25
sub, nov

Zvona zvone za dolar

Iz strane štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Imperija je zavladala svetom više ekonomijom i lažima, nego snagom. Na kraju Drugog svetskog rata je dobila privilegiju štampanja konvertibilnih deviza, držala je monopol nad nuklearnim oružjem, raspolagala je skoro svim zlatom sveta i bila u velikoj meri jedini proizvođač proizvodne opreme, potrošnih dobara, hrane i usluga na svetskom nivou. Ipak, imala je ograničenje u štampanju papirnatog novca:  zlatnu podlogu, po stalnoj ceni od 35 dolara za trojsku uncu. To je trajalo više od 25 godina, dok 15. avgusta 1971 g., predsedničkim naređenjem Ričarda Niksona, SAD nisu jednostrano prekinule tu međunarodnu obavezu, prevarivši svet. Neću se umoriti od ponavljanja toga. Na taj način su na svetsku privredu prebacile svoje troškove ponovnog naoružanja i ratnih avantura, posebno rata u Vijetnamu koji je, prema konzervativnim proračunima koštao najmanje 200 milijardi dolara i života više od 45 hiljada mladih Amerikanaca.

Na tu malu zemlju Trećeg sveta bilo je bačeno više bombi nego što je upotrebljeno u poslednjem svetskom ratu.  Milioni ljudi su poginuli ili bili osakaćeni.  Posle ukidanja konverzije, dolar je postao deviza koja je mogla da se štampa po volji američke vlade, bez oslonca ne neku konstantnu vrednost.

Obveznice i novčanice iz Trezora su i dalje cirkulisale kao konvertibilne devize; rezerve država su se i dalje pohranjivale u tim novčanicama, koje su, sa jedne strane služile za nabavku sirovina, poseda, dobara i usluga iz bilo kog dela sveta, a sa druge su davale privilegije izvozu iz SAD prema drugim privredama planete. Političari i akademici stalno pominju realni trošak tog genocidnog rata, koji je na zadivljujući način opisan u filmu Olivera Stouna. Ljudi nastoje da naprave račun kao da su milioni bili isti. Oni ne zapažaju da milioni dolara 1971 g. nisu isti kao milioni iz 2009 g.

Jedan milion dolara danas, kada zlato – metal čija je vrednost vekovima bila najstabilnija – ima cenu koja prelazi 1000 dolara za trojsku uncu, vredi oko 30 puta više nego što je vredeo kada je Nikson ukinuo konverziju. Dvesta milijardi iz 1971 g., odgovara iznosu od 6 biliona dolara iz 2009 g. Ako se to nema u vidu, nove generacije neće imati ideju o varvarstvu imperijalista.

Isto tako, kada se govori o 20 milijardi uloženih u Evropu na kraju Drugog svetskog rata – u smislu Maršalovog plana za obnovu i kontrolu privrede glavnih evropskih sila, koje su posedovale radnu snagu i tehničku kulturu potrebnu za brz razvoj proizvodnje i usluga – ljudi obično zanemaruju da  stvarna vrednost onoga što je imperija tada uložila odgovara sadašnjoj međunarodnoj vrednosti od 600 milijardi dolara. Ne skreću pažnju da bi 20 milijardi danas jedva bilo dovoljno za izgradnju tri velike rafinerije nafte, koje su u stanju da isporuče 800 hiljada barela benzina dnevno,  pored drugih derivata nafte.

Potrošačka društva, apsurdno i kapriciozno rasipanje energije i prirodnih resursa koje danas preti opstanku vrste, ne bi bili objašnjivi u tako kratkom istorijskom periodu, kada se ne bi znalo za neodgovoran način na koji je razvijeni kapitalizam, u svojoj višoj fazi, vladao sudbinom sveta.

Tako zapanjujuće rasipništvo objašnjava zašto su dve najindustrijalizovanije zemlje sveta SAD i Japan, zadužene  sa oko 20 biliona dolara.

Svakako da se privreda SAD približava godišnjem  Internom bruto proizvodu od 16 biliona dolara. Krize kapitalizma su ciklične, kao što neoborivo pokazuje istorija sistema, ali ovaj put se radi o još nečem;  strukturnoj krizi, kao što je sinoć Valteru Martinesu u njegovom programu na Telesuru, objasnio Ministar planiranja i razvoja Venecuele, profesor Horhe Đordani.

