25
sub, nov

O demokratskom centralizmu i režimu

Iz strane štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

len st3

decembar 1937. - Tokom proteklih meseci, dobio sam pisma koja se tiču unutrašnjeg režima revolucionarne partije od nekoliko očigledno mladih drugova, meni nepoznatih. U nekim od ovih pisama se žale na "nedostatak demokratije" u vašoj organizaciji, o dominaciji "lidera" i slično.

Pojedini drugovi mi traže da dam jasnu i preciznu formulu demokratskog centralizma koja bi unapred eliminisala pogrešne interpretacije. Nije lako odgovoriti na ovakva pitanja. Ni jedan od mojih korespondenata čak ni ne pokušava da jasno i konkretno, sa stvarnim primerima demonstrira gde tačno ima kršenja demokratije.

Sa druge strane, onoliko koliko ja, posmatrajući sa strane, mogu da sudim na bazi vaših novina i proglasa, diskusija se u vašoj organizaciji vodi sa punom slobodom. Proglasi su puni predstavnika manjina. Rečeno mi je da isto važi i za vaše polemike na sastancima. Odluke još nisu sprovedene. Evidentno je da će biti sprovedene na slobodno izabranoj konferenciji. U čemu bi se onda mogla manifestovati ta kršenja demokratije? To je teško razumeti.

Ponekad, sudeći po tonu pisama, to jest pre svega po bezličnosti pritužbi, izgleda da su oni koji se žale prosto nezadovoljni činjenicom da uprokos postojanja demokratije, ispada da su oni manjina. Kroz moje sopstveno iskustvo znam da je to neprijatno. Ali gde je tu kršenje demokratije?

Niti mislim da mogu dati takvu formulu demokratskog centralizma "jednom za svagda", koja bi eliminisala nerazumevanje i pogrešne interpretacije. Partija je aktivni organizam. Razvija se u borbi sa spoljašnjim preprekama i unutrašnjim kontradikcijama.

Maligna dekompozicija Druge i treće Internacionale, pod teškim okolnostima imperijalističke epohe, čini da su teškoće Četvrte Internacionale bez presedana u istoriji. Ne mogu se prevazići nekom vrstom magične formule. Režim partije ne pada gotov sa neba, već se postepeno formira u borbi. Politička linija dominira nad režimom. Pre svega, nužno je definisati strateške probleme i taktičke metode ispravno da bi semogli rešiti. Organizacioni oblici terba da odgovoraju strategiji i taktici.

Samo ispravan stav može garantovati zdrav partijski režim. Ovo, razume se, ne znači da razvoj partije ne uvažava organizacione probleme kao takve. Ali to znači da formula za demokratski centralizam neizbežno mora pronaći drugačiji izraz u partijama različitih zemalja, i u različitim fazama razvoja jedne iste partije.

Demokratija i centralizam se uopšte ne nalaze u nepromenljivom odnosu jedno prema drugom. Sve zavisi od konkretnih okolnosti, od političke situacije zemlje, snage partije i njenog iskustva, opšteg nivoa njenih članova, autoritetu koji je rukovodstvo steklo. Pre konferencije, kada je je prisutan problem formulisanja političke linije za naredni period, demokratija triumfuje nad centralizmom.

Kada je problem politička akcija, centralizam podređuje sebi demokratiju. Demokratija ponovo uzima svoja prava kada partija oseća da treba da ispita kritički svoje sopstvene postupke. Ekvilibrijum između demokratije i centralizma se uspostavlja u samoj borbi, na momente je srušen a onda opet ponovo uspostavljen. Zrelost svakog člana partije izražava se posebno u činjenici da ne zahteva od partijskog režima više nego što on može dati. Osoba koja definiše svoj stav prema partiji na osnovu individualnih hirova koji mu padnu na pamet je loš revolucionar.

Nužno je, naravno, boriti se protiv svake individualne greške rukovodstva, svake nepravde, i slično. Ali nužno je istaći - ove "nepravde" i "greške" ne same po sebi, već u vezi sa opštim razvojem partije i na nacionalnom i na internacionalnom nivou.

Ispravan sud i osećaj za proporciju u politici su vrlo bitne stvari. Osoba koja ima sklonosti da od miša pravi slona može naneti mnogo štete i sebi i partiji. Nesreća takvih ljudi kao što su Oehler, Field, Weisbord, i drugi, sastoji se u njihovom odsustvu osećaja za proporciju.

Trenutno ima ne malo polu-revolucionara, umornih od poraza, koji se plaše teškoća, ostarelih mladih ljudi koji imaju više sumnji i preteznija nego volje da se bore. Umesto da ozbiljno analiziraju suštinu političkih pitanja, takve individue traže panaceje, u svakoj prilici se žale na "režim", zahtevaju čuda od rukovodstva, ili pokušavaju da sakriju njihov unutrašnji skepticizam ultra-levičarstvom.

Plašim se da ravolucionari ne mogu biti napravljeni od takvih elemenata, osim ako se sami ne pozabave sobom. Ne sumnjam, sa druge strane, da će mlada generacija radnika biti sposobna da proceni programski i strateški sadržaj Četvrte Internacionale na odgovarajući način, i da će pod svoj barjak dovesti još više ljudi.

Svaki revolucionar koji primeti greške partijskog režima treba pre svega da kaže sebi: "Moramo dovesti u partiju tuce novih radnika". Mladi radnici će dovesti u red džentlmene-skeptike, i zanovetala. Samo tim putem će se uspostaviti jak, zdrav partijski režim u sekcijama Četrvte Internacionale.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha