25
sub, nov

Državni kapitalizam ? Stranputice i zablude ...

Analize
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

tito i staljin 1415829029 589466Ljudi pred novim pojavama često traže zaklona u starim rečima. Tako su i sovjetsku zagonetku pokušali prikriti izrazom „državni kapitalizam“ koji je zato prikladan što ne znači ništa određeno. Njome su se najpre označavali slučajevi kad buržoaska država preuzme upravljanje nad saobraćajnim sredstvima i nekim industrijskim granama. Neophodnost takvih mera je jedan od simptoma koji upozoravaju na to da kapitalističke proizvodne snage nadrastaju kapitalizam, što znači da taj poredak u praksi delimično opovrgava sam sebe. Ali uprkos takvim slučajevima on se odražava ostajući i dalje kapitalistički.

U teoriji se može zamisliti situacija u kojoj bi se celokupna buržoazija organizovala u jedinstveno dioničarsko društvo sa ciljem da sa državnim sredstvima upravlja celom nacionalnom ekonomijom. Ekonomski mehanizam takva sistema ne bi imao nikakve tajne. Poznato je da kapitalizam ne dobija kao profit višak vrednosti što ga ostvaruju njegovi radnici već deo viška vrednosti čitave zemlje koji je srazmeran njegovu udelu kapitala. U integralnom „državnom kapitalizmu“ zakon o jednakoj raspodeli profita primenjivao bi se direktno, jednostavnom knjigovodstvenim operacijom, bez konkurencije kapitala. Takva sistema nije nikad bilo niti će ga ikada biti jer su suprotnosti koje podgrizaju odnose među posjednicima preduboke, a i zato što bi država kao jedini predstavnik kapitalističkog vlasništva bila odveć primamljiv cilj za društvenu revoluciju.

tito i staljin 1415829029 589466Ljudi pred novim pojavama često traže zaklona u starim rečima. Tako su i sovjetsku zagonetku pokušali prikriti izrazom „državni kapitalizam“ koji je zato prikladan što ne znači ništa određeno. Njome su se najpre označavali slučajevi kad buržoaska država preuzme upravljanje nad saobraćajnim sredstvima i nekim industrijskim granama. Neophodnost takvih mera je jedan od simptoma koji upozoravaju na to da kapitalističke proizvodne snage nadrastaju kapitalizam, što znači da taj poredak u praksi delimično opovrgava sam sebe. Ali uprkos takvim slučajevima on se odražava ostajući i dalje kapitalistički.

U teoriji se može zamisliti situacija u kojoj bi se celokupna buržoazija organizovala u jedinstveno dioničarsko društvo sa ciljem da sa državnim sredstvima upravlja celom nacionalnom ekonomijom. Ekonomski mehanizam takva sistema ne bi imao nikakve tajne. Poznato je da kapitalizam ne dobija kao profit višak vrednosti što ga ostvaruju njegovi radnici već deo viška vrednosti čitave zemlje koji je srazmeran njegovu udelu kapitala. U integralnom „državnom kapitalizmu“ zakon o jednakoj raspodeli profita primenjivao bi se direktno, jednostavnom knjigovodstvenim operacijom, bez konkurencije kapitala. Takva sistema nije nikad bilo niti će ga ikada biti jer su suprotnosti koje podgrizaju odnose među posjednicima preduboke, a i zato što bi država kao jedini predstavnik kapitalističkog vlasništva bila odveć primamljiv cilj za društvenu revoluciju.

Nakon rata, a osobito nakon iskustva fašističke ekonomije, pod „državnim kapitalizmom“, najčešće se podrazumeva sistem intervencije i ekonomskog dirigiranja države. Francuzi imaju za to puno prikladniji izraz: etatizam. Državni kapitalizam i etatizam nesumnjivo imaju zajedničkih tačaka, ali su kao sistemi pre oprečni nego istovetni. Državni kapitalizam znači zamenu privatnog vlasništva državnim, te već samim time ima mnogo radikalniji značaj. Etatizam, pa bilo to u Mussolinijevoj Italiji, Hitlerovoj Nemačkoj ili u Francuskoj Leona Bluma, znači intervenciju države na osnovu privatnog vlasništva sa svrhom da se ono zaštiti i očuva. Bez obzira na vladin program, etatizam se uvek sastoji u tome da se tereti nesposobna režima s najjačih prebace na najslabije. Sitniji vlasnici bivaju pošteđeni od potpune propasti samo zato što je njihov opstanak neophodan za održanje vlasništva krupnog kapitala. Etatizam se u dirigiranja ekonomijom ne ravna potrebom razvijanja proizvodnih snaga nego pažnjom održanja privatnog vlasništva na štetu proizvodnih snaga koje se dižu protiv njega. Etatizam koči polet tehnike potpomažući nerentabilna preduzeća i pomažući parazitske društvene slojeve. Ukratko - duboko je reakcionaran.

Mussolinijevu izjavu: „Tri četvrtine italijanske ekonomije, kako industrijske tako i poljoprivredne, u rukama je države „( 26. maja 1934), ne smemo doslovno shvatiti. Fašistička država nije vlasnik preduzeća nego samo posrednik između kapitalista. A to nije mala razlika! Popolo d'Italia o tome kaže: „Korporativna država objedinjuje ekonomiju i diriguje njome, ali ne upravlja njome jer bi to uz monopol na proizvodnju bilo jednako kolektivizmu“ (11. јуни 1936). „Korporativna država - piše ispravno italijanski marksist Ferocci - samo je činovnik monopolističkog kapitala“. Hitler u tome ide Mussolinijevim stopama. Klasna podređenost fašističke države određuje granice nove dirigovane ekonomije, a istovremeno i njen zbiljski sadržaj. Tu nije reč o tome da se povećava moć čoveka nad prirodom u interesu društva, nego o eksploataciji društva u interesu stanovite manjine. „Kad bih hteo uvesti u Italiji - hvalio se Musolini - državni kapitalizam ili državni socijalizam, o čemu ne može biti ni govora, imao bih već danas sve potrebne uslove. „Osim jednog: eksproprijacija kapitalističke klase. A da bi ostvario taj uslov, fašizam bi morao stati sa druge strane barikade, „o čemu ne može biti ni govora“, odmah nastavlja Musolini, i o čemu sigurno neće biti govora jer eksproprijacija kapitalista zahteva drugačije snage, drugačije kadrove i drukčije vođe.

Prvu koncentraciju sredstava za proizvodnju u rukama država nisu proveli kapitalisti putem etatiziranih trustova, nego proletarijat putem socijalne revolucije. Ta kratka analiza dostatno pokazuje koliko su besmisleni pokušaji poistovećivanja kapitalističkog etatizma sa sovjetskim poretkom. Prvi je reakcionaran, a drugi ostvaruje veliki napredak.

Je li birokratija vladajuća klasa ?

Klase se određuju mestom što ga zauzimaju u društvenoj ekonomiji, au prvom redu odnosima prema sredstvima za proizvodnju. U civilizovanim društvima odnose vlasništva određuje zakon. Nacionalizacija zemlje, sredstava za proizvodnju, transporta i razmene, a takođe i monopol na spoljnu trgovinu, tvore temelje sovjetskog društva. Ta tečevina proleterske revolucije definiše prema mom mišljenju, SSSR kao proletersku državu.

Po svojoj regulatorskoj i posredničkoj funkciji, po nastojanju da održi društvenu hijerarhiju, po eksploataciji državnog aparata za vlastite ciljeve, sovjetska birokratija slična je svakoj drugoj birokratiji, a napose fašističkoj. Ali ona se istovremeno razlikuje po nekim neobično važnim funkcijama. Ni u jednom drugom poretku birokratija nije dostigla toliki stepen nezavisnosti. U buržoaskom društvu birokratija zastupa interese preduzetničke i obrazovane klase koja raspolaže mnogobrojnim sredstvima za kontrolu svojih administrativnih službi. Sovjetska birokratija podigla se iznad klase koja tek što je izašla iz bede i mraka i koja nije imala nikakve tradicije u komandovanju i vladanju. Dok se fašisti, kad jednom dođe na vlast, povezuju s buržoazijom zajedničkim interesima, prijateljstvom, brakovima itd., Sovjetska birokratija usvaja buržujske navike a da nema uza se nacionalnu buržoaziju. U tom smislu ona je nedvosmisleno nešto više od obične birokratije. Ona je u punom smislu reči jedini povlašćeni i vladajući društveni sloj u sovjetskom društvu.
Postoji još jedna važna funkcija. Sovjetska birokratija politički je izvlastilo proletarijat kako bi sopstvenim metodama branila društvene tekovine proletarijata. Ali upravo to što je prisvojila vlast u zemlji gde najvažnija sredstva za proizvodnju pripadaju državi, stvara između nje i bogatstva nacije potpune nove odnose. Sredstva za proizvodnju pripadaju državi. Država donekle „pripada“ birokratiji. Ako se ti još potpuno novi odnosi ustale, ozakone i uđu u praksu bez otpora ili uprkos otporu radnika, to će uzrokovati potpunu likvidaciju stečevina proleterske revolucije. No, takva pretpostavka još je preuranjena. Proletarijat još nije rekao svoju poslednju reč. Birokratija nije stvorila društveni temelj u obliku posebnih uslova vlasništva koji bi omogućili njenu vladavinu. Ona mora da brani državno vlasništvo kao izvor svoje vlasti i svojih dohodaka. Po tom aspektu svoje delatnosti ona je još sredstvo diktature proletarijata.


Pokušaji da se sovjetska birokratija prikaže kao neka „državno-kapitalistička klasa“, ruše se pod prvim udarom kritike. Birokratija ne ni naslova ni akcija. Ona se regrutuje, dopunjuje i obnavlja zahvaljujući administrativnoj hijerarhiji i nema nekih posebnih prava u imovinskim odnosima. Funkcioner ne može na svoje naslednike preneti pravo na eksploataciju države. Povlastice birokratije nisu drugo nego zloupotrebe. Ona skriva svoje prihode. Njeno prisvajanje velikog dela nacionalnog dohotka treba označiti kao pojavu društvenog parazitizma. Sve to čini položaj sovjetskih rukovodilaca krajnje kontradiktornim, dvosmislenim i nedostojnim uprkos stalnosti njihove vlasti i dimnoj zavesi ulagivanja.

Buržoasko je društvo puno puta tokom svoje istorije promenilo režime i birokratske kaste, ne izmenivši pri tome društvene temelje. Naprednijim načinom proizvodnje onemogućilo je obnovu feudalnog sistema i staleža. Vlast je mogla samo pomagati ili ometati kapitalistički razvoj jer su proizvodne snage, zasnovane na privatnom vlasništvu i konkurenciji, delovale nezavisno. Naprotiv, odnosi vlasništva koje je uvela socijalistička revolucija neodvojivo su povezani sa državom koja je njihov nosilac. Prevlast socijalističkih nad sitno-buržoaskim tendencijama ne omogućava ekonomski automatizam - od tog samo još daleko - nego politička snaga diktature. To znači da značaj ekonomije potpuno zavisi od prirode vlasti.

Pad sovjetskog poretka nužno bi izazvao i propast planske ekonomije a samim time i likvidaciju podržavljenog vlasništva. Veza između trustova i fabrika u okviru trustova tada bi se prekinula. Favorizovana preduzeća ostala bi prepuštena sama sebi. Prešla bi ili na tip dioničarskog društva ili na neki drugi prelazni oblik, kao što je učešće radnika u ostvarenoj dobiti. Kolhozi bi se takođe raspali, verovatno još mnogo brže. Pad sadašnje birokratske diktature, ako je ne bi zamenila druga socijalistička vlast, najavio bio vraćanje na kapitalistički sistem sa katastrofalnim opadanjem ekonomije i kulture.

Ako je socijalistička vlast još preko potrebna za održanje i razvoj planske ekonomije, onda se pitanje na koga se oslanja današnja sovjetska vlast i koliko se njena politika prožima socijalističkim duhom još ozbiljnije postavlja.

Na XI kongresu Partije Lenjin je, aludirajući na rukovodeće krugove, rekao ovo: „Istorija poznaje preobražaje svake vrste. U politici je potpuno neozbiljno računati sa uverenjem, odanošću i ostalim lepim vrlinama...“ Svest čoveka određuju životni uslovi. Za petnaest godina vlast je dublje izmenila socijalni sastav rukovodećih krugova nego njihove ideje. Kako je birokratija od svih slojeva sovjetskog društva najbolje rešila svoje socijalno pitanje, ona je u svakom pogledu zadovoljna i više ne daje nikakvo moralno garancija za socijalističko usmeravanje svoje politike. Zbog straha od proletarijata, uporno brani podržavljeno vlasništvo. Tu bojazan još povećava postojanje ilegalne partije boljševika - lenjinista koja se kao najsvesniji izraz socijalističkih strujanja bori protiv duha buržoaske reakcije koja duboko prožima termidorsku birokratiju. Kao svesna politička snaga, birokratija je izdala revoluciju. Ali na sreću pobednička revolucija nije samo program, zastava ili skup političkih ustanova, to je takođe i, pre svega, sistem društvenih odnosa. Nju nije dovoljno izdati, potrebno ju je srušiti. Birokratski rukovodioci izdali su oktobarsku revoluciju, ali je još nisu srušili. Revolucija ima veliku otpornu snagu koja proizlazi iz novih vlasničkih odnosa, iz nepresušne snage proletarijata, iz svesti najboljih elemenata, iz bezizlaznog položaja svetskog kapitalizma, iz nužnosti svetske revolucije.

Istorija još nije dala konačan sud o socijalnom značaju SSSR – u

Kako bismo bolje razumeli socijalni značaj današnjeg SSSR - a, pokušaćemo zamisliti budućnost u obliku 2 hipoteza. Prvo, pretpostavimo da će sovjetsku birokratiju srušiti sa vlasti prva revolucionarna partija koja ima sve kvalitete starog boljševizma i koja je uz to obogaćena svetskim iskustvom poslednjih godina. Prvi korak te partija bio bi uspostavljanje demokratije u sindikatima i sovjetima. Ona bi mogla i morala obnoviti slobodu sovjetskih partija. Na čelu masa i zajedno sa njima provela bi bespoštedno čišćenje u državnim službama. Ukinula bi činove, odlikovanja i povlastice, au nagrađivanju rada tolerisala bi nejednakost samo ako bi to tražile potrebe ekonomije i države. Mladeži bi omogućila slobodno misliti, učiti i iznositi kritička mišljenja, ukratko formirati se. Unela bi korenite izmene u raspodelu nacionalnog dohotka u skladu sa sa voljom radničkih i seljačkih masa. U vlasničkim odnosima ne bi morala primeniti revolucionarne mere, nego bi nastavila i produbljivala iskustvo planske ekonomije. Nakon političke revolucije, nakon obaranja birokratije, proletarijatu ne bi bilo potrebno sprovoditi novu socijalnu revoluciju, ali bi zato morao pristupiti važnim reformama u ekonomiji.

Kad bi naprotiv prva prva buržoaska partija srušila vodeću sovjetsku kastu, našla bi priličan broj slugu među današnjim birokratama, tehničarima, direktorima, partijskim sekretarima, rečju među današnjim rukovodiocima. I tom slučaju bila bi neophodna čistka u državnim službama, ali obnovljeni buržoaski poredak sigurno ne bi morao izbaciti onoliko ljudi koliko revolucionarna partija. Glavni cilj nove vlasti sastojao bi se u ponovnom uspostavljanju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Najpre bi se u slabim kolhozima moralo omogućiti stvaranje krupnih farmera, a bogate kolhoze moralo bi se pretvoriti u zadruge buržoaskog tipa ili u akcionarska društva. U industriji bi denacionalizacija obuhvatila najpre laku i prehrambenu industriju. Plan bi se u prvo vreme sveo na kompromis između vlasti i „korporacija“, odnosno vođa sovjetske industrije, njenih mogućih vlasnika, bivših izbeglih vlasnika, te stranih kapitalista. Iako je sovjetska birokratija mnogo učinila za ponovnu uspostavu buržoazije, novi bi poredak, uprkos tome, morao u vlasničkim odnosima iu načinu proizvodnje provesti ne samo reformu, nego pravu revoluciju.