Teleks vesti prenete danas, 9. oktobra, dodaju podatke koji su neoborivi. Jedna vest AFP iz Vašingtona precizira da je budžetski deficit SAD, fiskalne 2009 godine, dostigao 1,4 biliona dolara, 9,9% IBPa, «nešto što nije viđeno nikada od 1945 g., kada se završio Svetski rat», dodaje.

Deficit 2007 g. je bio tek trećina te cifre. Očekuju se velike sume deficitarnog karaktera u 2010, 2011 i 2012 g. Taj ogromni deficit diktiraju pre svega Kongres i Vlada SAD da bi spasli velike banke te zemlje, sprečili da se nezaposlenost popne na iznad 10% i da bi izvukli SAD iz recesije.  Logično je da će, ako državu preplave dolarima, veliki trgovinski lanci prodavali više robe,  industrija će povećati proizvodnju, manje građana će izgubiti stanove, plima nezaposlenosti će prestati da raste i akcijama na Vol stritu će porasti vrednost. To je bio klasičan način rešavanja krize. Ipak,  svet više neće biti isti. Pol Krugman, ugledni ekonomista Nobelovac, upravo je potvrdio da je međunarodna trgovina pretrpela veliki pad, gori nego onaj iz Velike depresije i izrazio sumnje o brzom oporavku.

Ne može se svet preplaviti dolarima i misliti da će ti papiri, bez pokrića u zlatu, održati svoju vrednost. Pojavile su se druge, danas solidnije privrede.  Dolar je već prestao da bude devizna rezerva svih država, njegovi posednici radije žele da ga se reše, iako, koliko je moguće, uz izbegavanje da devalvira pre nego što uspeju da ga se oslobode.

Euro Evropske Unije, kineski juan, švajcarski franak, japanski jen – uprkos dugova te zemlje – pa čak i funta sterlinga, zajedno sa drugim devizama, zauzeli su mesto dolara u međunarodnoj trgovini. Metalno zlato ponovo postaje važna moneta međunarodnih rezervi.

Ne radi se o ličnom kapricioznom mišljenju, niti želim da klevetam tu valutu.

Drugi ekonomista Nobelovac, Džozef Štiglic, je, prema teleks vestima izneo: «najverovatnije je da će zelena novčanica i dalje biti u padu. Političari ne odlučuju o vrsti primene, niti to čine govori.»To je izjavio 6. oktobra na Godišnjoj skupštini MMFa i svetske banke koja je održana u Istambulu.» U tom gradu se mogla zapaziti  nasilna represija. Skup je pozdravljen razbijenim izlozima trgovina i požarima izazvanim molotovljevim koktelima.

Druge vesti govore da su se evropske zemlje uplašile negativnog efekta slabosti dolara prema evru i posledica toga po evropski izvoz. Ministar finansija SAD je izjavio da njegovu zemlju «zanima jak dolar». Štiglic se smejao zvaničnoj izjavi i, prema EFEu, izneo da se «u slučaju SAD novac rasipao, a uzrok je bio multimilionerska otkupnina za banke i  pomaganje ratovima kao što je Avganistan.» Prema agenciji, Nobelovac je «insistirao da su SAD mogle, umesto da ulože 700 milijardi dolara u pomoć bankarima, deo tog novca da namene pomaganju zemljama u razvoju, što bi ujedno podstaklo globalnu potražnju.»

Robert Zelik, predsednik Svetske banke, je pre nekoliko dana alarmirao i upozorio da dolar neće moći beskonačno da održava status devizne rezerve.

Jedan eminentni profesor sa Harvardskog univerziteta, Kenet Rogof, potvrdio je da će sledeća velika finansijska kriza biti ona «javnih deficita».

Svetska banka je izjavila da je «Međunarodni monetarni fond (MMF) pokazao da su centralne banke sveta sakupile manje dolara tokom drugog polugođa 2009 g. nego u bilo kom drugom trenutku za poslednjih 10 godina, a povećale su imovinu u evrima.»

Istog 6. oktobra AFP je objavila da je zlato dostiglo rekordnu cifru od 1045 dolara za uncu, podstaknutu slabljenjem dolara i strahom od inflacije.

Dnevnik «Independent» iz Londona, je objavio da je jedna grupa naftnih zemalja razmatrala da zameni dolar u trgovinskim transakcijama, korpom deviza koja bi uključivala jen, juan, evro, zlato i jednu buduću zajedničku valutu.

Vest koja je procurela ili je izvedenu sa impresivnom logikom, demantovale su neke od zemalja koje su, pretpostavlja se, zainteresovane za ovu meru zaštite. Ne žele da doživi slom, ali ni da i dalje skupljaju valutu koja je za manje od 3 decenije 30 puta izgubila svoju vrednost.

Ne mogu, a da ne pomenem jednu vest agencije EFE, koja ne može da bude optužena kao antiimperijalistička i koja u sadašnjim okolnostima prenosi mišljenje od posebnog interesa:

«Ekonomski i finansijski stručnjaci su se složili danas u Njujorku u potvrdi da je najgora kriza posle Velike depresije dovela tu zemlju do toga da igra manje značajnu ulogu u svetskoj privredi.»

«Recesija je učinila da svet promeni način na koji posmatra SAD. Sada je naša zemlja manje značajna nego pre i to je nešto što treba da priznamo», potvrdio je Dejvid Rubinštajn, predsednik i osnivač «Karlajl grupe», najveće firme rizičnog kapitala na svetu, u svom nastupu na Svetskom biznis forumu.»

«Finansijski svet će biti manje usmeren na SAD (...) Njujork nikada više neće biti svetska finansijska prestonica i ta uloga će se podeliti sa Londonom, Šangajem, Dubaijem, Sao Palom i drugim gradovima», potvrdio je.

«... raščlanio je probleme sa kojima će se suočiti SAD kada izađu iz »velike recesije» od koje još ostaje «par meseci pred nama».

«...ogromni javni dug, inflacija, nezaposlenost, gubitak vrednosti dolara kao devizne rezerve, cene energije...»

«Vlada treba da smanji javne troškove da bi se suočila sa problemom duga i da učini nešto što se malo dopada: da poveća poreze.»

«Ekonomista sa Kolumbija univerziteta i specijalni savetnik UN, Džefri Saks, se složio sa Rubinštajnom da se ekonomska i finansijska dominacija SAD gasi.»

«Napustili smo sistem skoncentrisan na SAD, jednim multilateralnim...»

«...20 godina neodgovornosti od strane, najpre administracije Bila Klintona ,a  zatim Džordža V. Buša, popustile su pod pritiscima Vol Strita...»

«...banke su poslovale toksičnom aktivom da bi dobile lak novac», objasnio je Saks.

«Sada je važno priznati izazov bez presedana koji pretpostavlja postizanje održivog  ekonomskog razvoja,  u skladu sa osnovnim fizičkim i biološkim pravilima ove planete...»

S druge strane, vesti koje su direktno stigle od naše delegacije u Bankoku, glavnom gradu Tajlanda, nisu bile ni najmanje ohrabrujuće:

«Suština onoga o čemu se diskutuje – obavestio je doslovno naš ministar spoljnih poslova – je ratifikovanje ili ne koncepta zajedničke odgovornosti, ali sa razlikom između industrijalizovanih zemalja i takozvanih ekonomija u razvoju, posebno onih, Brazila, Indije i Južne Afrike, i nerazvijenih zemalja.»

«Kina, Brazil, Indija, Južna Afrika, Egipat, Bangladeš, Pakistan i ALBA su najaktivniji. Uopšte grupa 77, večinom se drži na čvrstim i ispravnim pozicijama.

«Cifre smanjenja emisije ugljenika o kojima se pregovara ne odgovaraju onima koje su izračunali naučnici  radi održavanja temperature na nivou nižem od 2°C, 25-40%. U ovom trenutku, pregovori se kreću oko smanjenja od 11-18%.

«SAD ne čine nikakav stvarni napor. Prihvataju samo 4% smanjenja u odnosu na 1990 g.

Danas pre podne, u petak 9.,  svet se probudio sa vešću da je «dobri Obama» iz enigme, koju je objasnio Bolivarski  predsednik, Ugo Ćaves, u Ujedinjenim nacijama, primio Nobelovu nagradu za mir. Ne delim uvek stavove te institucije, ali sam prinuđen da priznam da je to u ovom trenutku, po mom mišljenu, pozitivna mera. Nadoknađuje ćušku koju je Obama pretrpeo u Kopenhagenu, kada je Rio de Žaneiro, a ne Čikago, određen kao sedište Olimpijade 2016 g., što je izazvao ljutite napade njegovih protivnika sa krajnje desnice.

Mnogi su bili mišljenja da još uvek nje zaslužio pravo da primi takvo odličje. Želimo da u toj odluci vidimo više od nagrade predsedniku SAD, kritiku genocidne politike koju je sledio ne mali broj predsednika te zemlje, koji su doveli svet na raskršće gde se sada nalazi: podsticaj miru i traženje rešenja koje vodi ka opstanku vrste.

 

Fidel Kastro Ruz

9. oktobar 2009 g.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha