnovni i primarni cilj Trilateralne komisije bio je i jeste sputavanje bivšeg Sovjetskog Saveza, a sada Rusije, koju Trilaterala smatra glavnim neprijateljem. Zatim, njen drugi cilj (koji je tesno povezan i prirodno neodvojiv od prvog) jeste širenje uticaja u svetu i njegova potpuna globalizacija koja se postiže time što sve više zemalja postaju punopravne članice ove komisije.

Od njenog formiranja ona je izrasla u najmoćniju interesnu grupu na svetu. Članovi Trilaterale danas su predstavnici 178 nacionalnih grupa. Kao što smo naveli, evropska grupa Trilaterale se širila jer su od 1998. god. u nju primljene: Poljska (prirodno kao jedan od najvećih istorijskih neprijatelja Rusije), Mađarska, Češka, Slovenija, Estonija, Kipar, Bugarska, Rumunija i Hrvatska. Prema planu Srbija, na šta ćemo se kasnije vratiti, trebalo bi da postane članica naredne godine. To nagoveštava Jovan Kovačević, koji je viđen za budućeg predsednika srpske Trilaterale.

Sastanci Trilateralne komisije se održavaju na godišnjem nivou i to svaki put na drugom mestu. Članove komisije bira Rokfeler lično, dok se izvršni komiteti sastaju nekoliko puta godišnje i pri tome razrađuju zadatke koje im formuliše tzv. uži krug. Pomenuti uži krug ili prsten se sastoji od regionalnih direktora i posebno proverenih članova elitnih organizacija u svetu.

Komisija je nadnacionalna i stoga se vodi i definiše kao nevladina organizacija. Ona je nadnacionalna upravo iz gorepomenutog razloga, naime, globalizacije sveta kojim će upravljati uski krug „vladara iz senke“.

Na samom početku rada komisije 1973. godine objavljena je i njena svrha koja zvanično glasi:Bliska trilateralna saradnja u cilju očuvanja mira, upravljanja svetskom ekonomijom, podsticanja ekonomske rekonstrukcije i ublažavanja svetskog siromaštva, što će povećati šanse za glatku i mirnu evoluciju globalnog sistema.

Kao što ćemo videti Trilaterala je pustila pipke i u Srbiji i neki od najuticajnijih ljudi iz političkog i ekonomskog vrha su postali njeni članovi.

Trilaterala u Srbiji

Kako bismo na pravi način predstavili prisutnost Trilaterale u Srbiji, mi se moramo pozvati na fenomenalan tekst autora Srđana Noga koji je objavljen na sajtu Fonda za stratešku kulturu. U pomenutom tekstu navode se imena gotovo svih članova izvesne kompanije „Most Istok Zapad“ koja predstavlja osnovu Trilaterale u Srbiji. Tekst poimenice navodi članove pomenute kompanije, kao i sve one koji su na bilo koji način uključeni u evroatlantizaciju Srbije, uključujući i njihove pozicije, sajtove sa biografijama kao i njihovu aktivnost u ime širenja Trilaterale. Dakle, sada sledi izvod iz pomenutog teksta koji će na pravi način pomoći čitaocima da prepoznaju ko su sve ljudi koji rade za Trilateralu ovde u Srbiji.

Trilaterala je u Srbiji veoma prisutna i to gotovo na svim nivoima, a najviše zahvaljujući kompaniji „Most Istok Zapad“ (East West Bridge) koja je nastala 2009. kao lokalni pomagač Trilaterale. Na svom sajtu pomenuta kompanija navodi svoje ciljeve i planove. Oni sebe predstavljaju na sledeći način: „Most Istok Zapad (East West Bridge) je nezavisno naučno i istraživačko udruženje koje u saradnji sa drugim institucijama i analitičkim i istraživačkim (think-tank) organizacijama u regionu i širom sveta usvaja smernice za razvoj pojedinca, društva i države“. Osnovni cilj ove organizacije jesu evropske i atlantske, odnosno NATO integracije Srbije: „Nastala na hrišćanskim vrednostima sa neraskidivim nitima nasleđa religija istoka,Evropa i atlantske integracije jesu pravi i jedini put koji omogućava da najzad razgovaramo ravnopravno o svemu što nas tišti. Ako to nije pravi put, a šta onda jeste?! Koji je to drugi put koji nam se nudi i kojim trebamo da idemo. Mi ga niti prepoznajemo, niti vidimo. Shvatamo i razumemo nesvrstanost i samostalnost, ali u trenutku kada se novi svet gradi, kada zida zgradu u kojoj smo mi dobili jedan sprat sa čijom gradnjom kasnimo i tako sprečavamo ostale da stignu do vrha, teško je očekivati da će ti ostali imati razumevanja za naše kašnjenje.“

„Član Izvršnog komiteta i predsednik Srpske nacionalne grupe u okviru Trilateralne komisije je Jovan Kovačević, osnivač i član predsedništva Udruženja „Most Istok Zapad“. Ispred East West Bridge (EWB) od 2010. godine prisustvuje sastancima Trilateralne komisije. Jovan Kovačević je nekadašnji dopisnik CNN–a, BBC–a, i drugih velikih svetskih medijskih kuća. Drugo važno ime u okviru ove grupe je Dejan Novaković, generalni sekretar Srpske nacionalne grupe Trilateralne komisije, „ideološki tvorac i jedan od osnivača East West Bridge“ Kako stoji u njegovoj biografiji, on je završio BK Univerzitet – Fakultet za menadžment u sportu, Poslovnu školu ekonomije – pri Privrednoj komori Slovenije u Ljubljani i Poslovnu školu za odnose sa javnošću – PRA u Beogradu. Kao člana svoga kabineta Ivica Dačić ga je 2011. godine vanredno unapredio u zvanje glavnog policijskog savetnika. No pravi napredak u karijeri doživljava formiranjem aktuelne Vlade Republike Srbije, kada je 6. decembra 2012. godine imenovan za državnog sekretara u Ministarstvu energetike. Na prvi pogled ostaje nejasno šta ga kvalifikuje za ovaj posao, ali ako se zna da je ministarka energetike Zorana Mihajlović (kojoj ćemo se kasnije vratiti u kontekstu kočenja gasovoda Južni tok) član savetodavnog odbora organizacije East West Bridge (na sajtu ističu da je zamrznula funkciju dok je u Vladi), koja je jedna od najvažnijih tink – tenk organizacija Zapada u Srbiji, što se vidi i po mestu u Trilateralnoj komisiji, onda kockice počinju da se slažu. Tahir Hasanović je treći član Srpske grupe u Trilateralnoj komisiji, i njen je izvršni sekretar, koji je prisustvovao skupu u Berlinu, marta 2013. Član je Upravnog odbora i izvršni direktor organizacije East West Bridge. Ovaj čovek u dobro obaveštenim krugovima važi za veoma moćnog čoveka u Srbiji. Nekada istaknuti komunistički omladinac i partijski funkcioner, potom prvi generalni sekretar Nove demokratije, i poverljivi čovek Dušana Mihajlovića, glavni kadrovik DOS –a u vreme vlade Zorana Đinđića, i biznismen. Njegovi poslovi i firme su predmet brojnih kontroverzi (sada je aktuelna priča oko bus plusa).“

„Za jednog od najvažnijih ljudi za otvaranje kancelarije Trilateralne komisije u Srbiji važila je Milka Forcan, bivša potpredsednica Delta holdinga, žena koja je visoko kotirana na spiskovima najuticajnijih i najbogatijih ljudi u Srbiji.

Zanimljivo je i da se Milka Forcan, pominjala kao potencijalni budući ministar u Vladi Srbije, i to kao kadar Aleksandra Vučića. Vučić svoju popularnost duguje upravo hapšenju Miroslava Miškovića, a Milka Forcan je punih 18 godina bila njegov najbliži saradnik, i zajedno su stvarali imperiju Delta. Inače i ranije se pominjala mogućnost da ona dobije neku državnu funkciju, s obzirom na to da je Milka Forcan važila za miljenicu i Zorana Đinđića i Borisa Tadića. Predsedavajući upravnog odbora East West Bridge-a odskora je Aleksandar Nikolić – Foto Toni (nadimak je dobio po fotografskoj radnji koju je imao), državni sekretar u Ministarstvu odbrane. Političku karijeru započeo je 2008. godine, kao jedan od osnivača SNS-a, gde se, prema podacima iz biografije bavio koordinacijom rada stručnih saveta za odbranu i bezbednost, energetiku i pravna pitanja (iako ne poseduje kvalifikacije i iskustvo ni za jednu navedenu oblast). Kratkotrajno je bio savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, da bi ga posle formiranja nove vlade Aleksandar Vučić postavio za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane. Tako se ovaj ekonomista, bez dana radnog iskustva u državnim institucijama, i bez ikakve veze sa pitanjima odbrane i bezbednosti, našao na važnoj državnoj funkciji. Na njegovom primeru se naročito vidi do koje mere je aktuelna vlast u Srbiji prodana i koliko je posvećena Trilaterali.

„Član Upravnog odbora je i britanski diplomata, ser Ajvor Roberts, koji je bio ambasador u Beogradu od 1994. do 1997. godine, i koji se zalaže za „popravni Dejton i novi Berlinski kongres“ koji bi pravno verifikovao promene granica na Balkanu. Takođe valja pomenuti i Petra Stojanova, bivšeg predsednika Bugarske i člana evropskog izvršnog odbora Trilateralne komisije. Među 21 članom Savetodavnog odbora organizacije East West Bridge, pored Zorane Mihajlović, aktuelne ministarke energetike, vredi pomenuti još nekoliko interesantnih imena. Najpre je tu Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova SRJ u prvoj DOS-ovoj vladi (2000–2004), sada funkcionera evroatlantskih struktura. Svilanović je poznat i kao jedan od prvih zagovornika nezavisnosti Kosova i veliki NATO lobista. Ističu se i imena Marka Čadeža, jednog od koordinatora kampanje Otpora za mobilizaciju glasača pred izbore 2000. godine, koordinatora Dojče velea za Srbiju i portparola ambasade Nemačke, kao i Jovana Ratkovića, jednog od osnivača Otpora, savetnika predsednika Demokratske stranke Dragana Đilasa, koji je u periodu od 2003. do 2012. godine bio savetnik Borisa Tadića. Od inostranih članova, među funkcionerima balkanskih država i  članovima Trilateralne komisije, za javnost je najinteresantnije pomenuti Ralfa Džonsona, američkog ambasadora u penziji (službovao u BiH 1999-2001. Godine kao prvi zamenik Visokog predstavnika u Sarajevu), kao i Marka Škreba, bivšeg guvernera Narodne banke Hrvatske.

Đorđe Vukotić, široj javnosti nepoznata ličnost, ali očigledno značajan šraf u evroatlantskoj mreži u Srbiji, nalazi se na spisku članova East West Bridge. Od 2002. godine angažovan u svojstvu samostalnog pravnog konsultanta na više projekata u Srbiji, koji su se odvijali pod okriljem Svetske banke, USAID-a i drugih međunarodnih organizacija. U periodu 2004. do 2011. godine bio je glavni pravni savetnik Saveta za regulatornu reformu pri Vladi RS i u toj funkciji učestvovao u analizi i izradi mišljenja na preko 350 nacrta zakona. Jedan je od glavnih saradnika NALED-a, Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, poslovne asocijacije koja okuplja kompanije, NVO i opštine, formirane pod nadzorom USAID-a, sa zadatkom širenja evroatlantskog uticaja na lokalnim strukturama po dubini. Zanimljivo da su članovi Mosta Istok Zapad i Violeta Jovanović, izvršni direktor NALED-a (pre toga je 10 godina bila menadžer za demokratizaciju i privredni razvoj USAID-a), Ana Brnabić, član UO NALED-a, izvršni direktor Peksim fondacije (dodeljuje stipendije za Kembridž studentima iz Srbije i Makedonije), i službenik USAID-a. Zatim i Vladan Atanasijević (član Savetodavnog odbora u EWB) predsednik UO NALED, i jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, Borislav Miljenović, član Nadzornog odbora NALED-a (istovremeno član UO Američke privredne komore, Društava lobista Srbije, Srpske asocijacije menadžera) i Branko Radulović, jedan od glavni eksperata saradnika NALED-a. Članovi East West Bridge su i Marko Blagojević, osnivač i operativni direktor CESID-a; Milica Čubrilo, ambasador i bivši ministar dijaspore (takođe i konsultant USAID –a), Jakša Šćekić, novinar Sky News; Boško Jakšić, urednik spoljnopolitičke rubrike dnevnog lista Politika, i poznati srbofob i rusofob; Đorđe Vučinić (poslovni partner Tahira Hasanovića), predsednik UO firmi koje se bave obezbeđenjem: SCP International i Securitas Services (firme koja je deo britanske obaveštajne mreže; Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu za omladinu i sport; Miodrag Stojković, narodni poslanik i član Predsedništva Demokratske stranke; Ranko Vujačić iz Beča, službenik u Organizaciji Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO) i veliki majstor u masonskoj Regularnoj velikoj loži Srbije (čiji su članovi vodeći ljudi i veliki broj članova East West Bridge); Zoran Basaraba, ambasador Srbije u Izraelu, i saradnik nekadašnjeg premijera Milana Panića.

Za kraj, treba pomenuti još dva imena: Lidiju Udovički i Gradimira Dragutinovića. Lidija Udovički je menadžer za Srbiju u američkoj kompaniji Continental Wind Partners (CWP), jednoj od vodećih multinacionalnih kompanija za razvoj elektrana na vetar. Potiče iz političke porodice dobro pozicionirane u globalističkim strukturama. Njena sestra je bivša ministarka energetike i guverner Narodne banke Kori Udovički. Zahvaljujući vezama uspela je da obezbedi dozvolu za gradnju elektrane na vetar, koja će skupo koštati elektroprivredu i građane Srbije. Gradimir Dragutinović je lider Rotarakta u Srbiji, podmlatka rotarijanaca (zanimljivo da je centralni Rotari klub u Srbiji dugo bio u prostorijama kompanija Lutra, u Ulici Majke Jevrosime u Beogradu, koja je u vlasništvu Dušana Mihajlovića, političkog mentora Tahira Hasanovića), osnivač Asocijacije EURO26, a u poslednje vreme je veoma aktivan u Rusiji“.

Trilaterala koči Južni tok

Kao što smo rekli, glavni neprijatelj globalizma jeste Rusija, a gasovod Južni tok je od vitalnog interesa za Srbiju jer uključuje obnovu njenog suvereniteta. Ogromni prihod koji bi od projekta Južni tok ostvarila Srbija omogućio bi njenim građanima daleko viši životni standard, kao i opšti ekonomski boljitak.

Rusija je svoj projekat povratka u Srbiju i na Balkan započela putem energetskog sektora tako da je sasvim prirodno da Zapad želi da u ministarstvu energetike postavi svoje ljude od poverenja. Kada se znaju ove činjenice, jasni su i potezi ovog ministarstva – najavljeno gašenje Srbijagasa, samovoljna izmena predloga sporazuma sa Rusijom, opstrukcija početka građenja Južnog toka, kao i na koga se odnose reči generalnog direktora Gasproma Alekseja Milera kada je tokom poslednjeg boravka u Srbiji u razgovoru sa državnim zvaničnicima izjavio da neko iz vlasti koči Južni tok. Taj neko iz vlasti koji koči Južni tok jeste upravo gorepomenuta ministarka energetike Zorana Mihajlović.

Prvi čovek ruskog „Gasproma“ Aleksej Miler žalio se u Vladi Srbije da „pojedinci pokušavaju da opstruiraju“ gasni sporazum između Rusije i Srbije i sprovođenje u delo projekta Južni tok. Vučić je dao lične garancije da će izbaciti iz stranke i Vlade svakog ko bude kočio Južni tok. Međutim, ostaje pitanje koliko možemo verovati rečima Aleksandra Vučića.

Kada je Aleksej Miler potpisao strateški sporazum, on se susreo sa premijerom Dačićem i prvim potpredsednikom Vučićem. Na oba sastanka Miler je ponovio da pojedinci opstruiraju gasni sporazum. Miler nikoga nije imenovao, ali je rekao da je u pitanju strateško partnerstvo Rusije i „Gasproma“ sa Srbijom i „Srbija gasom“. Miler je istakao da je direktor „Srbija gasa“ Dušan Bajatović garant partnerstva.

Svima je jasno da se vodi otvoreni rat između ministarke energetike Zorane Mihajlović i direktora „Srbija gasa“ Dušana Bajatovića koji se bori za to da se projekat Južni tok realizuje i da se sporazum sa Rusijom o trasiranju gasovoda sprovede u delo. Bajatović pri svemu ovome zastupa interese Ruske Federacije, a samim tim i interese Republike Srbije i očigledno je da Dušan Bajatović ima podršku iz Moskve. Rusija želi da Srbija postane njena interesna sfera, što bi ukoliko se ostvari, samo koristilo građanima Srbije. Trilaterala i Zapad ne mare niti brinu o interesima običnih građana Srbije, dok s druge strane Rusija ima sasvim drugi pristup. Dobrobit čitavog društva bi koristio Rusiji i učvrstio njenu poziciju na Balkanu. S druge strane, Zapad ima veoma drugačiji pristup. Ne samo da je bio na strani srpskih neprijatelja tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i da je na mnogo načina pomagao i učestvovao u izvršavanjima najgnusnijih zločina protiv Srpskog naroda, već nas je NATO bombardovao i oteo kulturni i duhovno neodvojivi deo Srbije i od njega napravio veštačku kvazi državu Kosovo. Toliko je razloga zbog čega bi Srbija tesno trebala da sarađuje sa Rusijom da ih ne možemo sve ni nabrojati. Zapad je oduvek bio eksploatatorski orijentisan prema Srbiji za razliku od Rusije koja je oduvek zastupala interese Srbije.

Naravno, zapadna agentura u Srbiji je veoma jaka i ne samo to, ona je već konstantno na vlasti bez obzira na nedavne rezultate izbora. Nema razlike između stare vlasti i nove koja je kao što smo videli jedna ispostava Trilaterale u Srbiji. Sukob interesa Rusije i Trilaterale u Srbiji najbolje se može videti na primeru energetike. Ministarka tog resora Zorana Mihailović „nije krila razočaranje što je državni revizor podneo samo prekršajne prijave protiv „Srbija gasa“ i zatražila je da tužilaštvo reaguje jer je zbog (navodnih) nepravilnosti u javnim nabavkama, kako kaže, zabeležen gubitak od oko 450 miliona evra.“

Ministarka, koja je samo jedna osoba sa brojnog spiska ljudi gorenavedenih, koji predstavljaju zapadnu agenturu u Srbiji nastoji svim sredstvima da uništi „Srbija gas“ i da tako ostvari planove Trilaterale da se projekat gasovoda Južni tok nikada ne realizuje. Ipak, uprkos svim istragama o navodnim zloupotrebama sredstava „Srbija gasa“, podaci pomenutog preduzeća govore dovoljno za sebe.

„Po zvaničnim podacima Evropske agencije za energiju, Srbija je prethodnih godina bila u grupi zemalja sa najnižim cenama gasa u Evropi. Primera radi, u novembru 2012. godine cena gasa u Srbiji je iznosila 35 evrocenti po kubnom metru, dok je u gotovo svim ostalim zemljama u okruženju cena bila viša od 50 evrocenti (u Bosni i Hercegovini cena je bila 0.53 evra, Hrvatskoj 0.50, Sloveniji 0.59…).“

Zorana Mihajlović, što nikako ne smemo da izgubimo iz vida, se sastala sa svojim bugarskim kolegom Stojnevom, pri čemu je najavila izgradnju gasovoda Niš-Sofija. Taj gasovod bi trebalo da bude finansiran iz evropskih fondova, a svi znamo šta to znači. Pošto je Bugarska postala punopravna članica Trilaterale, ovaj gasni sporazum bi samo išao u prilog tome da se naruši energetska veza Srbije i Rusije i da se ona zameni sa energetskim vezama koje bi bile u kontroli Zapada. Ministarka energetike je najavila i reformu „Srbija gasa“, kako bi Srbija navodno uhvatila korak sa Bugarskom kada je u pitanju energetika. Zorana Mihajlović naravno nije propustila priliku da ukaže kako smo tobože zavisni samo od Rusije kada je u pitanju snabdevanje gasom i da gasovod Niš-Sofija predstavlja alternativu koja će nas osloboditi te „zavisnosti“. Ministarka je istakla sledeće: „Srbija, kao i Bugarska, jeste zemlja koja želi da bude energetski stabilna i nezavisna. Svesni smo da od toga zavisi i ekonomija i privredni rast, kao i da to može da nam pomogne kao državi, ali i kao regionu da povećamo zaposlenost“.

Na koji način Zorana Mihajlović nastoji da uništi „Srbijagas“ i da time spreči nastojanja Rusije da Srbiju učine jednom od zemalja koje bi bile u njenoj interesnoj sferi govori u prilog i njene konstantne izjave kako je „Srbijagas“ pred bankrotom. Ona je u intervju koji je dala agenciji Tanjug izjavila da poslovanja javnih preduzeća moraju da se prekontrolišu, a posebno, ne čudi nas uopšte, „Srbijagas“ jer je to preduzeće pred bankrotom.

„Upozoravali smo mnogo puta da, ako postoji mogućnost, to treba da uradi policija, rekla je Mihajlović i ponovila da je Srbijagas pred bankrotom i da postoje osnovane sumnje „da tu stvari moraju da se preispitaju. Ona je zahvalila zaposlenima u Srbijagasu koji su Antikorupcijskom timu Ministarstva energetike slali podatke o radu tog preduzeća jer, kako je rekla, do informacija o Srbijagasu je teško doći. Mihajlović je ocenila da su ti i podaci državnog revizora o poslovanju Srbijagasa dovoljni da dobijemo izveštaj nadležnih organa o tome šta se dešavalo u tom javnom preduzeću.

Ona je naglasila da, paralelno sa tim, treba da se odvija finansijska konsolidacija i reformisanje Srbijagasa, jer je to preduzeće došlo u situaciju da ne može više da ispunjava nijednu svoju obavezu. Obaveze Srbijagasa prema dobavljačima iznose više od 40 milijardi dinara, navela je Mihajlović. Ministarka je ponovila da će plan reformisanja Srbijagasa ponovo biti prosleđen Vladi na usvajanje i da će o tom programu razgovarati i sa ministrima finansija i privrede. „Nećemo da dozvolimo da jedno strateški važno preduzeće na očigled svih propadne“, poručila je ministarka. Odgovarajući na pitanje da li će se takva situacija u Srbijagasu odraziti na investicije tog preduzeća i na izgradnju gasovoda „Južni tok“ koja treba da počne do kraja godine. Mihajlović je naglasila da je država Srbija garant za „Južni tok“ i da će, kao i do sada, učiniti sve da ispuni preuzete obaveze koje se tiču tog projekta. Da bi Srbijagas mogao da bude stožer svih tih poslova, moramo da napravimo efikasno preduzeće, poručila je Mihajlović. “.

Ne čudi što će se sastanak Trilaterale dogoditi u Srbiji naredne godine na stogodišnjicu od početka Prvog svetskog rata. Postoje racionalni strahovi da će centri moći pokušati da sprovedu reviziju istorije koja bi išla na štetu Srbije. Moramo da pomenemo da je Ivica Dačić „zapao za oko“ Trilaterali i da je sasvim izvesno da će ona pokušati da ga vrbuje za svoje interese. „Neki izvori govore da bi kao “pridruženi” član  ili “posmatrač” na skupu Svetske vlade mogao da bude sadašnji premijer Ivica Dačić, pod uslovom da do tada ostane premijer Srbije, ili da bude važan politički igrač za narednu deceniju u Srbiji. Postavlja se pitanje zašto se “tipuje” na Ivicu Dačića lidera SPS-a, premijera i ministra policije Srbije? Postoji više mogućih razloga. Prvi je to što je uspeo da na miran i tranzicioni način transformiše SPS od partije jakog uticaj politike Slobodana Miloševića do meke opcije socijalističke i socijal-demokratske opcije bliske politici SI i EU.

Drugo, što je Ivica Dačić uspeo da napravi pomirenje sa DS, i da u tom procesu vlada Srbijom od 2008-2012. godine. Socijalistička Internacionala ima pozitivno mišljenje o Ivici Dačiću i SPS, ali put u punopravno članstvo koje je blizu, za sada “koči” bivši predsednik Srbije i sadašnji počasni predsednik DS Boris Tadić. Treće, Ivica Dačić je ministar policije već pet godina i pokazao se kooperativan sa svetskim centrima bezbednosti na zapadu, u EU i SAD, oko borbe protiv svetskih i regionalnih kriminalnih kartela koji ugrožavaju interese u EU, ali i SAD. Četvrto, što je SPS i sada vlast sa SNS i što jača dobre odnose sa američkom administracijom koja ima pozitivno mišljenje o Ivici Dačiću. Peto, što je otvorio političke odnose sa Kosovom i pokazao se kao “vešt” pregovarač u regionu, ali i bliskost sa  politikom  SAD i EU na Balkanu. Šesto, što se na Ivicu Dačića računa u vođenju državne politike i u narednih pet do deset godina u različitim formama delovanja. Predlagači smatraju da je Ivica Dačić taktičan, racionalan real-političar sa ravnotežom političkog uticaja i okrenutosti EU, ali tesnijim vezama sa SAD. Upravo to su mogući razlozi zašto je Ivica Dačić “poželjan” za posmatrača ili pridruženog člana Trilateralne komisije.“

Trilaterala u Dačiću vidi osobu od poverenja i nije sporno da je Dačić čovek Zapada u Srbiji koji sprovodi interese SAD i EU. Takođe nije sporno i sasvim je očigledno da je emisija televizije B92 „Insajder“ pravljena po želji Trilaterale jer njen projekat jeste još jedan napad na preduzeće „Srbijagas“, što se vidi iz sjajnog teksta političkog analitičara Đorđa Vukadinovića.

Ivica Dačić je u intervju datoj televiziji B92 istakao da je pitanje Južnog toka osetljivo i to ne samo u ekonomskom već i u političkom kontekstu. „O tome smo više puta razgovarali, znate šta, svaki drugi naš korak bio bi izraz nepoverenja prema Rusiji i u tom smislu je to veoma osetljivo političko pitanje, a ne samo ekonomsko. Naravno, to ne znači da treba omogućiti krađe. I ja sam saglasan da treba što više smanjiti prostor za bilo kakve manipulacije.“ Na pitanje zašto je država dozvolila da preduzeće koje je zaduženo za izgradnju Južnog toka bude u Švajcarskoj Dačić odgovara: „Dogovor sa Rusima je postigla vlada Koštunice i Tadića. Prethodna vlada u kojoj smo bili nije mogla da uradi ništa osim da nastavi sprovođenje toga, a naročito ova vlada sada. Prema tome da li je to urađeno u skladu sa najvišim ekonomskim interesima ili ne, to je sada drugo pitanje. Ovu temu smo mi takođe pokretali više puta sa željom da sve bude čisto, transparentno, osim onoga što ruska strana ne želi da bude objavljeno. Sa tog aspekta i postoji ta ideja da ta firma, pošto počinje izgradnja Južnog toka bude prebačena ovde“

Dokaz za naše tvrdnje o lojalnosti Ivice Dačića zapadnim centrima moći pruža sam Dačić. „Mi želimo da Srbija postane članica EU što je pre moguće. Štaviše, uvereni smo da će Srbija biti sledeća, 29. članica EU, jer verujemo da je to potrebno i Srbiji i EU“, rekao je Dačić u intervjuu za američku TV mrežu Si-En-En (CNN), objavljeno je na veb sajtu te televizije i izrazio očekivanje da će Srbija biti primljena u narednih deset godina. CNN je podsetio da će Srbija, kada uđe u EU, biti jedina članica tog bloka koja će imati sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Na pitanje da li smatra da će Srbija zbog toga biti svojevrsna evropska kapija prema Istoku, Dačić je odgovorio:„Srbija je uvek bila Istok na zapadu i Zapad na istoku. Uvek smo bili negde između. I zbog toga je prijem u EU glavni strateški cilj Srbije“, rekao je on.

Premijer Dačić je napomenuo da Srbija, takođe, želi da sačuva stare saveze i prijateljstva, poput onog sa Rusijom ili Kinom, obnovi prijateljstva sa zemljama kao što su Velika Britanija, SAD ili Francuska, ali stekne i nove prijatelje među onima koji to nikad ranije nisu bili, na primer s Nemačkom. On je rekao da većina građana Srbije podržava proces evrointegracija jer veruje da je u interesu zemlje da bude „deo normalnog sveta“, mada ima i onih koji se tome protive.

Srbija, prema njegovim rečima, ne sme da bude zatočenik sopstvene prošlosti, već treba da gleda u budućnost.“

CNN naravno nije pomenuo, kao ni Dačić, da će Rusija raskinuti ugovor o slobodnoj trgovini sa Srbijom ukoliko ona postane članica EU. „Na putu pridruživanja, Evropska unija će od Srbije tražiti da raskine Sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, što će imati ekonomske posledice po Srbiju“, izjavio je bivši ambasador Ruske Federacije Aleksandar Konuzin. Što se tiče toga da će Srbija nastojati da sačuva stara prijateljstva kao što je prijateljstvo sa Rusijom i Kinom jesu samo prazne reči i puka demagogija, jer niko neće od velikih sila koje su nam bile istorijski saveznici gledati na Srbiju isto ukoliko ona uđe u EU.

Trilaterala dakle, ima svoje ljude koji su na vlasti u Srbiji i na žalost mi ne možemo očekivati nikakvo menjanje pogubne spoljne politike ove države. Moramo biti pesimisti jer se Rusija postepeno istiskuje iz Srbije, što će imati dalekosežne negativne posledice po građane ove zemlje. Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu bi uskoro trebalo da poseti Srbiju kako bi se konačno i formalno zaključio ugovor o isporuci ruskog oružja Srbiji koje bi trebalo da uključuje najsavremenije vazduhoplove i radare, ali i najsavremenije sisteme PVO S-400. Međutim, ukoliko uzmemo sve ovo što smo do sada rekli u obzir, teško je da će Ruska Federacija ovakvoj Srbiji koja ima prodanu vlast i zaista isporučiti oružje.

Da zaključimo, Trilaterala je osnovana kako bi se Rusija izbacila iz Evrope, a sadašnja vlast u Srbiji joj samo pomaže da konačno i ostvari planove koji su zacrtani još u prošlom veku. Međutim, osnivači Trilaterale su se u jednom prevarili, što može biti pogubno po ovu komisiju odnosno po „vladare iz senke“. Oni nisu računali na Kinu kao silu u usponu i pitanje je kako će uspeti da najmnogoljudniju zemlju sveta stave pod svoju kontrolu. Veoma teško jer se globalna politička slika sveta drastično promenila od kada je Trilaterala osnovana 1973. Vojna i ekonomska moć se sve više koncentriše na Istoku, a osim toga pojavio se i novi blok zemalja BRIKS-a koji može pomrsiti račune Trilaterali. Ljudi koji su na vlasti u Srbiji moraju jednom konačno da shvate da se ravnoteža moći u svetu ponovo uspostavlja i da se istočna hemisfera polako budi i sve više širi svoju sferu uticaja. Na primeru Sirije mogli smo da vidimo kako SAD i Zapad gube tlo pod nogama kada se Rusija i Kina udruže i pokažu zube.

Preuzeto od: NSPM

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha
decembar 22, 2018
imperio 10
Prilozi saradnika Neo Marx

Demokratija Američke Administracije - Saopštenje Vlade Bolivijske Republike Venecuele

Vlada Bolivarske Republike Venecue obaveštava da je dana 12. decembra, na konferenciji za novinare međunarodnih medija, predsednik Republike Nikolas Maduro Moros objavio niz informacija koje otkrivaju postojanje novog plana za podrivanje demokratske…
jun 22, 2018
Iz našeg ugla - KPS Neo Marx

Izdaja Srbije

Da bi naši čitaoci lakše i u potpunosti razumeli “igre” oko Kosova i Metohije i veličinu izdaje “srpskih” vlasti, moramo se vratiti malo unazad. Uvođenjem “demokratije” u srpsko društvo, izvršena je prva i najveća prevara. Dobili smo politikante pod potpunom…

Promena svesti

maj 05, 2018 1986
Srpska napredna stranka nije normalna politička organizacija.Od kako je stvorena…

„IZBORI“

mar 18, 2018 2091
izbori
Šteta je trošiti reči na beogradske ili bilo kakve „izbore“ u okupiranoj zemlji kao što…

Hajdegerova filozofija u svetlu životvornog humanizma

jan 20, 2018 5002
Studija koja se nalazi pred čitaocem nije proizvod stvaralačke radosti, već stvaralačke…

Komunistički Pokret Srbije - Karakter i ciljevi

nov 29, 2017 2244
communist
Zar smo zaista toliko naivni da ćemo poverovati da će najpokvareniji i najnemoralniji…

Izdvajamo