Pretpostavimo međutim da vlast ne preuzme ni revolucionarna ni kontrarevolucionarna partija, nego da birokratija ostane na državnom kormilu. Evolucija društvenih odnosa nastaviće se i dalje. Teško je pretpostaviti da će se birokratija u ime socijalne jednakosti odreći vlasti. Ona je već sada uprkos očiglednoj štetnosti takvog postupka morala ponovo uvesti činove i odlikovanja iz čega sledi da će kasnije nužno morati tražiti oslonac u vlasničkim odnosima. Neko će morati da primetiti da za visokog funkcionera nisu važni vlasnički odnosi iz kojih izvlači svoje dohotke. To bi značilo ne poznavati nestalnost prava birokratije i problema njenih potomaka. Novi kult sovjetske porodice nije se rodio bez razloga. Povlastice koje se ne mogu preneti na decu, gube polovinu svoje vrednosti. A pravo nasledstva neodvojivo je od ostalih imovinskih prava. Nije dovoljno biti direktor trusta, treba biti akcionar. Pobeda birokratije na tom odlučnom sektoru stvorila bi novu vlasničku klasu. Naprotiv, pobeda proletarijata nad birokratijom označila bi preporod socijalističke revolucije. Tako nas treća pretpostavka opet dovodi do dve prvih kojima smo zbog veće jasnoće i jednostavnosti započeli ovo izlaganje.

Označiti sovjetski poredak kao privremen i prelazan znači ne uzimati u obzir dovršene socijalne formacije, kao što su kapitalizam ( uključivši i „državni kapitalizam“ ) i socijalizam. Osim toga takva je definicija nepotpuna i može nas navesti na krivi zaključak da je u današnjem sovjetskom poretku jedini mogući prelaz onaj koji vodi u socijalizam. Povratak na kapitalizam takođe je moguć. Zato je potrebno formulisati potpuniju definiciju koja će nužno biti duža i opširnija. SSSR je prelazno društvo između kapitalizma i socijalizma koje obeležavaju ove funkcije:

  1. proizvodne snage su još nedovoljne da državnom vlasništvu dadu socijalistički značaj,
  2. sklonost prvobitnoj akumulaciji, koja je nastala iz potrebe, izbija iz svih pora planske ekonomije,
  3. socijalna diferencijacija provodi se na osnovu normi o raspodeli koje su buržoaskog značaja,
  4. osim toga što polako poboljšava položaj radnika, privredni razvoj doprinosi brzom stvaranju povlašćenog sloja,
  5. iskorišćujući socijalne suprotnosti, birokratija je postala nekontrolisana kasta tuđa socijalizmu,
  6. socijalna revolucija, koju je vlada izdala, živi još u odnosima vlasništva i u svesti radnika,
  7. evolucija nagomilanih suprotnosti može dovesti do socijalizma, ali isto tako vratiti društvo u kapitalizam,
  8. kontrarevolucija za obnovu kapitalizma moraće slomiti otpor radnika,
  9. radnici će na svom putu u socijalizam morati srušiti birokratiju. 

Pitanje će se konačno rešiti dviju živih snaga na nacionalnom i internacionalnom terenu.

Doktrinari dakako neće zadovoljiti ovako neodređena definicija. Oni traže kategoričke formule: da ili ne. Sociološki problemi bili bi puno jednostavniji kad bi društvene pojave uvek oštre obrise. Ali ništa nije tako opasno kao zbog logičke preciznosti zanemariti elemente koji se već danas kose sa našim šemama, a sutra će ih opovrgnuti. U svojoj analizi najviše se bojim da ne iskrivim dinamiku prve društvene tvorevine koja nema ni presedana ni analogije. Politički i naučni cilj koji sam sebi postavio ne dopušta mi da o nedovršenom procesu iznesem dovršenu definiciju, već mi naprotiv nalaže da razmotrim sve mijene pojave, istaknem njene progresivne i reakcionarne tendencije, otkrijem njihovo uzajamno delovanje, predvidim razne varijante daljeg razvoja i u tom predviđanju nađem uporište za akciju.

Trocki, L.,Izdana revolucija

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha