20
pon, nov

Šezdeset godina bolivijske revolucije – učimo se na lekcijama …

Analize
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

pulacayo9. aprila, 1952. Bolivija je bila pozornica jedne od najdubljih i najvećih proleterskih revolucija u istoriji američkog kontinenta. U razmaku od samo nekoliko sati, naoružani fabrički radnici, građani i rudari, poniženi od strane buržoaskog državnog aparata,i fizički su uništili vojsku vladajuće klase, kojoj će biti potrebne godine da se ponovo uspostavi.

Međutim, revolucionarni ciklus koji je počeo ovom revolucijom završio se 9. Aprila, dvanaest godina kasnije, u vojnom udaru 1964 i uspostavljanje diktature Ovando-a i Barrientosa. Sada Bolivija prolazi novi revolucionarni ciklus, a aktivisti radničke klase i omladine moraju da apsorbuju lekcije iz prošlosti, kako se istorijske greške nikad ne bi ponovile.

Bolivija je, početkom dvadesetog veka, bila veoma zaostala zemlja sa ekonomske tačke gledišta. Njena je privreda zavisila uglavnom od rudarstva i poljoprivrede. Zaostalost i siromaštvo Bolivije (koja je i pre Drugog svetskog rata imala drugi najniži prihod po glavi stanovnika na kontinentu, odmah posle Haitija), je kontradiktorno u odnosu na ogromno rudno bogatstvo te zemlje. ...

pulacayo

9. aprila, 1952. Bolivija je bila pozornica jedne od najdubljih i najvećih proleterskih revolucija u istoriji američkog kontinenta. U razmaku od samo nekoliko sati, naoružani fabrički radnici, građani i rudari, poniženi od strane buržoaskog državnog aparata,i fizički su uništili vojsku vladajuće klase, kojoj će biti potrebne godine da se ponovo uspostavi.

Međutim, revolucionarni ciklus koji je počeo ovom revolucijom završio se 9. Aprila, dvanaest godina kasnije, u vojnom udaru 1964 i uspostavljanje diktature Ovando-a i Barrientosa. Sada Bolivija prolazi novi revolucionarni ciklus, a aktivisti radničke klase i omladine moraju da apsorbuju lekcije iz prošlosti, kako se istorijske greške nikad ne bi ponovile.

Bolivija je, početkom dvadesetog veka, bila veoma zaostala zemlja sa ekonomske tačke gledišta. Njena je privreda zavisila uglavnom od rudarstva i poljoprivrede. Zaostalost i siromaštvo Bolivije (koja je i pre Drugog svetskog rata imala drugi najniži prihod po glavi stanovnika na kontinentu, odmah posle Haitija), je kontradiktorno u odnosu na ogromno rudno bogatstvo te zemlje.

U selima, zemljoposednici, gamonales, imaju u vlasništvu stotine hiljada hektara zemlje, koja se obrađuje korišćenjem polu-feudalnih metoda, pongueaje , institucije nasleđene još iz carstva Inka, koju su španski kolonisti prilagodili svojim potrebama. 8% zemljoposednika poseduje više od 95% obradivog zemljišta. Među njima, 615 zemljoposednika ima gazdinstva u vlasništvu veća od 10.000 hektara, što čini polovinu obradivog zemljišta u zemlji. Stotine hiljada seljaka je bilo primorano da služi gamonales-ima, u većini slučajeva besplatno, dok je dva miliona poljoprivrednika preživljavalo van ekonomije gotovog novca na samoodrživoj poljoprivredi.

Ogromna većina stanovništva bila je domorodačkog porekla, a 80% njih nije govorilo drugi jezik osim sopstvenog (i bili su van svakog javnog delovanja koje se odvijalo isključivo na španskom jeziku), a 90% njih je bilo nepismeno.

U isto vreme, kombinovani i neujednačen karakter razvoja Bolivije je stvorio snažni kapitalistički izvozni sektor. Rudarstvo, koje je zapošljavalo 3,2% stanovništva, proizvodilo je 25% BDP-a. Tri porodice (Patiño, Aramayo and Hochschild) kontrolišu 80% ove industrije koja je predstavljala 80% nacionalnog izvoza. Tokom Drugog svetskog rata, Bolivijski kalaj je predstavljao 50% svetske proizvodnje. Limeni baroni, još poznati i kao „la rosca“ u savezu sa gamonales-ima, kontrolišu sve aspekte društvenih, ekonomskih i političkih prilika, oni imaju u vlasništvu velike banke, izdaju najvažnije novine, postavljaju i uklanjaju vlade, kupuju političare i predsednike.

Ova vladajuća klasa nije imala interes u razvoju domaćeg tržišta, kroz poboljšanje uslova života masa. Zemljoposednicima je neophodan nastavak režima polu-feudalne eksploatacije, dok rudarski baroni izvoze svoje proizvode na svetsko tržište. Dakle, ekonomska struktura Bolivije, opterećena nizom teških kontradiktornosti, može se jedino rešiti dolaskom radnika na vlast i na čelo ugnjetene nacije. Rešavanje problema prirodnih resursa i preraspodele agrarnog fonda revolucionarnim sredstvima jedini je izlaz za Boliviju.

Rudarski proletarijat, koji je u ratnim godinama brojao 53.000 radnika, živeo je i radio u užasnim uslovima eksploatacije. Rudarske oblasti su obično u udaljenim i slabo povezanim delovima zemlje, a rudari su bili potpuno zavisni od rudarskih kompanija u pogledu stanovanja i snabdevanju hranom iz kompanijinih prodavnica (pulperias). Uslovi u rudnicima bili su sa visokom vlažnošću, neki od njih poplavljeni do visine pojasa i uz nepodnošljivu vrućinu. Većina rudara patila je od silikoze a njihov životni vek je još uvek niži od proseka u zemlji koji je u to vreme iznosio jedva 50 godina. Ovi uslovi su ojačali veze solidarnosti i borbenosti rudarskog proletarijata u prvim decenijama 20. veka. Eksploataciona polja su obično čuvali kasarne i vojska koja nije oklevala da masakrira radnike i da nametnu najbrutalnijih disciplinu kapitalističke eksploatacije.

Corbis-BE068626Čako rat (1932-35) je, možda, događaj koji je doveo da se raspadnu sve nagomilane suprotnosti u bolivijskom društvu, a naročito njena vladajuća klasa. Rat između Bolivije i Paragvaja, podstaknut interesima naftnih kompanija (Standard Oil , na bolivijskoj strani i Shell, na paragvajskoj strani), bio je katastrofa, desetine hiljada ljudi (250.000 od populacije od najmanje tri miliona) prebačeno je na hiljade kilometara od svojih domova, u negostoljubivo okruženje, sa klimom koju nisu poznavali, da se bore za zemlju (sopstvenu), a da su jedva čuli za nju! Za desetine hiljada domaćih seljaka, ovo je bilo prvo iskustvo izvan svoje lokalne zajednice. Više je bolivijskih vojnika umrlo od bolesti, i nemogućnosti da izdrže klimu na Chaco-u i od nesposobnosti generala, nego što su poginuli od strane neprijateljskih metaka. Ponižavajući poraz Čako rata urezao se u svest čitave generacije Bolivijaca i u sve sfere života.

Radikalizacija nakon završetka Čako rata, dovela je do uspostavljanja takozvane vlade "vojnog socijalizma" Toroa i Buša, koji, uprkos nacionalizaciji naftne industrije, nisu mogli da reše neke od problema sa kojima su se suočavale mase. Buržoaska ili malograđanska nacionalistička vlada koja je pokušala da se suprotstavi interesima imperijalizma i „la rosca“ u ime nacije, bili su nesposobni da dovedu taj konflikt do njegovog završetka, jer bi to značilo eksproprijaciju „Limenih barona“ i gamonalesa. Time su sebe stavili na milost i nemilost revolucionarnom pritisku masa, ostavši bez svoje baze i podrške. Ta nemoć je na kraju i dovela do Buschpovog samouništenja u avgustu 1939.

Revolucionarna partija levice (PIR[1]) je osnovana 1940., pod uticajem Staljinističke Komunističke internacionale. Već 1941, PIR usvaja politiku "demokratija protiv fašizma", odnosno podršku za savezničke kapitalističke sile u Drugom svetskom ratu, koje su u to vreme bile u istom taboru kao i Sovjetski Savez. U praksi, u Boliviji, ova politička linija gurnula je PIR na istu stranu, pa čak i u direktnu saradnju sa oligarhijskom vladom „la rosca“ i Ambasadom SAD.

MNR[2], osnovan 1941, bio je klasična sitnoburžoaska nacionalistička stranka s radikalnom anti-imperijalističkom retorikom, pa čak i patriotskim "socijalističkim" sloganima. Njen glavni moto bio je "nacionalna revolucija". Nacionalni revolucionarni pokret dobija izbore 1951. Vlast im uskraćuje pobedu , pa MNR podiže uspešnu revoluciju 1952. i pokreće temeljite promene: poljoprivrednu reformu, obrazovanje i nacionalizaciju najvećih rudnika. Međutim, to je i početak perioda političkih neslaganja i smena političkih i vojnih vlasti ( hunte ), obeleženo kršenjem ljudskih prava, korupcijom, ekonomskom krizom i trgovinom droge .

Međutim, u okviru revolucionarnog pokreta u Boliviji bio je još jedan politički stav, koji odbacio i saradnju sa "demokratskim imperijalizmom" i ideju da sve klase u okviru nacije, ujedinjene, mogu da reše probleme sa kojima se suočavaju. To je bio stav revolucionarne radničke partije trockista (POR[3]), koji je osnovan 1935, a koji je bio više ili manje letargičan tokom prvih godina njenog života. Stavovi Trockog, izvanredno su objanjeni u njegovom delu "Permanentna revolucija" u kojoj on kaže:

"Što se tiče zemalja sa zakasnelim buržoaskim razvojem, naročito kolonija i polu-kolonijalnih zemalja, ostvarenje demokratije i narodnog oslobođenja moguće jedino putem diktature proletarijata. Ovo znači da radnička klasa treba da predvodi podjarmljene nacije i povrh toga seljačke mase. "

1946, stavovi POR-a formulisani su na Kongres Unije rudara Bolivije, odnosno na Pulacayo Kongresu. Pulacayo Teze, uprkos svojim ograničenjima, su u suštini primena Prelaznog Programa Trockog na Bolivijsku stvarnosti. 

Pulacayo Teze, čije su glavne ideje i danas na snazi, jasno određuju karakter Bolivije kao kapitalističke zemlje i dela svetskog kapitalističkog sistema u kome su još uvek aktuelni buržoaski demokratski principi:

"Bolivija je kapitalistička zemlja: u njenoj privredi, u različitim fazama razvoja koegzistiraju i različiti načini proizvodnje, ali kapitalistički režim je kvalitativno dominantan ... Bolivija, iako zaostala zemlja, samo je jedna karika u lancu svetskog kapitalizma. Nacionalne osobenosti su i same, kombinacija osnovnih karakteristika svetske privrede."

Dakle, Teze ukazuju na vodeće uloge proletarijata u revoluciji:

"Ono što karakteriše proletarijat je da je to jedina klasa koja poseduje dovoljno snage ne samo da postigne svoje ciljeve, već i onih iz drugih klasa. Njena velika specifična težina u političkom životu određuje poziciju koju zauzima u procesu proizvodnje, a ne njena brojčana slabost. "

I na kraju, one objašnjavaju da revolucija ne može biti zaustavljena u svojoj buržoasko-demokratskoj fazi:

"Proletarijat zaostale zemlje dužan je da kombinuje borbu buržoasko-demokratskih zadataka sa borbom za socijalističke zahteve. Ove dve faze, demokratska i socijalistička, nisu odvojene u borbi istorijskih faza, one kontinualno teku jedna za drugom ".

Ne može se potceniti značaj činjenice da je ključni sektor bolivijske radničke klase, već 1946, imao čvrsti stavu da samo osvajanje vlasti od strane radnika može da reši nerešene ciljevi demokratske revolucije ("agrarna revolucija i nacionalnu nezavisnost "), a da će ti poslovi bili neraskidivo povezani sa borbom za socijalizam.

Dakle, sa ovim akterima, dolazimo do revolucije aprila 1952. Neposredni uzrok događaja može se naći u pokušaju lidera MNR da izvrše državni udar u kombinaciji sa elementima iz vojske i policije protiv vojnog režima koji je poništio izbore 1951 , a koje je MNR dobila. Zbog improvizacije zaverenika, pokušaj državnog udara je propao, a njeni lideri bili prinuđeni da pobegnu.

Međutim, u tim trenucima opšte konfuzije, na scenu je stupila masa. Širom zemlje, radnici su se naoružali i suprotstavili vojsci. U Cochabamba, Oruro, Potosí, radnici su uzeli oružje i krenuli ​​u prestonicu La Paz. Rudari u Milluni-ju su zauzeli železničku stanicu, zauzeli vojni voz za snabdevanja i krenuli u La Paz. Njihov dolazak u prestonici (kao i dolazak rudara tokom Crvenog oktobra 2003.) je odlučio ishod revolucije.

Vojska je bila potpuno poražena, oni koji su zarobljeni od strane radnika bili su prisiljeni da marširaju kroz centar glavnog grada u donjem vešu. Dana 11. aprila u Boliviji, nije bilo više buržoaske vojske. Jedina oružana sila u zemlji bila je naoružana milicija, snage 50 do 100.000 ljudi, koju su organizovali sindikati. Stvarna vlast bila je u rukama radnika.

Victor Paz EstenssoroEstenssoro Paz, lider MNR, se vraća 15. Aprila, iz šestogodišnjeg izgnanstva, u zemlju, kako bi postao novi predsednik. Ogromna masa naoružanih radnika ga dočekuje sa oduševljenjem i parolama: "nacionalizacija rudnika" i "zemljišne reforme". Za mase, Estenssoro Paz, bio je beskompromisni borac, protiv kapitalizma i kapitalista. Međutim, to nije bila baš prava istina.

Dana 17. aprila, nastaje Bolivijska Radnička Unija(COB[4]), a na inicijativu militantnog Miguel Alandia (POR). Rođena usred revolucionarnom zanosu, COB je od samog početka ličila, po karakteristikama, na organizaciju sovjeta i imala je elemente realne moći. 

Liborio Justo je, u svojoj knjizi o bolivijskoj revoluciji, opisuje na ovaj način:

"Od samog početka, COB je predstavio sebe kao legitimnog predstavnika radnika organizovanih u naoružane milicije koje su kontrolisale zemlju i bile jedina efikasna postojeća vlast u Boliviji. "Drug Predsednik" ... bio je virtuelni zatvorenik proletarijata i njene milicije, čuvan i nadziran sa Palacio Quemado.”

I što je najvažnije:

"On nije imao podršku baze kako bi se odupro nametnutoj volji radnika, jer osnovna baza na koju je mogao računati, buržoaska vojska, bila je uništena 11 aprila. 1952. i naoružani proletarijat je ostao jedina efikasna vlast. "

U kratkom vremenskom periodu pokret se proširio i na seljaštvo, koje je okupiralo imanja, stvorilo svoje "sindikate" (koji su se takođe priključili COB-u) i stvorili sopstvene naoružane milicije. 

Guillermo Lora, istorijski lider POR-a, opisuje kako su sindikati preuzeli vlast u svoje ruke:

"Od 9. aprila, najvažniji sindikati jednostavno su preuzeli rešavanje životnih problema u svoje ruke, i organi vlasti, ako već nisu bili uklonjeni, nisu imali izbora nego da se priklone njihovim odlukama ... Postavši upravnici svakodnevnog života masa, oni su se okružili zakonodavnom i izvršnom vlašću (imali pravo da primeni odluke) i čak su počeli da sprovode zakon. Zasedanje sindikata postalo je vrhovni zakon, vrhovna vlast."

Slično je bilo i na selu, a u pojedinim slučajevima čak i više, kako Lora objašnjava:

"Seljački Sindikati - sindikati nazvani tako samo zato što nisu u revolucionarnom previranju pronašli bolje ime da se opišu – imali su u prvim danima revolucije bitne karakteristike saveta i delovali kao jedina vlast (zakonodavna, izvršna i sudska) u svojim okruzima. Naoružane seljačke milicije jednostavno su primenjivale odluke COB-a, kojima se reguliše čak i svakodnevni život stanovnika. "

Jasno je da ono što smo imali u Boliviji u aprilu 1952. predstavlja situaciju paralelne vlasti: stvarna vlast bila je u rukama radnika i seljaka preko svojih organizacija, koordiniranih kroz COB i na osnovu njihovih naoružanih milicija, a sa druge strane "zvanična" moć vlade koja nije imala pravu snagu u društvu. Ova situacija je bila vrlo slična onome što se dogodilo u Rusiji nakon Februarske revolucije 1917, ili u Španiji nakon što su radnici pobedili fašiste u ustanku, jula 1936. U oba slučaja, radnici su imali vlast (u obliku Sovjeta u Rusiji, i Komiteta antifašističke milicije u Španiji), ali je pored toga postojala i zvanična snaga (privremena vlada u Rusiji i Republikanska vlada u Španiji). U Rusiji je situacija bila rešena u korist radnika za manje od devet meseci, uz preuzimanje vlasti od strane Sovjeta oktobra 1917. U Španiji je situacija bila rešena u korist fašističke vlade Republike, koja je postepeno oporavila realnu moć, razoružala milicije "i deartikulisala svaki element radničke vlasti do maja 1937, što je direktno dovelo do pobede fašizma u građanskom ratu.

U Boliviji su događaji pratili kurs sličan revoluciji u Španiji i završili se razbijanjem radnika od strane vojske. Da bi se ovo postiglo, vlada MNR koristi lukavu taktiku odlaganja sprovođenja glavnih zahteva mase, uklanjajući i minimizirajući ih iz realnog sadržaja, i postepeno ponovo stvarajući buržoasku vojsku koja će im omogućiti da se nose sa radničkim i seljačkim milicijama.

Dok je COB zahtevala da se odmah sprovede nacionalizacija rudnika, bez naknade i pod kontrolom radnika, istražna komisija formirana od strane Estenssoroa Paza, 13. maja 1952, o nacionalizaciji, trebala je da podnese izveštaj u roku od ... četiri meseca! Kada je konačno odlučeno o nacionalizaciji rudnika, 31. oktobra 1952, ona je po karakteru postala buržoaska nacionalizacija, realno sa vrlo povoljnim uslovima i interesima Limenih barona, uz nadoknadu i koncesije za američke kompanije. Ali do tada je revolucionarni zanos, iz ranih dana, počeo da opada.

Nešto slično se desilo i sa agrarnim reformama. Radikalizacija je na selu, kao što smo videli, stigla, sa zakašnjenjem, i sa nivoom čak i većim od radničke radikalizacije u gradovima i rudnicima. Posebno posle 1953, seljaci su preuzeli inicijativu i preuzeli imanja gamonales-a.

Američki pisac, opisuje to u knjizi Liborio Justo, na sledeći način:

"Seljaci nisu imali nikakvo učešće u aprilskoj revoluciji, ali kada je MNR došao na vlasti, oni su sproveli svoju revoluciju. Njeni članovi (članovi Seljačkog sindikata) su preuzeli imanja i podelili ih među sobom. Da bi to postigli, oni su morali da se upuste u pravi rat protiv starih vlasnika ... Godine 1953, ruralne oblasti u velikoj dolini Cochabamba, gusto naseljene Quechua indijancima, bili su regioni potpuno zatvoreni za bivše vlasnike i za sva lica za koje se sumnjalo da pripadaju „la rosca“ i strancima. "

large bolivia-19374Zakon o Agrarnim reforma iz avgusta 1953. (nakon još četiri meseca rada istražne komisije) jednostavno je legalizovao ono što su već uradile mase i učinio sve da obezbedi obeštećenje bivšim vlasnicima, kao i da daje zakonske garancije svakoj preostaloj latifundia (veoma velike zemljišne parcele u privatnom vlasništvu). Na primer, ne smatra se da je imanje „latifundo“ ako je njegova maksimalna veličina, u posedu jednog vlasnika, do 50.000 hektara.

Međutim, dostignuća u oblasti agrarne reforme (rezultat direktne akcije od strane seljaka), bila su trajnija nego u drugim oblastima i dozvolila MNR-u da konsoliduje bazu podrške na selu. Ipak, bez pristupa kreditima, mašinama i drugim alatima, mnogi od ovih malih zemljoposednika stvorenih tokom agrarne reforme bili su primorani, u periodu od nekoliko decenija, da prodaju ili napuste svoju zemlju, što dovodi do novog ciklusa koncentracije vlasništva nad imovinom ali sa novim vlasnikom.

Ovaj proces pražnjenja revoluciju od svog stvarnog sadržaja, za koji su se borile mase aprilu 1952, dovelo je do sve većeg razočarenja, birokratizacije revolucionarnih institucija (počevši od samog COB) i na kraju do Barrientosovog udara 1964. U svemu ovom, MNR je imao neprocenjivu pomoć JuanLechína, lidera COB i MNR, veoma pametnog sindikalnog birokrate koji je znao kako da radikalizuje sadržaje svojih govora kako bi bili u skladu sa raspoloženjem mase.

Ne možemo da ne pomenemo i ulogu, u ovom procesu, POR-a, jedine političke snage koja je imala jasnu ideju o zadacima i strategiji revolucije u zaostaloj zemlji kao što je Bolivija, ali koja je, u trenutku istine, primenila pomirljivu i kolaboracionističku politika prema rukovodstvu MNR-a. Onog ko je imao presudan uticaj na proletarijat, posebno na rudare, ali i na rukovodstvo COB-a. Kakvu politiku treba voditi u situaciji paralelne vlasti kao u onaj u aprilu 1952? Politika boljševika u Rusiji, koja im je omogućila da reše pitanje paralelne vlasti u korist radnika, bila je jasna: "Sva vlast Sovjetima", a ta politika omogućila im je da osvoje većinu u svim sektorima, onog trenutka kada je masa shvatila da privremena vlada ne može da reši najhitnije probleme: mir, hleb i zemlja.

Ispravna politika u Boliviji bi tad bila "sva vlast COB-u", kao jedini način da se reše najhitniji zahtevi masa ("rudnici za državu, zemlja za seljake"). Nažalost, POR ovaj slogan nikada nije realizovao, a u praksi je ostao samo kao levi savetnik levom krilu MNR-a zaslugom Lechina.

Dakle, glavno ograničenje bolivijske revolucije 1952. je odsustvo revolucionarnog vođstva koje bi bilo sposobno da sprovede konzistentnu revolucionarnu politiku. Većina zadataka sa kojima se Bolivija suočila 1952. ostala je nerešena i danas. Da bi se osiguralo sprovođenje rešenja, potrebno je stvoriti jaku marksističku tendenciju, sa korenima u masovnoj organizaciji bolivijskog proletarijata. Stvoriti jasnu perspektivu: kapitalizam nije bio u stanju ili nije želeo da reši neke od problema zaostalosti, nedovoljne razvijenosti i imperijalističke dominacije, koja Boliviju suočava sa nužnom eksproprijacijom od oligarha, kapitalista, zemljoposednika i imperijalista. Samo tako radnička klasa može otvoriti put za njihovo rešenje.

Revolucionarni ciklusi u Boliviji trebaju biti jasna lekcija svim zemljama koje budu krenule putem vlastitog oslobođenje i oslobođenje proletarijata (Grčka 2012/13), kako ne bi ponovile bolivijske greške i nepotrebno izgubile vreme i energiju mase. Samo političke snage, jasnog revolucionarno marksističko-lenjinističkog puta, mogu uspešno izvesti promene i uvesti društvo u kvalitetno viši društveni sistem. Metode borbe postaju relevantne tek onda kad izdrže probu vremena i kad ih istorija dokaže.

[1]PIR                      http://en.wikipedia.org/wiki/Revolutionary_Left_Party

[2]MNR                    http://en.wikipedia.org/wiki/Revolutionary_Nationalist_Movement

[3]POR                    http://en.wikipedia.org/wiki/Revolutionary_Workers%27_Party_(Bolivia)

[4]COB                    http://en.wikipedia.org/wiki/Bolivian_Workers%27_Center

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha