25
sub, nov

Relevantnost Marksizma danas

Iz strane štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times
(uvod u članak L. Trockog 'Marksizam u našem vremenu')
Preuzeto sa sajta In Defence of Marxism

Na pragu dvadeset prvog veka, čovečanstvo stoji na raskršću. Sa jedne strane, dostignuća nauke, tehnike i industrije ukazuju na put u blještavu prosperitetnu budućnost, socijalno blagostanje i beskonačni kulturni napredak. Sa druge, i sama egzistencija ljudske rase je ugrožena uništavanjem planete u ime profita; masovna nezaposlenost, za koju se sa pouzdanjem tvrdilo da je stvar prošlosti, pojavila se u svim naprednim kapitalističkim zemljama, a da ne govorimo o košmaru siromaštva, neznanja, ratova i epidemija koje konstantno pogađaju dve trećine čovečanstva u tzv. "Trećem svetu".

Pad Berlinskog zida i kolaps birokratskih staljinističkih režima u Rusiji i istočnoj Evropi su izazvali talas euforije na zapadu. Smrt staljinizma je slavljena kao "kraj socijalizma". Konačna pobeda "slobodnog tržišta" je objavljivana na stranama žurnala od Tokija do Nju Jorka. Stratezi kapitala su likovali. Frensis Fukujama je čak otišao toliko daleko da je proglasio "kraj istorije". Od sada, neće više biti klasne borbe. Sve će biti za najbolje u najboljem od kapitalističkih svetova.

Ideološka kontra-ofanziva

U poslednjih nekoliko godina smo svedoci ofanzive bez presedana protiv ideja socijalizma u svetskim razmerama. Kolaps birokratski kontrolisanih planskih ekonomija na istoku je služio kao definitivni dokaz propasti "komunizma", i naravno, ideja Marksa. Ovo nije mesto na kome ćemo se baviti razlozima za kolaps staljinizma. To će biti učinjeno u narednim delima ove serije. Pad staljinizma nije bio iznenađenje za Marksiste, koji su ga unapred predvideli. Zaista, Leon Trocki je već 30-tih analizirao birokratski režim u Sovjetskom Savezu, i koristeći marksistički metod, objasnio neizbežnost njegovog kolapsa. Na prvom mestu, staljinizam i socijalizam (ili komunizam), tako daleko od toga da su identični, međusobno se isključuju. Režimi u SSSR-u i njegovim istočnoevropskim satelitima su na mnogo načina bili suprotnost socijalizma. Kao što je Trocki objasnio, nacionalizovanoj planskoj ekonomiji treba demokratija kao što ljudskom telu treba kiseonik. Bez demokratske kontrole i administracije radničke klase, režim nacionalizacije i planiranja će neizbežno zapeti u određenom trenutku, posebno u modernoj, sofisticiranoj i kompleksnoj ekonomiji. Ova činjenica je grafički odražena u opadajućoj stopi rasta sovjetske ekonomije još od ranih 70-tih, nakon neviđenog uspeha planske ekonomije u ranijem periodu.

Kako bilo, ono što zapadni kritičari marksizma ne žele da objave je da je kretanje u pravcu kapitalističke tržišne ekonomije u bivšem Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi, daleko od toga da je poboljšalo situaciju, čak je izazvalo otežavajuću socijanu i ekonomsku katastrofu.

Tačno je da su proizvodne snage stagnirale pod Brežnjevim. Ali, kakav je položaj sada? Svi pokazatelji ukazuju na katastrofu neviđenih razmera. Ako pogledamo poslednje tri godine, vidi se pad industrijske proizvodnje u Rusiji od oko 40-45%. Ovo je zaprepašćujući kolaps - daleko gori od krize 1929-32 na zapadu. Investicije su pale za 45% u 1992, i dodatnih 12% u 1993, i nastavljaju da padaju. Inflacija je prelazila 20% svakog meseca sredinom 1993. Rublja je pala i kurs sada iznosi 1.250 za dolar, i još uvek je u padu.

Ova situacija se može porediti samo sa efektom poraza u razarajućem ratu. Uticaj na populaciju, koja je brzo dovedena do apsolutne bede, može se najbolje pokazati u naglom srozavanju životnog veka. Pod planskom ekonomijom, ljudi Sovjetskog saveza su imali nivo životnog standarda, zdravstvenu zaštitu i obrazovanje na nivou najrazvijenijih kapitalističkih zemalja, ili bolje. Kakva je situacija sada? The Financial Times od 14/2/94 izašao je sa člankom na naslovnoj strani: "Rusija se suočava sa populacionom krizom dok stopa smrtnosti naglo raste." U člansku se ističe da "samo u prošloj godini, stopa smrtnosti je skočila 20%, ili 360.000 smrtnih slučajeva više nego u 1992. Istraživači sada veruju da je prosečan nivo životnog veka muškarca u Rusiji pao na 59 godina - što je daleko ispod proseka ui industrijalizovanom svetu, i najniži u Rusiji od ranih 60-tih."

Ove cifre samo potvrđuju ono što je očigledno: da je pokušaj nametanja "tržišne ekonomije" ljudima bivšeg Sovjetskog Saveza bio recept za dokusurivanje svih dostignuća proteklih sedamdeset godina, srozavanje životnog standarda i guranje celog društva u ambis.

Naravno, apologete kapitala nas uveravaju da će sve ovo biti privremeno, da će tržište "dugoročno" stvoriti uslove za prosperitet. Na to možemo odgovoriti Kejnsovim rečima: "dugoročno, svi smo mi mrtvi."

Pre nekoliko godina, zapadni mediji su pouzdano predviđali da će kapitalizam ući u novi period blještavog ekonomskog uspeha, na bazi novih tržišta u Rusiji i istočnoj Evropi. Ove iluzije je stvarnost brzo raspršila. U kapitalizmu, "tržište" nije pitanje veličine populacije. Da je tako, onda bi Indija i Afrika bile velika tržišta. Kako bilo, tržište zavisi od kupovne moći - nečega čega očigledno nema u eks-staljinističkim zemljama. Ne da ne obezbeđuju nova tržišta za kapitalizam, ove zemlje su kolosalni destabilizacioni faktor, kao što je jasno pokazano događajima u bivšoj Jugoslaviji i samom bivšem SSSR-u.

Svetska kriza kapitalizma

Uvod Trockog u "The Living Thoughts of Karl Marx" predstavlja klasično obnavljanje osnovnih pozicija marksizma. U svim svojim suštinskim delovima, briljantno je potvrđeno tekućom evolucijom kapitalizma u svetskim razmerama. Kako bilo, tokom čitavog perioda nakon Drugog svetskog rata, mnogima je izgledalo da je oboreno tokom događaja.

Kao što je Trocki predvideo, Drugi svetski rat je završio u novom revolucionarnom talasu. U peroidu od 1943-47, radnička klasa se pokrenula kako bi opet transformisala društvo u Italiji, Francuskoj, Grčkoj, Britaniji, Danskoj i istočnoj Evropi. Izdaja revolucije od strane staljinizma i socijal-demokratije je obezbedila političke osnove za obnavljanje ekvilibrijuma kapitalizma. Ovo je bio preduslov za ekonomski bum koji je trajao od 1948 do 1974.

Mora se naglasiti da ne postoji tako nešto kao što je "konačna kriza kapitalizma". Marksizam shvata istoriju kao borbu živih sila, ne kao apstraktnu šemu sa predodređenim rezultatom. Ako ga radnička klasa ne zbaci, kapitalistički sistem će uvek naći izlaz.

Razlozi za posleratni ekonomski rast su obajsnili marksisti još 50-tih godina (vidi: Ted Grent: "Da li će biti krize?"). Bilo je mnogo različitih faktora, kao što su posleratne rekonstrukcije, otkrivanje novih grana industrije tokom rata, i u određenoj meri povećano učešće države ("državni kapitalizam") kroz vojne izdatke, finansiranje deficita i nacionalizacije, koje je, privremeno delimično ublažilo osnovnu kontradikciju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju.

Kako bilo, glavni faktor koji je bio pokretačka sila svetske ekonomije je bio neviđeni razvoj svetske trgovine. Stoga, the Financial Times (16/12/93) ističe da: "Tokom celog perioda između 1950. i 1991, obim totalnih svetskih izvoza je porastao dvanaest puta, dok je svetski autput porastao šest puta. Dalje, obim svetskih izvoza fabrika je porastao 23 puta, delimično zato što je ovde bila koncentrisana trgovinska liberalizacija, dok je autput porastao osam puta."

Ove cifre jasno pokazuju da je brza ekspanzija svetske trgovine u posleratnom periodu bila pokretačka sila koja je dovela do rasta u autputu. Ovo je tajna kapitalističkog buma od 1948-74. To znači da, za ceo istorijski period, kapitalizam je bio sposoban da delimično prevaziđe svoj fundamentalni problem - kontradikciju između uskog nacionalnog tržišta i tendencije sredstava za proizvodnju da se razvijaju na svetskom nivou.

Sada, kako bilo, izgleda da je ova tendencija dostigla svoje limite. U 1992, svetska trgovina je porasla za 6,5%. Iako je ovo niža stopa nego u periodu posleratnog buma, ipak je istorijski prilično visoka. ( U periodu između svetskih ratova je bila oko 2,5%). Uprkos tome, nije zaustavila Evropu i Japan od skliznuća u recesiju. Drugim rečima, rast svetske trgovine nema više iste efekte kao u prethodnom periodu.

Tokom kapitalističkog buima od 1948-74, videli smo zapanjujući rast proizvodnih snaga, podstaknut i guran neviđenom ekspanzijom svetske trgovine.

Kapitalisti, pre svega u japanu, SAD i zapadnoj Evropi, su bili spremni da investiraju kolosalne sume u proširenje proizvodnih snaga u trci za profitom. Produktivnost rada je porasla enormno kao rezultat konstantne revolucionizacije sredstava za proizvodnju. Nove grane industrije su formirane - plastika, atomska energija, kompjuteri, tranzistori, laseri, roboti, itd. Sa marksističkog stanovišta, ovo je bio istorijski progresivan razvoj, koji je stvorio materijalnu bazu za socijalističko društvo. Jačanje radničke klase i potiskivanje seljaštva u zapadnoj Evropi, Japanu i Sjedinjenim Državama, je takođe izmenilo odnose snaga između klasa unutar društva u korist proletarijata.

Kako bilo, ovaj period kapitalističke ekspanzije je završio recesijom 1973-4. Već u tom periodu smo videli vraćanje masovne nezaposlenosti, kakva nije viđena od 30-tih. Velika kretanja radničke klase u Grčkoj, Portugalu, Španiji, Italiji i Britaniji su pokazala da radnici počinju da izvlače revolucionarne zaključke iz svog iskustva.

Ovo je delimično osujećeno bumom od 1982-90. Kako bilo, ovaj bum je bio kompletno drugačiji od ekonomskog poleta 1948-74. Originalno iniciran Reganovim programom naoružavanja, bum 80-tih je bio nepopularan. Pošto je parazitski, uslužni sektor doživeo veliku ekspanziju, kapitalisti su nastavili da zatvaraju fabrike i otpuštaju radnike u svim zemljama.

Bom je održavan u životu masivnom ekspanzijom kredita, koja, kako Marks objašnjava, može privremeno da ponese kapitalizam izvan njegovih okvira, pre nego što ga povuče nazad kao elastična traka istegnuta skoro do pucanja. Drugi element u datoj situaciji je bio kolosalni rast javnog deficita SAD i drugih kapitalističkih zemalja koji je za kratko podsticao bum, ali koji se ne može održavati beskonačno.

Upravo ovi faktori koji su služili da prolongiraju bum 80-tih, sada su se pretvorili u svoju suprotnost. jedan od razloga zašto se zapadni svet tako teško izvlači iz recesije je jer su za bum iskoristili mehanizme koje kapitalizam koristi da bi se izvukao iz recesije.

Nekontrolisana ekspanzija kredita je ostavila zapad sa ogromnim problemom u formi velike korisničke zadušenosti. U japanu, na svakih 100 zarađenih jena, duguje se 170. U SAD, za svaki zarađeni dolar, dolar i dva centa se dugu, itd.

Buržoaski ekonomisti nisu uspeli da predvide ovu recesiju, koja je najduža i najjača od Drugog svetskog rata. Naravno, pre ili kasnije, izvućiće se iz nje. Kako bilo, pokazalo se da je to izuzetno teško. Sa izuzetkom vrlo nesigurnog oporavka u Britaniji i nešto jačeg u SAD, druge privrede zapadne Evrope i Japana tvrdoglavo ostaju u depresiji. Zvanična predviđanja oporavka se konstantno odlažu i snižavaju.

The Economist (dec.1993 - jan.1994) javlja: "OECD sada predviđa da će se prosečan rast u zemljama članicama ubrzati (!) na 2,1% u 1994. i s.7% u 1995, posle prosečnog rasta od samo 1.2% u svakoj od protekle tri godine. Neke zemlje će proći bolje nego druge. Solidan, ali ne spektakularan oporavak je već u toku u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Britaniji, Australiji i na Novom Zelandu - zemljama koje su prve upale u recesiju. Za svih pet se očekuje da će rasti oko 3% ili više i u 1994. i u 1995.

"Kontinentalna Evropa i Japan, kako bilo, tvrdoglavo ostaju u recesiji."

Čak i rast od 3% će biti mizeran rezultat. Neće značiti značajan pad nezaposlenosti. Stoga, the Financial Times to sumorno tretira kao "oporavak bez radosti." Ali, čak nije sigurno ni da li će zadržati ovaj nivo rasta. Pre godinu dana OECD je predviđao da će Japan rasti 2,3% u 1993, i 3,1% u 1994. Umesto toga, BDP Japana je u stvari pao za 0,5% u 1993. i predviđanje za 1994. je samo 0,5%. Uporedimo ove cifre sa normalnom stopom rasta u Japanu od 4-5% godišnje, i videćemo vrlo duboku prirodu krize.

Čak i po najoptimističnijim procenama, nezaposlenost u OECD će ostati (zvanično) na 8,5% naredne dve godine. U Evropi, prosečna stopa nezaposlenosti će nastaviti da raste bar do 11,5%. Drugim rečima, otužni ("bez radosti") bum neće rešiti ni jedan od fundamentalnih problema kapitalističkog sistema. U stvari, pogoršaće ih.

Dok smo u periodu poleta od 1948-74 imali duge periode buma prekidane slabim i kratkim recesijama, vrlo drugačija slika se sada javlja: relativno slabih perioda poleta, koji se odlikuju niskim kamatnim stopama, niskim rastom i stalno viskom nezaposlenošću, koje su samo uvod u sve dublje i duže periode recesije. To su blistavi izgledi koje kapitalizam nudi čovečanstvu uoči novog milenijuma.

Masovna nezaposlenost

Jedan od najmalignijih simptoma bolesnog stanja kapitalizma u njegovoj epohi senilnog raspada je pojava masovne organske nezaposlenosti. Tokom perioda kapitalističkog poleta, masovna nezaposlenost je navodno bila stvar prošlosti. Kroz kejnzijansko finansiranje deficita i "usmeravani kapitalizam", kapitalistički ciklus "poleta i kriza" je trebalo da bude prevaziđen. Tvrdilo se da je Marks fundamentalno pogrešio!

U stvari, čak i u ovom periodu kapitalistički cilkus polet-kriza je nastavio da postoji. Kako bilo, u uslovima opšteg napretka, male krize ili recesije koje su se događale su uglavnom bile kratke i plitke, i teško primetne za mase stanovništva.

50-tih i 60-tih, prosečna nezaposlenost u razvijenim kapitalističkim privredama OECD-a je bila oko 2-3%. Većina zapadnih vlada je ovo definisala kao "punu zaposlenost". Sada se ova situacija pojavljuje kao bledo i daleko sećanje. Danas polovina OECD zemalja ima stopu nezaposlenosti od 10 i više procenata. Od početka 70-tih, nezaposlenost u razvijenom kapitalističkom svetu je više nego udvostručena.

Po zvaničnim statistikama, koje namerno falsifikuju i potcenjuju stvarne nivoe nezaposlenosti, rekordnih 35 miliona ljudi je bez posla u OECD. Realna cifra bi bila blizu 50 i više miliona, posebno ako dodamo "obeshrabrene" radnike koji su odustali od traganja za poslom.

Nezaposlenost u Evropskoj Uniji (EU) je neumoljivo porasla tokom zadnje dve decenije sa 2,4% u 1970, na 6% u 1980, i skoro 12% danas. (oko 20 miliona ljudi - približno populaciji Grčke i Portugala zajedno). U SAD, 6,5% je bez posla a u Japanu, takođe, nezaposlenost raste po prvi put u poseldnjim decenijama. U stvari, mnogi ekonomisti smatraju da prava stopa nezaposlenosti u Japanu nije zvaničnih 2,5% već je oko 10%. Treba imati na umu da nezaposlenost u Japanu nije prelazila 3% od Drugog svetskog rata. Sada će se sve ovo promeniti.

Suština je u tome da je ova nezaposlenost kvalitativno drugačija od svega što smo videli od 1945. Ovo nije "ciklična" nezaposlenost koja raste i pada sa normalnim ciklusom kapitalizma. Nije čak ni "rezervna armija nezaposlenih" koja je, kako Marks objašnjava, nužna odlika kapitalizma. Ovo je permanentna, organska, ili kako je buržoaski ekonomisti nazivaju, "strukturna" nezaposlenost. Sistem više nije sposoban da apsorbuje velike brojeve radnika koji ulaze na tržište rada svake godine. Naprotiv, ne može držati zaposlene ni one koji već rade.

Čak i u periodima poleta, kao što je polet od 1982-90, kapitalisti se ponašaju kao Ludisti, koji uništavaju sredstva za proizvodnju, zatvarajući fabrike i bacajući veliki broj radnika na ulice. U periodima kriza, ova situacija postaje još gora. Ali čak i kada se privreda konačno uspravi, nesposobna je da ih reabsorbuje.

Nezaposlenost je rak koji izjeda utrobu društva. Ogromna rasipanja u vidu nezaposlenosti pokazuje činjenica da trenutno gubimo (po zvaničnim ciframa) ekvivalent od 35 miliona čovek-godina proizvodnje svake godine.

Uz to, novac potrošen na davanja za nezaposlene i socijalnu sigurnost, nedvoljna kakva su, služe da pogoršaju problem budžetskih deficita koji muče sve zapadne vlade. Pošto ne mogu pustiti 35 miliona ljudi i njihove porodice da umru od gladi (ne iz humanih osećanja, već iz straha od socijalnih i političkih konsekvenci), kapitalisti su primorani da plaćaju ogromne sume ljudima da ne rade.

Ili, kako je rečeno u "Komunističkom manifestu", buržoazija je "nesposobna da vlada jer je nekompetentna da obezbedi egzistenciju svojih robova u robovlasništvu, jer ih ne može sprečiti da potonu u to stanje, tj. mora da ih hrani, umesto da oni nju hrane."

Kao neka strašna epidemija otrgnuta kontroli, nezaposlenost pogađa i mlade i stare, muškarce i žene, crnce i belce, obrazovane i neobrazovane, stručne i nestručne. Čak i menadžerski sloj, profesionalci i "beli okovratnici" [činovnici, prim. prev.] koji nikada nisu ni pomišljali da bi mogli ostati bez posla - nađu se izbačeni bez ceremonije na đubrište, u punoj životnoj snazi. Mnogi četrdesetogodišnjaci (i čak i mlađi) koji izgube svoje poslove možda nikada više neće naći posao.

Kao što piše the Economist (7/7/93): "Mnogi koji su teško radili da bi se popeli na lestvici karijere vide, zaista, da se prečke raspadaju pod njihovim nogama." Kapitalisti nemaju rešenje problema nezaposlenosti. Stari kejnzijanski recepti su se pokazali lošim. Ogromni budžetski deficiti koji postoje u svim kapitalističkim zemljama (osim Japana, iz posebnih razloga) znače da su finansiranje deficita i veštačko povećanje agregatne tražnje kroz državne troškove isključeni.

Dominantno krilo buržoazije je beskompromisno 'otkačilo' stara kejnzijanska znanja (koja su, da se podsetimo, trebalo da daju definitivan odgovor na marskizam).

 

"U 30-tim, kada su stope nezaposlenosti rasle preko 20% u Americi i Britaniji, britanski ekonomista, Džon majnard Kejns, tvrdio je da je lek za nezaposlenost stimulacija tražnje povećanjem javne potrošnje ili snižavanjem poreza. 50-tih i 60-tih izgledalo je da kejnzijansko upravljanje tražnjom radi. Nezaposlenost je ostala niska. Ali s početka 70-tih, rasla je u svakom ciklusu [račet efekat, prim. prev.]. Rastuća nezaposlenost je očigledno strukturalna." (the Economist (7/7/93).

Činjenica je da, čak i tokom nestabilnog oporavka koji se može očekivati u sledećem periodu, nezaposlenost neće značajnije pasti u većini zemalja. Ostaće ružni i hronični čir, koji smanjuje snagu društva.

The Daily Express iz februara 1994. u članku o poraznom položaju britanskog manufaktornog sektora ističe da je više od 360.000 poslova izgubljeno u industriji tokom recesije u tri godine do 1993, i da je daljih 47.000 predviđeno da nestane u 1994, baš u periodu oporavka britanske ekonomije. On predviđa:

"Iako se industrija razvija, građevinske kompanije će nastaviti da smanjuju radnu snagu kako nove tehnologije istiskuju nestručne". I ovo nije izuzetak, već pravilo, i to ne smo u Britaniji. 1993, skoro polovina nezaposlenih u Evropi je bila bez posla godinu ili više, sa malim ili nikakvim šansama za poboljšanje.

 Situacija u Japanu, gde je do nedavno većina radnika mislila da su im doživotno garantovani poslovi, nije ništa bolja. Iako se cifre o ukupnoj nezaposlenosti čine niskim u odnosu na Evropu, trend rasta je oštar. the Economist (18/12/93) ističe da je broj radnih mesta sa punim radnim vremenom porastao od početka godine do oktobra jedva za 0,1%. Ali pošto radna snaga raste 0,5% godišnje, nezaposlenost nastavlja da raste: "broj ljudi registrovanih kao nezaposleni je porastao za 20% prošle godine. Do septembra 1992, ponuda posla je nadmašivala potražnju: sada ima 67 otvaranja radnih mesta na 100 kandidata," uz pesimistički završetak članka: "Ako jen ne padne zajedno sa trgovinskim viškom Japana, sadašnji problemi će uskoro izgledati mlaki." U stvari, jen je porastao, a japanska kriza se pogoršala.

Mašinerija i radni dan

Oni sa dovoljno dobrim sećanjem se mogu setiti dana kada su nam "eksperti" obećavali sjajnu budućnost kada na bazi primenjene nauke i tehnologije, kada s teretom rada bude gotovo, radni časovi smanjeni, a centralni problem društva postane upravljanje slobodnim vremenom.

Kako ironično ovi argumenti zvuče danas! Dok milioni nezaposlenih lipsavaju u uslovima prisilne "dokolice", drugi milioni srećnika koji su ostali na poslu nalaze se pod sve većim pritiscima da rade duže za niže plate i u gorim uslovima. I da maksimalno naprežu svoj nervni i mišićni sistem zarad veće produktivnosti (čitaj: profitabilnosti).

Ipak, istina je da su sva ranija predviđanja o mogućnosti skraćenja radnog dana bila tačna. Potencijal univerzalne redukcije radnog dana - i stoga ukidanja nezaposlenosti - je implicitan u spektakularnom napretku tehnologije u proteklih nekoliko decenija.

Pogledajmo to na primeru industrijskih robota. Ima negde oko 500.000 ovih mašina na svetu u ovom trenutku. Japan, sa samo 0,3% površine sveta, i 2,5% njegove populacije, poseduje više od 300.000 - što je duplo veća cifra nego pre pet godina.

U SAD je broj robota porastao za 50% u istom periodu, po ciframa koje je objavio McKinsey Global Institute. Italija, Francuska, Španija i druge zemlje su takođe povećale svoj broj robota. Uvođenje ovih mašina znači da broj radnika u fabrici može biti drastično smanjen, dok produktivnost onih koji ostaju, uveliko poboljšana mašinerijom, beleži značajan porast.

U Francuskoj, na primer, dva najveća prozivođača automobila su smanjila svoju radnu snagu za ne manje od 200.000 radnikau proteklih dvanaest godina, sa povećanom produktivnošću od 12% u istom periodu. Slično tome, Pežoova fabrika u Španiji je smanjila svoju radnu snagu od 12.000 za polovinu u poslednjoj deceniji.

Ista tehnologija se može primeniti i na mnoge druge oblasti - preradu plastike, na primer, ili u tekstilnoj industriji. Čak i u prehrambenoj industriji, operacije kao što je pakovanje sira rade roboti, što se takođe može koristiti da se eliminiše ljudsko učešće u operacijama na opasnim poslovima. Robot znači veći kvalitet, veću fleksibilnost u proizvodnji, i brzinu.

Univerzalna primena takvih tehnologija u kontekstu racionalnog i harmoničnog plana proizvodnje, sa demokratskim učešćem radnika na svim nivoima, označila bi kompletnu transformaciju života društva.

Radna nedelja bi se odmah mogla reducirati na četri dana, 32-časovnu nedelju bez gubitka u platama, i u isto vreme proizvodnja bi se mogla povećati i kvalitativno i kvanititativno. Nakon toga, radni dan bi mogao stabilno da se smanjuje, obezbeđujući tako materijalne uslove za cvetanje demokratije, umetnosti, nauke i kulture kakvo svet još nije video.

Upravo ovo je materijalna baza za socijalizam - novu i kvalitativno višu formu ljudskog društva. Ovo nisu utopijska maštanja, već zaključci koji logično i nužno proističu iz postojećeg nivoa znanja i stvarnih zahteva proizvodnih snaga.

 A ipak, na svakom koraku stvarnost udara glavom u potencijal proizvodnje i tehnike. Umesto sveta dokolice i samo-ispunjenja, imamo socijalni košmar masovne "strukturne" nezaposlenosti na jednoj strani, i nemilosrdno, nehumano istiskivanje radne snage na drugoj. Kako objasniti takvu oštru kontradikciju?

 Marksov "Kapital"

U prvom tomu Kapitala, Marks objašnjava da uvođenje mašinerije u kapitalizmu nužno znači produženje radnog dana. Svrha upošljavanja mašinerije je pojeftinjenje proizvoda ekonomisanjem rada.

Kako bilo, ovo sadrži kontradikciju. Profit kapitaliste se istiskuje iz neplaćenog rada radničke klase. Povećanje produktivnosti rada omogućeno uvođenjem mašina se postiže velikim početnim izdacima na skupe mašine koje, same po sebi, ne dodaju nikakvu krajnju vrednost novom proizvodu, već samo prenose na njega, tokom vremena, deo po deo, svoju sopstvenu vrednost: "Mašinerija, kao i svaka druga komponenta konstantnog kapitala, ne stvara novu vrednost, već prenosi svoju sopstvenu vrednost na proizvod za čiju proizvodnju služi." (tom I, str. 387). Jedini način da se obezbedi veći prihod od ovog ulaganja je da ova mašinerija radi non-stop, dan i noć, bez prekida, istiskujući istovremeno svaki atom viška vrednosti iz radnika, kako produženjem radnog dana putem prekovremenog rada, ukidanjem pauza, itd. ("apsolutni višak vrednosti") i enormnim povećanjem intenziteta rada ubrzanjima, dogovorima o produktivnosti i svim vrstama pritiska ("relativni višak vrednosti").

Na taj način, objašnjava Marks, "mašinerija, dok povećava ljudski materijal koji sačinjava glavni objekt eksploatišuće moći kapitala, u isto vreme povećava nivo eksploatacije." (tom I, str.395) I opet: "ako je mašinerija najmoćnije sredstvo za povećanje produktivnosti rada - odnosno skraćanje radnog vremena potrebnog za proizvodnju roba, u rukama kapitala postaje najmoćnije sredstvo, u onim zemljama koje je prve okupirao, za produženje radnog dana preko svih granica koje je postavila ljudska priroda." (tom I, str. 403).

Konkurencija, konstantno revolucioniziranje proizvodnih snaga i tehnika, želja za "osvajanjem tržišta" i sticanjem prednosti nad drugima, bili su faktori koji su, bar u prošlosti, primoravali kapitaliste da re-investiraju u skupu mašineriju.

 Kako bilo, pošto je uveo novu mašineriju, u interesu kapitaliste je da je iskoristi do maksimuma. Ne može se dopustiti da bude besposlena i za trenutak, delimično zato što propada, a delimično zato što brzo može postati zastarela. Zbog toga, u kapitalizmu, uvođenje mašinerije vodi većoj eksploataciji i povećanju radnog dana.

 Uvođenje nove tehnologije u određenu granu proizvodnje znači da se u toj grani mogu, za određeno vreme, zaraditi ogromni super-profiti. Kasnije, kako bilo, drugi kapitalisti se priključuju i profitna stopa se snižava.

 Naposletku, količina viška vrednosti koju prisvaja kapitalista zavisi od dve stvari:

a) stope viška vrednosti, i

b) broja zaposlenih radnika.

Kako bilo, uvođenje mašinerije teži snižavanju broja radnika i stoga menja odnos varijabilnog i konstantnog kapitala. Mašinerija (konstantan kapital), kao što smo videli, ne dodaje novu vrednost konačnom proizvodu iznad one koja je u njoj već prisutna. "Stoga, primena mašinerije u proizvodnji viška vrednosti," objašnjava Marks, "implicira kontradikciju koja joj je imanentna." (tom I, str.407)

  Tendencija pada profitne stope

 U Grundrisse, Marks spominje tendencijski pad profitne stope kao "najvažniji zakon savremene političke ekonomije". Ipak, Marks ovo nikada nije smatrao za apsolutni fenomen. U trećem tomu Kapitala objašnjava tendencije koje su služile kao protivteža ovom zakonu. Na primer, Marks ističe da intenzifikacija eksploatacije ("relativnog viška vrednosti") može ponovo podići profitnu stopu, i takođe tendencija snižavanja cene roba, uključujući mašineriju. Videli smo da upravo ovi faktori deluju u savremenom periodu, kako kapitalisti pokušavaju da povećaju svoje granične profite istiskujući svaki atom viška vrednosti i nervnih napora iz svojih radnika.

 Drugim rečima, ono sa čime se suočavamo je samo tendencija koja se manifestuje tokom cele istorije kapitalističkog razvoja. Ipak, može biti dugih peroda - čak decenija - u kojima tendencija pada profitne stope biva poništena delovanjem već spomenutih tendencija.

 U svojoj knjizi Tekuća kriza napisanoj 1987, Mark Glik daje sledeće podatke o dugoročnoj profitnoj stopi u Sjedinjenim Državama:

 1899 -               22%                  1939 -   7%

1914/18 -           18%                  1945 -   23%

1921 -               12%                  1948 -   17%

1929 -               17%                  1965 -   18%

1932 -               2%                   1983 -   10%

Stoga, sa istorijske tačke gledišta, vidimo da, izostavljajući nužne ciklične fluktuacije, profitna stopa danas jeste niža nego što je bila pre sto godina. Kako bilo, u određenim periodima je ova tendencija bila obrnuta.

 Ako pogledamo cifre najvećih kapitalističkih zemalja tokom perioda posleratnog poleta, kada su se kolosalne sume trošile na nove fabrike i mašineriju, tendencija pada profitne stope se jasno vidi:

 Procentno učešće profita u vrednosti proizvodnje u manufakturnoj industriji:

 1951.    1960.    1969.    1973.    1975.    1979.

Italija                             25,2%   16,5%   19,9%   3,6%     3,3%

Zapadna Nemačka         34,4%   29,3%   20,6%   13,6%   11,0%   11,8%

Japan                            36,3%   43,7%   39,3%   29,2%   15,5%   16,6%

S.A.D.                          25,9%   19,6%   16,2%   17,7%   17,5%   18,6%

V. Britanija                    30,8%   27,4%   16,1%   17,7%   4,7%     9,6%

 

Mala odstupanja ovih cifara od Glikovih se javljaju usled činjenice da se statistika često različito procenjuje. Kako bilo, važan je trend, koji je prilično jasan.

 U narednom periodu, posebno u 80-tim, ova tendencija je oštro okrenuta u drugom smeru, kako su kapitalisti svih zemalja preduzeli korake da podignu profitnu stopu. Ovo je uglavnom činjeno povećanjem stepena eksploatacije. Poslodavci su iskoristili velike "potrese" u ranim 80-tim da istinu ekstra višak vrednosti iz radnika koji su ostali zaposleni. Ovo je posebno tačno bilo u S.A.D. i Britaniji.

 Generalno, polet od 1982-1990. je predstavljao najslabiji investicioni ciklus još od Drugog svetskog rata. Samo u Japanu i Nemačkoj je bilo značajnijeg povećanja u investiranju kapitala. U Sjedinjenim Državama, investicije u proizvodnu industriju su ostale slabe u poređenju sa ranijim poletima. Sa druge strane, nemilosrdni pritisak je vršen na američke radnike da snize plate i podignu profitne stope.

 Takvim sredstvima, kapitalisti su uspeli parcijalno da vrate profitnu stopu. Ali čak i tako, profitna stopa je daleko ispod one koja je bila u "zlatno doba" 50-tih i 60-tih. Ipak, kapitalista može prihvatiti, za izvesno vreme, redukovanu stopu profita, ako se očuva njegova masa. Neki ljudi su zamišljali da će nov period kapitalističke ekspanzije biti garantovan otvaranjem novih polja investiranja u "informatičkoj revoluciji". Ova iluzija je brzo razorena. Kompjutersko i softversko tržište su takođe brzo dostigli saturaciju. Za dve godine, cene personalnih kompjutera su prepolovljene, a cene povezanih proizvoda - programa za tabelarne kalkulacije, tekst procesora, baza podataka i drugo, bivaju povučene nadole zajedno sa njima.

 U stvari, ova nova oblast proizvodnje je klasičan slučaj koji ilustruje ispravnost Marksovih ekonomskih teorija. Troškovi razvoja kompleksnih novih proizvoda su ogromni. Samo Microsoft-ov Access (program za obradu baza podataka), košta oko 60 miliona dolara. Ovo se može nadoknaditi jedino rapidnim povećanjem udela na tržištu i velikim obimom prodaje.

 Kako bilo, sa pojavom hiperprodukcije i padom cena, nivoi profita su počeli da padaju. U tromesečju do septembra 1993, Borland-ov nivo neto profita je pao na 2,6% prodaja, sa 4,2% od pre godinu dana. Ekvivalentne cifre za Lotus su bile 7% i 14,6%. Čak i Microsoft predviđa pad u svojim neto profitima do oko 15% od padajućih prodaja aplikativnog softvera.

 Kapitalisti mogu, određeno vreme, telerisati tendenciju pada profitne stope, pod uslovom da je masa profita očuvana.

 Kao što smo istakli, japanski kapitalisti su decenijama prednjačili u svetu po investicijama u nove mašine i tehnologiju. Dugoročni pad profitabilnosti Japanske industrije je dobro dokumentovana činjenica.

 Između kraja 1986. i početka 1991, investicije kapitala u japanu su beležile dve trećine rasta DBP. Po ekspertima za investicije, Smithers and Co, trenutna kriza u poslovnim investicijama u jApanu je direktno povezana sa ovim fenomenom; grafik pokazuje kontinualan pad stope povratka fizičkog kapitala: "potrebno je sve više i više investicija da bi se ostvarilo dato povećanje u autputu. Ova činjenica ima svoj izraz u padu dugoročne stope rasta Japana."

 Pre "naftne krize" 1974, trend rasta realnog DBP je bio skoro 9%. Onda je pao na 4%. Jedan od faktora je bio taj što je "vraćanje investicija oštro sniženo. Poslovne investicije su postale još manje profitabilne u najskorijem kapital-trošenje lumpenraju." (The Economist, 29/5/93).

 "Iskustvo u Evropi i Americi pokazuje da je učešće trošenja kapitala u DBP od oko 12-15% tipično za zrelu ekonomiju. Japanova stopa je dostigla vrhunac od 22% u 1991-oj. Od onda su kompanije kao što je Toyota najavile oštre redukcije u investicijama. Ali kapitalno trošenje je i dalje iznosilo oko 20,5% DBP-a u 1992. Dalji oštri rezovi su izgledali nužnim, sa posledicama i na zaposlenje i sigurnost potrošača, Smithers and Co očekuju da se kapitalno trošenje skoro prepolovi pre nego što se završi ovo prilagođavanje." (ibid) Svim velikim japanskim kompanijama su opali profiti. Za šest meseci, do septembra 1992, Matsushita (najveći svetski elektronski proizvođač) iskusio je pad od 66% neoporezovanog profita, NEC 71%, Mazda 72%, Nippon Steell 74%. Prosečni pad neoporezovanog profita je bio 36%. Nissan je doživeo svoje prve gubitke od kako se kotira na berzi (1951.) - ukupno 144 miliona dolara. Rezultat? Fabrike pojeli moljci, plate zamrznute, bonusi isplaćeni u neprodatim robama, i, po prvi put u zadnjih nekoliko decenija, otpušteni japanski radnici. Drugim rečima, mnogo hvaljeni "japanski model" je konačno kolabirao.

 Agresivni izvozni metodi japanskih kompanijasu deo pokušaja da se obnovi profitabilnost intenzivnom participacijom na svetskom tržištu. Sa druge strane, zajedno sa masovnim investiranjem u najmoderniju mašineriju, japanski kapitalisti su razvili nove tehnike i radne prakse osmišljene da istisnu maksimum produktivnosti iz radnika. Stoga, Nissan fabrika u Sanderlendu proizvodi 80 automobila po radniku godišnje (isto kao u Japanu) u odnosu na prosečnih 45 automobila u evropskoj automobilskoj industriji. Kako bilo, i povećanje pritiska na radnike i pokušaj da se pronađe izlaz iz krize kroz izvoz naišli su na nepremostive barijere. Jedan od konačnihuzroka kapitalističkih kriza je hiperprodukcija. Radnička klasa nikada ne može kupiti totalni proizvod svoga rada. Kapitalisti ne mogu povećati plate do tačke gde se eliminiše višak vrednosti, jer je njihova glad za viškom vrednosti motorna sila celog sistema. Pod pretpostavkom da se ostali uslovi ne menjaju, ako se realne plate radničke klase povećaju, profiti kapitalista će pasti, izazivajući kolaps investicija, krvotoka sistema.

 U proteklom periodu smo videli surovu borbu da se snize realne nadnice, uz simultano forsiranje na produktivnosti rada. U Sjedinjenim Državama, na primer, realne plate nisu porasle dvadeset godina. U Britanskoj manufakturnoj industriji, radna snaga je redukovana sa šest na četri miliona tokom protekle decenije, a nivo proizvodnje je ostao isti. Pri tom je ovo postignuto bez masovnog uvođenja nove mašinerije, koja bi omogućila progresivan razvoj.

 Kako bilo, nemilosrdno pritiskanje radnika da postižu više profitne stope dostiže svoje granice. Postoji tačka iza koje radnikova fizička sposobnost da proizvodi ne može ići. Težnja da se ide iza ovih granica će neminovno proizvesti eksploziju.

 Čak i kada bi smo ovo isključili, sa striktno ekonomske tačke gledišta, produženo "izbacivanje" radnika iz fabrika stvara nove kontradikcije. Sa jedne strane, rast nezapolsenosti smanjuje tražnju i time produžuje krizu. Sa druge strane, pošto višak vrednosti može biti proizveden samo ljudskim radom, na određenoj tački izbacivanje radnika iz fabrika mora voditi padu, ne samo profitne stope, već i mase profita.

 Pokušaj da se nađe rešenje povećanom participacijom na svetskim tržištima takođe ima granice, posebno što kapitalisti svih zemalja pokušavaju da urade isti stvar.

 U poređenju sa ovim, potresi u Marksovo vreme su bili dečija igra. Jedino rešenje je napad na životni standard radnika. Sada vidimo ovu tendenciju u svim zemljama. Kako bilo, ovo samo daje podstrek novim kontradikcijama. Do stepena do kog uspeju u obaranju plata, na bazi poterbe za "konkurentnošću" u jednoj zemlji, kompetitivna prednost će biti poništena, sve kapitalitičke zemlje će biti na početku, ali će masama svih nacija biti gore.

 Pokušaj da se reši problem povećanom participacijom na svetskim tržištima je vodio još oštrijoj borbi između S.A.D, Evrope i Japana. Takva je oštrina konflikta da bi, u bilo kom drugom istorijskom periodu, već došlo do rata. U savremenoj epohi, iz razloga koje su marksisti objasnili u prošlosti, svetski rat među glavnim imperijalističkim nacijama je virtuelno isključen (iako su "mali" ratovi kao što je Zalivski rat i jugoslovenski konflikt neizbežni). Umesto toga, imamo pretnje trgovinskim ratovima, i rastuću podelu sveta u rivalske blokove, dominirane os strane S.A.D, Japana i zapadne Evrope. Surova borba za konkurentsku nadmoć, očajnički pokušaj da se podignu profitne stope, znači da će svaka nacionalna kapitalistička klasa težiti povećanju pritiska na radnike. Plate, radni časovi, uslovi, socijalne reforme, prava sindikata - sva dostignuća prošlosti - meta su napada. Ovo je recept klasne borbe.

 Koncentracija kapitala

 Ironično je da, upravo sa ovom epohom, kada celom svetskom ekonomijom dominiraju ogromne multinacionalne kompanije, apologete kapitala pokušavaju da pokažu kako budućnost leži u malim preduzećima, ili da upotrebimo njihovu omiljenu poštapalicu, "malo je predivno".

 Ovo maštanje je kao sanjarenje oronulog starog raskalašnika koji pokušava da zaboravi na alimentacije sećajući se snage mladosti. Kako bilo, mladalačka faza kapitalizma je otišla u nepovrat.

 Marks objašnjava kako slobodna konkurencija nužno rađa monopole. U borbi između velikog i malog kapitala, rezultat je uvek isti: "uvek se završava propadanjem mnogih malih kapitalista, koji kapital delimično prelazi u ruke njihovih osvajača, a delimično nestaje." (K. Marks, Kapital, tom I, str. 626).

 Danas, velika moć monopola i nultinacionalnih korporacija drži za vrat ceo svet. Sa zapanjujućim sumama novca, ekonomijama veličine, sposobnošći da maipulišu cenama roba i čak i moću da određuju politiku vlada, one su pravi gospodari planete.

 Brilijantnost Marksovog metoda se vidi posebno u činjenici da je bio sposoban da predvidi neizbežnu tendenciju monopolizacije dok je "slobodna konkurencija" još bila prisutna.

 Danas, uprkos demagoškom blebetanju novina kao što je The Economist o tome kako je "malo predivno", nema mesta pitanju da li je ova opšta istorijska tendencija obrnuta. Naprotiv. Poslednjih nekoliko decenija smo svedoci dosad neviđene težnje koncentraciji kapitala.

 Opšta istorijska težnja koncentraciji kapitala je nužno nezaustavljiva. Ako pogledamo procenat totalne aktive koju drže kompanije u Sjedinjenim Državama, na primer, dobijamo sledeće rezultate:

 100 najvećih      200 najvećih

1925     34,5      ----

1939     41,4      58,7

1954     41,9      50,4

1968     48,4      60,4

Trenutno, ne manje od devet desetina S.A.D. privrede je u rukama 500 najvećih kompanija, i oko 80% toga je u rukama 100 najvećih. Izveštaj S.A.D. senata iz 1980. dalje otkriva da su kontrolni paketi akcija ovih kompanija bile u rukama samo dvadesetak velikih finansijskih institucija. Za uzvrat, ove institucije kontrolišu jedna drugu. Na primer, preko trećine akcija Citibank-a drže 24 glavna "konkurenta".

 Cifre za Britaniju nisu ništa manje prosvetljujuće. Pogledajmo procenat udela 100 najvećih firmi u manufakturnoj industriji:

 1909.    16%

1935.    24%

1949.    21%

1958.    32%

1963.    37%

1970.    46%

Sitacija u Nemačkoj nije ništa drugačija. U 1982. firme sa preko 200 zaposelih su predstavljale svega 11,9%. Do 1991 dostigle su 45,1%.

 Malo jeste ili nije "predivno", ali je činjenica da firme sa preko 500 zaposlenih dominiraju u svim velikim kapitalističkim privredama u odnosu na mala preduzeća, i to 49% proizvodnje u Francuskoj, 66% u Britaniji, 60% u zapadnoj Nemačkoj i zapanjujućih 71% u S.A.D.

 Jedini izuzetak je Japan, sa 33%, ali ovo je više formalno nego stvarno, jer veliki broj malih firmi veoma zavisi od monopola, i stvarno predstavlja ispomoć inustrijskih giganata. Trenutno japanske male firme propadaju po stopi od preko 1.000 mesečno. Slično je i u Evropi.

 Uvodnik u The Economist-u (18/7/92) ističe da "je bilo 3,6% miliona malih i srednih preduzeća u Evropskoj Uniji u 1989. na početku decenije.

 "Sada se gep vratio, i širi se. Mnoge male firme su propale zbog stagnacije privredei cena akcija preživelih su lošije prošle od velikih kompanija. Banke su smanjile pozajmice." I ovo je glas novina koje su zagovarale mala i srednja preduzeća koja su navodno predsatvljala budućnost "slobodne tržišne ekonomije"! Pri tom ove cifre ne govore sve. U poslednjem periodu,m posebno tokom poleta 80-tih, tendencija ka koncentraciji kapitala je enormno ubrzana, kako su veliki monopoli napravili bogatstva preuzimanjima firmi, praćenim svim vrstama prevata i korupcije... Ova vrsta spekulativne groznice, težnja da se "zaradi preko noći": iz neproduktibne aktivnosti, a ne samo stvaranje realnog bogatstva putem investicija, kapakteriše savremeni period kapitalizma.

 U Britaniji, gde je kapitalistička klasa opstajala na potpuno parazitski način godinama, "merdžer manija" se pokazala u posebno oštrom vidu kroz "Tačer deceniju", koincidirajući sa potpunim rasturanjem manufakturne industrije. Stoga, u 1979. je bilo 534 preuzimanja, sa totalnom vrednošću od 71,6 milijardi funti. Do 1987, cifra se popela na zapanjujućih 1.125, sa totalnom vrednošću od 715,5 milijardi funti - deset puta više.

 Isti fenomen se može primetiti i na globalnom nivou. U prvih devet meseci 1990-te, broj svetskih merdžera i akvizicija je bio 6.883. Naredne godine, uprkos recesiji, odgovarajuća cifra je i dalje bila 6.151. Proces koncentracije kapitala napreduje, uprkos svoj propagandi o "slobodnom preduzetništvu".

 U Britaniji, pedeset velikih kompanija kontroliše 90% međunarodne trgovine. Na drugačijem niovu, jedna trećina svetske trgovine je u rukama velikih multinacionalnih kompanija sa stvarno zapanjujućim sumama kapitala na raspolaganju. Spekulativni moment ovog kapitala širrom sveta može stvarati ili rasturati vlade. Moć velikih monopola je otkrivena kroz krizu Evropskog monetarnog sistema (EMS), kada je manipulacija milijardama internacionalnih tržišta novca izazvala devalvaciju funte, lire, pezete, i drugih moneta.

 U periodu kapitalističkog uspona, buržoazija je igrala progresivnu ulogu u razvoju proizvodnih snaga, investirajući u industriju, nauku i tehnologiju. U epohi kapitalističkog nazadovanja, vidimo da se javlja potpuno drugačija slika. Spekulativne aktivnosti i investicije u parazitski uslužni sektor istiskuje investicije u produktivne aktivnosti kao izvor profita. Kada se velika bogatstva mogu napraviti jednim telefonskim pozivom trgovca monetama, zašto rizikovati kapital kupovinom skupe mašinerije koja nikada neće moći da napravi profit?

 Kockanje na berzi je dostiglo epidemske proporcije. Skoro 200 milijardi dolara godišnje ode na finansiranje spekulativnih preuzimanja samo u Sjedinjenim Državama. Dok se fabrike kontinualno zatvaraju, u periodu od 1989-91 više od polovine svetskih investicija je bilo u sektor usluga. Dok je deo ovoga imao produktivni karakter (transport i drugi delovi produktivne infrastrukture koja se pravilno uključuje pod naziv "usluga" od strane buržoaskih analitičara) većina, od prodavnica nekvalititene hrane do bankrastva i osiguranja je imala parazitski i neproduktivan karakter.

 Svakoga dana oko 1.000 milijardi dolara pređe iz ruke u ruku na stranim tržištima valuta. Ipak samo 5-7% ovoga predstavlja realnu proizvodnju i dogovore o razmeni. Ostatak čine masovne spekulacije međunarodnim valutama, gde se bogatstva prave za nekoliko sati, bez potrebe za bilo kakvom proizvodnom aktivnošću.

 Da bi se razumeo eksplozivan rast ove spekulativne aktivnosti, između 1980 i 1990, količina svetskih međudržavnih transakcija u ekvivalentima je rasla stopom od 28% godišnje, sa 120 milijarde dolara na 1.4 trilion godišnje.

 Trgovina valutama je porasla više nego za trećinu od aprila 1989, kada je istraživanjem centralne banke procenjen neto dnevni obrt od 650 milijardi dolara - što je bilo duplo više nego u prethodnom istraživanju iz 1986.

 

Ogromne sume novca kojima raspolažu velike banke, i koji se uglavnom koristi u spekulativne svrhe, prikazuju sledeće cifre. U 1980, nivo internacionalnog pozajmljivanja (uključujući i domaće ugovore u stranoj valuti) je bio 324 milijarde dolara. Do 1991, uprkos oštrom ukidanju pozajmica zemljama Trećeg sveta, kao rezultat dužničke krize, ta cifra je porasla na zapanjujućih 7,5 triliona.

 Da bi smo shvatili veličinu ovih cifara, nužno je podsetiti se da je u 1980, kombinovani DBP 24 zemalja OECD (ceo razvijeni kapitalistički svet) bio 7,6 triliona. U 1991, bio je 17,1 trilion. Prema tome,u jednoj deceniji, tržište internacionalnih bankarskih zajmova je poraslo sa 4% totalnog DBP OCED-a na 44%.

 Ove cifre daju pravu sliku o moći velikih banaka i monopola na svetskom nivou. Po poslednjem brojanju, u 1990, bilo je otprilike oko 35.000 "transnacionalnih korporacija" sa 147.000 stranih afilijacija. Kako bilo, u stvarnosti, šačica gigantskih monopola dominira. Parazitski i spekulativni karakter ovih monopola objašnjava zašto je polet od 1982-90 imao potpuno drugačiji karakter od poselratnog poleta.

 Bendžamin Fridman sa Harvarda ističe da su između 1980 i 1989:

"Korporacije pozajmljivale ne da bi investirale već da bi vršile finansijske transakcije - uključujući merdžere, otkup svojih akcija na berzi i izvlačenje - što je jedva isplatilo njihove ili dugove drugih korporacija. Kao rezultat, agregatna neto vrednost korporativnog sektora je pala za više od jedne četvrtine u odnosu na veličinu privrede."

 Marks objašnjava da se u krajnjoj liniji buržoazija bavi "fantomskim ciframa" - kamatom i spekulativnim aktivnostima koje će progutati celu proizvodnju sveta. Statistike pokazuju da spekulativna grozinca uveliko prevazilazi stvarni nivo proizvodnje na svetskom nivou. Marks je takođe upozoravao da ovaj proces ne može biti prolongiran unedogled, već da kao što sada vidimo u Japanu, nužno vodi kolapsu proizvodnje, jednom kada ovaj spekulativni mehur pukne.

 Sudbina miliona ljudskih bića je u rukama ovih monstruoznih monopola, vođenih isključivo i prosto instiktom grabljivca da se napravi "lak novac" neproizvodnim spredstvima. Kolaps EMS i stalna nestabilnost svetskih finansijskih tržišta su ilustracija ove moći, koja je dodatni faktor nestabilnosti, preteći u svako vreme da uvuče svet u novu finansijsku krizu, koja, s obzirom na nesigurno i neslavno stanje svetskog kapitalizma, može završiti u dubokoj recesiji.

 "Prosto rečeno, vlade nemaju osnova za žaljenje na rizik na novu depresiju. Današnja finansijska tržišta su više nego sposobna da stvore preduslove, i ekonomska politika možda neće biti sposobna da se izbori... Globalni tokovi kapitala su jedan od najvećih razloga za strah da bi finansijski potres mogao izazvati duboku, svetsku recesiju." (The Economist, 19/9/92).

  Hiperprodukcija i krize

 Bolest sistema pokazuje fenomen suvišnih kapaciteta koji pogađa sve velike kapitalističke ekonomije. U Marksovo vreme, kriza kapitalizma se manifestovala u periodičnim krizama hiperprodukcije. U savremenim uslovima, veliki monopoli imaju neophodnu tehnologiju da proračunaju unapred raspoloživo tržište za njihove proizvode. Stoga, oni su težili da smanje proizvodnju pre nego što dođu u tačku faktičke hiperprodukcije.

 Činjenica da kapitalisti nisu sposobni da potpuno koriste proizvodne kapacitete čak i periodima poleta je jasna ilustracija marksističke tvrdnje da su proizvodne snage prevazišle uske granice privatnog vlasništva i nacionalne države.

 Kako bilo, sadašnja situacija je još gora. Umesto suvišnih kapaciteta vidimo ponovno pojavljivanje stvarne hiperprodukcije u velikom broju oblasti, ne samo u poljoprivredi, gde se "planine hrane" pojavljuju kao opscena uvreda gladnim milionima ljudi u Trećem svetu, već i automobila, kompjutera i mnogo drugih roba.

 U Manifestu komunističke partije, napisanom 1847, Marks i Engels su precizno opisali krize kakve danas imamo priliku vidimo:

 "U ovim krizama veliki deo ne samo postojećih proizvoda, već i ranije stvorenih proizvodnih snaga periodično se uništava. U ovim krizama izbija epidemija koja bi, u ranijim epohama, izgledala apsurdnom - epidemija hiperprodukcije. Društvo iznenada otkriva da je bačeno nazad u stanje trenutnog varvarizma: izgleda kao da ga je glad, univerzalni rat razaranja, lišila zaliha svih sredstava za opstanak: industrija i trgovina izgledaju uništeno, i zašto? Zato što ima previše civilizacije, previše sredstava za opstanak, previše industrije, previše trgovine. Proizvodne snage koje stoje na raspolaganju društvu ne teže dalje da nastave razvoj uslova buržoaskog vlasništva, naprotiv, postale su previše moćne za ove uslove, koji ih sputavaju, i čim prevaziđu ove okove, unose nered u celo buržoasko društvo, ugrožavaju egzistenciju buržoaskog vlasništva. Uslovi buržoaskog društva su preuski da obuhvate svo bogatstvo koje su stvorili. I kako buržoazija prevazilazi ove krize? Sa jedne strane prisilnim uništavanjem mase proizvodnih snaga; sa druge, osvajanjem novih tržišta, i temeljnijom eksploatacijom starih. To jest, utabavajući put za još ekstenzivnije i destruktivnije krize, i smanjivanjem sredstava kojima se krize sprečavaju." (Marks i Engels, Odabrana dela, tom I, str. 113-4).

 Ovi redovi su sveži relevantni danas kao i kada su bili pisani, pre 140 godina.

 Pogledajmo samo stanje automobilske industrije, gde stotine hiljada radnika gubi posao jer je tržište presaturirano. Japanski proizvođači automobila su stekli veliku prednost nad svojim inostranim rivalima delimično na bazi investiranja u modernu tehnologiju, delimično još nemilosrdnijim i "naučnim" istiskivanjem relativnog viška vrednosti iz svojih radnika.

 Japanski monopoli, sa njihovim jakim naglaskom na modernu mašineriju, bili su spremni da prihvaterelativno nisku stopu povraćaja investicija, koju nadoknađuje veći obim prodaja izvozom.

 Kako bilo, najveći broj porodica u Japanu, S.A.D. i zapadnoj Evropi sada poseduje bar jedan televizor, automobil, video, hi-fi opremu, itd. Tendencija proširenja tržišta veštački putem kredita je dostigla svoje granice, vodeći opštoj dužničkoj krizi.

 U ovoj situaciji, došlo je do pada, ne stope, već mase profita. U prošlosti, svaki japanski automobil je donosio 83.000 jena profita. Cifra je sada oko 15.000 jena. Štaviše, japanski proizvođači automobila su razvili proizvodne kapacitete bazirane na pretpostavci od 10-15% rasta tržišta svake godine. U stvarnosti, rast tržišta je bio najviše 2-3% u skorijoj prošlosti.

 Zapadno-evropsko tržište automobila je smanjeno za 16% u obimu u odnosu na 1993, podstičući rat cenama među automobilskim kompanijama koje pokušavaju da se otarase svog viška proizvoda. Samo najveće i najmoćnije kompanije mogu preživeti u takvoj situaciji, i ne sve od njih.

 The Economist (5/2/94) je objasnio ozbiljnost situacije:

"Dokaz problema evropske automobilske industrije je višak proizvodnih kapaciteta od oko 2 miliona automobila godišnje. Kad bi sve Evropske fabrike bile opremljene da rade punim kapacitetima, postojao bi višak od 3,5 miliona automobila godišnje."

  Životni standard

 Tokom perioda od skoro četri decenije posle Drugog svetskog rata kapitalistički sistem je iskusio novo produženje života zbog gore navedenih razloga. Ovo je reflektovano u rastućem životnom standardu velikog dela populacije u razvijenim kapitalističkim zemljama.

 U uvodu u Živeće misli Karla Marksa, Trocki se bavi tzv. "teorijom rastuće bede", koju su buržoaski kritičari Marksa koristili da bi pokušali da diskredituju marksizam, ističući pobedonosno povećane životne standarde radnika na zapadu u odnosu na prošlost.

 Kako bilo, Marks nikada nije poricao da bi, pod određenim uslovima, nadnice mogle rasti. Takav stav bi bio potpuno detinjast. Naprotiv, potrudio se da objasni kako nadnice neizbežno rastu u određenim periodima razvoja kapitalizma, a padaju u drugim. Ali čak i u najprosperitetnijim periodima kapitalizma, relativno poboljšanje životnih standarda radnika nikada ne može ukinuti višak vrednosti, i nikada ne može promeniti socijalni položaj radnika:

Ali samo koliko bolja odeća, hrana i tretam, i veći pecilium (robov džeparac - EG i AW), pomažu kod eksploatacije roba, toliko malo se odvaja za nadnicu radnika. Rast cene rada, kao posledica akumulacije kapitala, znači u stvari samo to da dužina i težina zlatnog lanca u koju je nadničar sebe već okovao, dozvoljava popuštanje njegove zategnutosti." (K. Marks, Kapital, tom I, str.618).

 Kada kapitalisti prave super-profite od rada radničke klase, kada tražnja raste i kada su knjige narudžbi pune, kada se radnici osećaju dovoljno jakim da zajedno, kroz njihove sindikate, zhatevaju povećani udeo u proizvodu njihove radne snage, onda kapitalisti mogu pristati na podele sa njima deo plena.

 U najboljem slučaju, povećanje nadnica u uspešnom periodu bi označavalo relativnu redukciju u količini neplaćenog rada "datog" kapitalisti od strane radnika. Ali nikada ne može značiti ukidanje eksploatacije. Naprotiv, rast nadnica je često praćen povećanjem stepena eksploatacije, i relativnim pogoršanjem položaja radnika u odnosu na kapitalistu.

 Radnici su u opštem slučaju zainteresovani za količinu keša koju dobijaju u nadnici, i šta on može kupiti. Oni nisu toliko svesni o količini rada koju daju za uzvrat, u vidu prekovremenog rada, dogovora o produktivnosti i sl. Dokle god je novac tu na kraju nedelje, radnici mogu, bar za određeno vreme, izdržati ubistven tempo rada, koji ugrožava njihovo zdravlje, porodicu i socijalni život. Niti su svesni da, dok njihove plate rastu apsolutno, profiti gazda rastu relativno još više.

 Činjenica da radnik može da priušti sebi kupovinu televizora ili polovnog automobila (na kredit) ne menja njegov ili njen položaj vis a vis (u odnosu na) kapitalistu. Nadasve, u periodu monopolskog kapitalizma, ideja da radnik može "poboljšati svoje uslove" napornim radom je farsa.

 Marks je isticao tendenciju kapitalizma da se sve više oslanja na rad žena i dece. Danas, dečiji rad navodno je ukinut u naprednim kapitalističkim zemljama. Ipak, i dalje ulazi u sastav kapitala kroz proizvode Trećeg sveta, gde ekstenzivna i zastrašujuća eksploatacija dece još postoji.

 Kako bilo, eksploatatcija žena i mladih je važan i rastući faktor u ekonomskom životu naprednih kapitalističkih zemalja. Koliko radničkih porodica može očuvati svoj trenutni standrad bez toga da žene, sinovi i kćeri doprinose prihodu domaćinstva prihodima od malo plaćenih poslova?

 U savremenim uslovima proizvodnje, čista fizička snaga je često manje bitna nego spretni um i ruke. Ovo znači mogućnost šire eksploatacije žena i mladih, često zaposlnih za male nadnice na bazi privremenog rada znači da je sta vraćen unazad sto godina.

 "Žene i dalje jadikuju nad malim udelom u višim poslovima; ali niže niz lestvice, stvari su drugačije. U Birtaniji, broj zaposlenih žena se povećao za 18% od 70-tih, dok je zaposlenost muškaraca pala za 7%. Britanija sada ima skoro isti broj ženskih i muških radnika, iako mnoge od njih ne rade puno radno vreme. U Americi, takođe, žene su uzele veći deo novih poslova od kraja 70-tih. Po tekućim trendovima, početkom sledećeg veka, 'tipičan' radnik u Americi i Britaniji će biti žena (The Economist, 11/12/93).

 Participacija žena u proizvodnim procesima je preduslov za njihovu emancipaciju od uskih ograničenja doma. Ulazak žena radnika u redove industrije predstavlja novi i vitalni izvor snage za radničku klasu i radnički pokret. Kako bilo, uprkos razdraganom tonu ovog buržoaskog pica uvodnika, surova realnost ženskog rada, danas kao i u Marksovo vreme, je blatantna eksploatacija u svakom smislu reči.

 "Rast zaposlenosti žena je dobrodošao - i za nove zaposlene i za ekonomiju u celini", likuje pisac uvodnika. Ali onda pušta mačku iz džaka: "Ipak, pad u tražnji za neškolovanim radnicima i influks ženskih radnika su zajedno smanjili plate na takvim i radnim mestima sa skraćenim radnim vremenom. Muškarci su manje spremni da rade za vrlo nisku platu." (The Economist, 11/12/93).

 Takođe, isti Torijevski licemeri koji oplakuju rast kriminala i anti-socijalnog ponašanja među mladima i "srozavanje porodice" navodno izazvanim zaposlenim ženama, žmure pred efektima kapitalističke krize na porodicu. "Relate", bračno savetovalište prijavljuje povećanje od 50% u svom radu u proteklih pet godina. Nezaposlenost i dugovi koji se gomilaju imaju "razarajuće efekte na život porodice."

 Stoga, čak i u najboljem periodu, rast životnih standarda je praćen povećanom eksploatacijom, relativnim padom radničkog položaja u odnosu na kapitaliste, i super-eksploatacijom žena i mladih na loše plaćenim poslovima koji su često neobaveznog ili privremenog karaktera.

 Kako bilo, iluzija "prosperiteta" je sada ozbiljno potkopana. Neumoljiv rast nezaposlenosti znači da čak i relativni uspesi prošlosti, mala zadovoljstva koja mogu priuštiti određenu utehu, koja čine život civilizovanijim, su ugrožena. Ne samo ove stvari, već i krov nad glavom je skoro skintu momentalno. Stoga, društvo je pogođeno rastućim osećajem nesigurnosti.

 Sva dostignuća prošlosti su ugrožena, i kapitalisti pokušavaju da povećaju svoje profitne margine na račun radničke klase i najsiromašnijih delova društva. Nezaposleni, stari, bolesni, součavaju se sa kontinualnim napadima na državu blagostanja. Oni radnici koji su dovoljno "srećni" da imaju posao se suočavaju sa opštim napadom na plate i uslove rada.

 U Britaniji, koja se nekada hvalila jednim od najrazvijenih socijalnih sistema, torijevska vlada je ukinula Platni Savet, koji je uspostavio Vinston Čerčil 1910, koji je trebalo da štiti nadnice miliona nisko plaćenih radnika. Svuda poslodavci iskorišćavaju anti-sindikalne zakone da snize plate.

 Nedavni izveštaj dr. Nila Milvarda sa Policy Studies Institute [Instituta političkih nauka], prihvaćen od strane vladinog Department of Employment [Ministarstva za zaposlenje] provocirao je the Financial Times da prokomentariše: "Sve više neregulisano tržište rada se vraća u stanje u kom je bilo u 19. veku pre trejdjunionizma... Studija pokazuje da oštar pad u radničkom trejdjunionizmu od 1980 (sa padom sa 58 na 40% u članstvu) nije izazvao nikakav spontani pokušaj poslodavaca da primene alternativne forme reprezentacije radnika ili zajedničke konsultacije." Umesto toga, kaže se u izveštaju, oni "izgleda da se kreću ka situaciji u kojij se ne-menadžerski zaposleni tretiraju kao 'faktor proizvodnje'."

 Kad su radnici tretirani drugačije? Kako bilo, nema sumnje da gazde, u Britaniji i drugde, koriste prednost masovne nezaposlenosti i reakcionarne anti-sindikalne zakone i druge forme "deregulacije" pokušavajući da izvedu stvarnu kontra-revoluciju na nivou fabrika. Čak je i konzervativni Financial Times primoran da prizna da "menadžment postaje sve više autokratski u svom sprovođenju autokratske vlasti."

 U izveštaju se dodaje:

"Nedavni rast nejednakosti u platama i zaradama za koji se može primetiti da je veći u Britaniji nego u skoro bilo kojoj drugoj razvjenoj privredi sustižu povećanje nejednakosti uticaja i pristupa ključnim odlukama o radu i zaposlenju."

 Po ciframa koje je nedavno publikovao dr. Nik Adking, statističar u Department of Social Security [Ministarstvu za socijalnu zaštitu], stvarni dohodak najsiromašnijih 20% u Britaniji je pao za oko 3%, nakon troškova smeštaja, između 1979 i 1990-91. Sa druge strane, najbogatijih 20% je imalo rast dohodaka od 49% u istom periodu. U 1990-91. najsiromašnijih 20% je zavisilo na državnim davanjima za 69% svog dohotka.

 Ukidanje platnih saveta u 1993. je rezultovalo u značajnom padu u platama, po istraživanju Low Pay Network, koje je otkrilo da je 18,1% poslova plaćan ispod prethodno ustanovljnog minimuma. U nekim sektorima, položaj je bio mnogo gori: "Istraživanje, koje je pokrilo 1.500 upražnjenih mesta u 45 poslovnih centara otkrilo je da je 27,1% poslova u prodajnom sektoru plaćeno ispod prethodnog minimuma ustanovljnog od strane saveta, a sledili su frizerska delatnost sa 20,8%, industrija odeće sa 13,8% i uslužni sektor sa 12,2%.

 Nedovoljne plate su bile od prosečnih 9,2% u sektoru industrije odeće, do prosečnih 22,6% u frizerskom sektoru, gde je poslednji odnos bio 2,88 na sat. Pre ukidanja platnih saveta, vlada je tvrdila da će ukidanje statutnog minimuma imati mali uticaj na rast nezaposlenosti." (Financial Times, 14/2/94).

 Po zvaničnim ciframa, prosečni Britanac je imao rast realnog dohotka za 25,4% od 1979. Ali ovo prikriva veliko povećanje životnog standarda višeg sloja, i, na drugom kraju, rapidni proces osiromašenja. Istina je da je mnogo radnika u poslednjem periodu moglo da kupi stvari kao što su video rekorderi, mašine za pranje sudova, hi-fi oprema i slično što je bilo nezamislivo za prethodne generacije. Ovo stvara osećaj blagostanja i "prosperiteta". Kako bilo, sa jedne strane ovo delimično oslikava opšte pojeftinjenje roba, manifestovano rapidno padajućim cenama onoga za šta se ranije smatralo da pripada luksuznoj robi (kompjuteri su dobar primer). Sa druge strane, potrošački bum 80-tih je postignut na račun kolosalnog povećanja zaduženosti putem kredita, koje je, kao što smo videli, jedan od razloga produženosti sadašnje recesije.

 Uzmimo Japan za primer. U 1986. japanska domaćinstva su imala dugove vredne 92% njihovih dohodaka posle oporezivanja. Cifra u S.A.D. je bila slična. Do kraja decenije, cifra u Japanu je skočila na 116%. Ali problem sa kreditom je, kao što svaki radnik zna, taj što on ipak na kraju mora biti plaćen - i to sa kamatom. To je način kapitalizma da prevaziđe svoje normalne okvire. Ali na kraju, cena se mora platiti u formi produbljivanja krize. Po nekim procenama, teret otplate dugova u Japanu je smanjio potrošačku tržanju za oko 2% od 1990. Britanija i Amerika su ranije iskusile isti fenomen.

 Drugim rečima, apsolutno povećanje životnih standarda tokom poleta je postignuto u razvijenim kapitalističkim zemljama, sa jedne strane ekstra radom radnika, naprežući se do krajnjih granica, radeći prekovremeno, vikendima itd. Sa druge strane, postignuto je jeftinim radom i eksploatacijom žena i mladih. Na kraju, bilo je rezultat "veštačkog raja" kredita koji je završio košmarom zaduženja.

 Sve ovo, naravno, odnosi se na prosečne radnike tj. "dobro plaćene" poslove. Ali na kraju skale, vidimo nemilosrdno širenje siromaštva, i čak stvaranje, na najnižem nivou, vrste "pod-klase" ljudi kojima je, u suštini, onemogućeno pravo na civilizovanu egzistenciju.

 U Londonu i parizu imamo bauk beskućništva i veliki broj mladih ljudi bez posla, koji žive na ulici u uslovima koji podsećaju na viktorijanska vremena - lak su plen kriminalu, zavisnosti od droge i prostituciji.

 The Economist (11/4/92) je objavio članak koji opisuje uslove urbanih siromaha u Sjedinjenim Državama:

Ovi trošni vertikalni getoi, u kojima živi 20.000 ljudi, od kojih su svi crni: još 5-7.000 živi kao nezakoniti slepi putnici. Dole, u pustoši razbijenih prozora i ustajalog urina, gomilaju se američke najpatološkije bolesti. Statistika jasno kaže kako 50 godina 'javnog stanovanja' nije pomoglo onima kojima je bilo namenjeno: ...devet desetina domaćinstava ima smo jednog roditelja, tako da je roditeljski autoritet slab. Skoro svi zavise od neke vrste državne pomoći. Ovaj projekat je bio namenjen obezbeđivanju najnužnijeg smeštaja. Ipak je mnogo porodica živelo ovde tri generacije." Ovi redovi se odnose na Robin Taylor Homes u Čikagu, ali se mogu odnositi na bilo koju od hiljadu sličnih "unutrašnjih gradskih oblasti", i to se samo u Sjedinjenim Državama. Članak se nastavlja:

 "Zakon o stanovanju iz 1949. je obećao 'pristojan dom i odgovarajuće okruženje za svaku američku porodicu.' Tokom ekonomskog poleta 80-tih, petina najsiromašnijih u zemlji je postala još siromašnija, i stambena pomoć je porasla. Broj domaćinstava na ivici siromaštva koja su primala pomoć je porastao za 161% između 1974. i 1989. na 2,4 miliona, po zajedničkom centru za smeštaj na Harvard Univerzitetu. Ali, rast siromaštva je prevazišao rast federalnih resursa. Preko 5 miliona podstanara i 4 miliona vlasnika domova žive, bez pomoći, ispod ivice siromaštva.

 "U prošlosti, smeštaj je bio kao tržište automobila: kroz zastarevanje proizvodi postaju jeftiniji, i time dostupni siromašnima. Ali, ne više. Broj jedinica za stanovanje koje su iznajmljene za manje od 250 dolara mesečno ( u dolarima iz 1989) je pao sa 8,6 miliona u 1974. na samo 6 miliona u 1989. Brojne 'jeftine' stambene jedinice su se 'pogospodile' tokom 80-tih. U siromašnim naseljima, još više stambenih jedinica je obećavalo gazdama tako male prihode da su zgrade napuštene, pojačavajući urbani raspad.

 Cena smeštaja sada leži u srcu siromaštva Amerike. Više od tri četvrtine podstanara ispod granice siromaštva i više od polovine siromašnih domova troše više od polovine svog dohotka na troškove stanovanja. Potrebno je 20 milijardi da se očiste američke zgrade i pripreme za prodaju.

 Ali, uzmite u obzir ovo. Nekih 56% federalnih subvencija za stanovanje, ili 49,9 milijardi dolara ide (većina u formi olakšanja stanarine) najbogatijoj petini Amerikanaca svake godine. Samo 14,9 milijardi ide najsiromašnijoj petini. Disparitet je apsurdan, vidljiv."

 Iste novine (21/3/92) su se bavile širenjem bolesti, kao što je tuberkuloza u siromašnim urbanim oblastima u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama:

 "Sjedinjene Države su smatrale da su iskorenile TB. Ipak, ove bolesti su već dostigle epidemiološke razmere u Njujork Sitiju: doktori procenjuju da je bilo skoro 5.000 novih slučajeva prošle godine, 35% više nego 1990 (poslednja godina za koju su dostupni zvanični podaci), i oko 300 smrti. Više od jednog u šest američkih TB bolesnika je u Njujork Sitiju.

 Prošle godine su bile epidemije boginja i sifilisa, takođe, a borba protiv AIDS-a ide sve vreme. Sada vaskrsnuće TB preti da prevaziđe moći gradskih lekara. Dugi pad TB je stao u Njujorku krajem 70-tih, ali samo u poslednjih par godina se zaraza brzo širila. HIV virus, beskućništvo, siromaštvo, i zavisnost od droge čine sve ljude ranjivijim. Bolest se inkubirala u gradskim prepunjenim zatvorima, bolnicama i skloništima. Dva od tri bolesnika su mladi crnci ili Hispanci. Njujorčani imaju goru statistiku od većine zemalja Trećeg sveta kada se radi o završavanju lečenja. U Tanzaniji, na Malaviju i Mozambiku, po Svetskoj Banci, stopa izlečenja (od TB) je 80%, a u istočnom Harlemu, sa jednom ood najvećih stopa infekcija, 11%."

 Marks i Engels su istakli pre jednog veka da je buržoazija bila primorana da preduzme korake da uvede bolju sanitarnu zaštitu u radničke oblasti kada su epidemije počele da se šire i "uvaženim" kvartovima srednje klase. U članku se dalje ističe rizik sudskih odluka protiv Veća Njujorka, i komentariše se:

"Njujork ih ne može priuštiti. Šta više, može li priuštiti da se TB širi - kao što hoće - ka luksuznim kancelarijama i lepim kućama."

 Iza pravedničke indignacije buržoazije protiv tzv. "zakona rastuće bede" leži neprijatna svest da, u stvari, postoji tendencija da se značajan sloj društva svede na apsolutno siromaštvo. Dok bogati postaju sve bogatiji, siromašni su potonuli na nivo koji je doslovno jednak vrsti uslova kakve asociramo sa novelama Čarlsa Dikensa - ili poglavljima u Marksovom Kapitalu, O Mašineriji i radnom Danu - jednim od najvećih primera socijalne kritike u celoj političkoj literaturi.

 Nedavna studija dečijeg dobrotvornog društva je otkrila da osnovnu socijalnu zaštitu prima 1.5 miliona porodica u Britaniji i da ona nije dovoljna ni za ishranu deteta propisanu u viktorijanskom radničkom domu.

 Komisija za ishranu je izračunala da ishrana deteta u javnoj kuhinji u Ist Endu u Londonu u 1876 dostigla cenu od 5,46 funti nedeljno po današnjim cenama. Poredeći ovo sa 4,15 funti nedeljno u dečijem dodatku za decu ispod 11 godina, Toni Vajt, direktor društva je prokomentarisao: "Zaprepašćujuće je da kako se približavamo 2000-toj godini, čak ishrana iz javne kuhinje iz 1876. preskupa za svaku četvrtu porodicu sa našom decom."

 Marks je pisao o užasnim uslovima pretežno ženskih radnika u trgovini odećom u Ist Endu u Londonu. Ukidanje platnih saveta i drastična redukcija inspekcije fabrika za vreme torijevske vlade znači da će, verovatno, uslovi (uglavnom azijskih) žena radnica u ovoj oblasti postati slična.

 I ne samo u Britaniji. U Kaliforniji, jednoj od najprosperitetnijih i "najliberalnijih" država najmoćnije i najbogatije nacije na svetu, imamo isti fenomen - "agonija teškog rada, ropstva, neznanja, brutalnosti i mentalne degradacije," o kojima je Marks pisao. Stoga, The Economist (12/2/94) piše:

"Industrija odeće u Kaliforniji je dugo zavisila od švalja, obično kineskih imigrantkinja, koje su naporno radile u radionicama za ilegalno niske plate." Za haljinu koja se prodaje po 150 dolara, švalja bi "verovatno dobila oko 6 dolara.

 U decembru (1993), istraga 71 radnje u San Francisku i Ouklendu je otkrila da više od polovine krši standarde o minimalnim nadnicama. Šivenje za Esprit, Lik Klerborn, Izumi i druga blistava imena su radili nedovoljno plaćeni radnici."

 Često se zaboravlja da su svi uspesi radničke klase u prošlosti postignuti borbom. Vladajuća klasa nikada ništa nije predavala bez borbe. Istina je da, u periodima ekonomskog napretka, kapitalisti mogu priuštiti da podele s njima mali deo svojih profita, dokle god nastavljaju da se bogate na račun radničke klase. Ali sada kada je period uspona završen, lansirali su sveopštu ofanzivu da eliminišu dostignuća rada.

 U Sjedinjenim Državama, čak i tokom "Reganovog poleta" 80-tih, troškovi jedinice rada u manufakturnoj industriji su se u stvari smanjili za prosečnih 6,4% godišnje (od 1985-93).

 U Nemačkoj i Japanu su porasli 4,2% i 6,6% respektivno u istom periodu. Ali sada Nemački i Japanski kapitalisti žele da sprovedu istu politiku. Kancelar Kol drži pridike nemačkim radnicima, žaleći se da su "preplaćeni", "lenji" i da premalo sati rade.

 Kapitalisti svih zemalja pevaju istu pesmu. Fred Lempers iz holandske privredne komore je nedavno izjavio da se holandske kompanije nadaju da će minimalna plata (2.163 guldena, tj. 1.141 dolar mesečno) biti "u najmanju ruku prepolovljene".

 U Belgiji, nametanje serije škrtih planova je izazvalo generalni štrajk u novembru 1993. Pokušaj španske vlade da nametne deregulaciju tržišta rada je takođe izazvalo 24-časovni generalni štrajk. Gde god pogledate, kapitalisti i njihove vlade pokušavaju da pronađu izlaz iz krize na račun radničke klase. Iluzije o budućnosti baziranoj na punoj zaposlenosti i prosperitetu koje su postale rasprostranjene širom razvijenog kapitalističkog sveta na bazi skoro četri decenije ekonomskog napretka, brzo nestaju:

"Američka tradicija je bazirana na očekivanju rasta bogatstva. Veliki delovi populacije se sada suočavaju sa realnošću da su siromašniji nego što su njihovi roditelji, ili čak dedovi. Cena industrijske konkurentnosti može stoga biti snižavanje očekivanja, ne samu u pogledu na plate već i radne sate i uslove rada. U S.A.D, lekcija se pokazala bolnom. Evropa, njen najveći deo, tek treba da se sa tim suoči." (Finacial TImes, 7/2/94).

 "Treći svet"

 Period od Drugog svetskog rata je bio jedno neprekidno previranje u nerazvijenim kapitalističkim zemljama. Narodi Afrike, Azije, Latinske Amerike, koji čine dve trećine ljdske rase, imali su malo koristi od slike ekonomskog rasta inustrijalizovanog zapada. Oni su ostali gladni posmatrači na fešti svetskog kapitalizma.

 Čak i relativni razvoj industrije koji je omogućio svetski ekonomski polet od 1948-73 nije sprečio pad nacionalnog dohotka u većini ovih zemalja, vodeći opštoj ekonomskoj i socijalnoj krizi.

 Nominalno nezavisni, još više su porobljeni nego pre. Privrede ovih zemalja su vezane milionima lanaca za kočije svetskog imperijalizma, koji sprovodi svoju dominaciju kroz internacionalnu trgovinu i mehanizme svetskog tržišta baziranim na razmeni više rada za manje. Po ciframa objavljenim u UN Development Programme za 1992, gep između bogatih i siromašnih zemalja je nezadrživo rastao proteklih decenija. Od 1960. udeo najbogatijih u svetkom DBP je porastao sa 70,2% na 82,7%. Ovo znači da su industrijalizovane kapitalističke zemlje sada 60 puta bogatije nego one u kojima živi najsiromašnijih 20%. Procep ozmeđu ovih je udvostručen u poslednjih trideset godina.

 Kako bilo, čak i ove cifre ne prikazuju realnost. U naprednim zemljama kapitalizma, milioni žive u siromaštvu, dok Treći svet ima svoj udeo u bogatim parazitima i eksploatatorima. Isti izveštaj otkriva da razlika u prihodu između svetske najbogatije milijarde i svetske najsiromašnije milijarde iznosi više od 150 prema 1.

 U poslednjoj deceniji 20-tig veka, uprkos svim čudima moderne nauke, dve trećine čovečanstva živi na ivici varvarizma. Obične zaraze, kao što su dijareja i boginje ubiju sedam miliona dece godišnje. Sve ovo može biti sprečeno jeftinom i jednostavnom vakcinacijom. 500.000 žena umire svake godine od komplikacija trudnoće, i verovatno još 200.000 umier od abortusa. Bivše kolonijalne zemlje troše svega 4% njihovog DBP na zdravstvo - prosečno po 41 dolar po glavi stanovnika, u poređenju sa 1.900 dolara u razvijenim kapitalističkim zemljama. Po izveštajima Ujedinjenih Nacija, više od 6 milijardi ljudi će naseljavati zemlju do 2000 godine. Oko polovine će biti ispod 20 godina. I najveći deo pati od nezaposlenosti, nedostatka osnovnog obrazovanja i zdravstvene nege, prenaseljenosti i loših životnih uslova. Procenjeno je da 100 miliona dece između 6 i 11 godina nije u školama. Dve trećine su devojčice. Štaviše, čak i u S.A.D UNICEF procenjuje da 20% dece živi ispod nacionalne granice siromaštva. Kako bilo, situacija u zemljama Trećeg sveta je dostigla zastrašujući nivo.

 Oko 100 miliona dece živi na ulici. U Brazilu, ovaj problem je "rešen" kampanjom policije i odreda smrti za istrebljenje dece čiji je jedini zločin to što su siromašna. Slična zversta se vrše nad beskućnicima u Kolumbiji.

 Milion dece je ubijeno, 4 miliona ozbiljno povređeno, i 5 miliona su postali izbeglice ili siročići kao rezultat u protekloj deceniji. U mnogim eks-kolonijalnim zemljama, imamo fenomen dečijeg rada, koji često teži ropstvu. Licemerni protesti u zapadnim medijima ne sprečavaju proizvode ovoga rada da dolaze na zapadna tržišta i povećavaju kapital "uveaženih" zapadnih kompanija. Tipičan primer je nedavno objavljen slučaj fabrike šibica, gde deca, obično devojčice, rade 6 dana-60 časova nedeljno, sa toksičnim hemikalijama, za tri dolara. U pismu Economist-u od 15. septembra 1993. se ističe: "Roditelji ne shvataju vrednost obrazovanja za budućnost dece, već je njihovo siromaštvo često toliko očajno da ne mogu opstati bez plata njihove zaposlene dece."

 Glavni razlog za tešku siromašnost Trećeg sveta je dvostruko pljačkanje resursa kroz uslove trgovine, i trilion dolara duga koji Treći svet duguje zapadnim bankama. Samo da bi platile kamatu na dug, ove zemlje moraju da izvoze hranu koja je potrebna njihovom sopstvenom narodu i žrtvuju zdravlje i obrazovanje naroda. Po UNICEF-u, otplate dugova su izazvale pad dohodaka u zemljama Trećeg sveta za četvrtinu, budžet zdravstva za 50%, i budžet za obrazovanje za 25%. Uprkos licemernom pozivu protiv uništavanja amazonskih šuma, Brazilski ekonomisti su dokazali da je ovo prevashodno motivisano potrebom za većim profitom u poljoprivrednom izvozu, ako što je govedina, uzgajana na iskrčenoj zemlji. Finansiranje takvih izvoznih projekata dolazi od Svetske Banke i drugih internacionalnih finansijskih organizacija.

 Patnje Trećeg sveta su živopisno izražene u izveštaju UNICEF-a iz 1989:

"Pre tri godine, bivši Tanzanijski predsednik Džulijus Nijerere je postavio pitanje, 'moramo li izgladnjivati našu decu da bi platili svoj dug?' Na to pitanje je odgovoreno u praksi. I odgovor je bio 'da'. U te tri godine, stotine hiljada dece širom sveta je životom platilo dugove svojih zemalja, i mnogi milioni još uvek plaćaju kamatu svojim iscrpljenim umovima i neuhranjenim telima."

 Ćorsokak kapitalizma

 Pre rata, Trocki je rekao za kapitalističku klasu da se "zatvorenih očiju spušta toboganom u propast." Isto može biti rečeno za kapitalizam danas, posle intervala od više od pola veka.

 Od Drugog svetskog rata, buržoaske vlade su pokušavale svašta od kejnzijanizma do monetarizma, i svaku zamislivu kombinaciju između. Kejnzijanski eksperiment je bio odgovoran za eksploziju inflacije krajem 70-tih, u primorao ih na brzo uzmicanje.

 Od onda vidimo na delu monetarističku reakciju, koja je navodno trebala da vrati zdravo finansiranje i balansirane budžete. Koji je bio rezultat? U Britaniji, primena monetarističke politike za vreme M. Tačer dovela je do kolapsa industrije, od koje se ista još nije oporavila. Od 28,4% DBP u 1971, manufakturna industrija je pala na 23,1% u 1989. Broj zaposlenih u manufakturnoj industriji je pao sa 8,4 miliona u 1969. na 5,1 milion u 1990. Sa druge strane, parazitski bankarski sektor je porastao sa 9,3% na 18,7%.

 U isto vreme, u svim razvijenim kapitalističkim zemljama, došlo je do nezadrživog rasta budžetskih deficita, i to uprkos oštrim rezovima u državim izdacima. Prošle godine, prosečni budžetski deficit u OECD zemljama je iznosio 4,2% DBP - što je ogromno povećanje sa 1% iz 1989. Još gore, njihov ukupni dug javnog sektora je porastao na čak 63% DBP (sa 42% u 1980). Kamata na ovaj dug sama predstavlja kolosalni odliv resursa društva.

 U Evropskoj Uniji, prosečni budžetski deficit je porastao sa 3% DBP u 1989. na oko 7% u 1993 - najviši nivo od Drugog svetskog rata, i čak veći, proporcionalno od Američkog (4,4%).

 Štaviše, OECD računa da su skoro triščetvrtine američkog budžetskog deficita, i dve trećine evropskog "strukturalne", i da će ostati čak i ako se privrede opet usprave.

 S obzirom na ovu situaciju, povratak Kejnzijanskim metodama finasiranja deficita bi izazvalo eksploziju inflacije. Sa druge strane, pokušaju da se sreže deficit će smanjiti tražnju, tako produbljujući krizu.

 Činjenica da su ovi zapanjujući deficiti nagomilani tokom poleta 1982-90. je još jedan indikator bolesti sistema. U prošlosti, deficiti su korišćeni od strane kejnzijanaca da izađu iz kriza "stvaranjem tražnje". Sada zapadne vlade ne mogu ovo uraditi jer im je deficit izmakao iz ruku u proteklom periodu.

 Daleko od rastuće javne potrošnje, oni je stalno snižavaju, uprkos činjenici da se u zemljama kao što je Britanija, infrastruktura (zdravstvo, školstvo, putevi, železnica, smeštaj) raspada. Čak i oskudna "pomoć" za nezaposlene, invalide, samohrane roditelje i stare osobe nije oslobođena napada. I ipak i dalje budžetski deficit nastavlja da raste, kao rezultat pada proizvodnje i velikih kamata koje se otplaćuju.

 Buržoaski ekonomisti stalno zapadaju u kontradikcije. Sa jedne strane tvrde da "nema dovoljno tražnje" u privredi, dok simultano zagovaraju rezove u tražnji u formi snižavanja plata i javnih izdatatka. Kako god okrenu, zarobljeni su između zlih blizanaca inflacije i deflacije. Drugim rečima, šta god da urade, biće pogrešno. Dugoročno, perspektive kapitalizma su benzadežne. Kako bilo, to ne znači da će on automatski nestati. Kapitalizam se uvek kreže kroz cikluse poleta i kriza. To je kao izdisanje i udisanje. One prate kapitalizam od kolevke do groba. Kako bilo, snažno disanje zdravog deteta nije isto što i bolno brektanje senilnog samrtnika. Kapitalistički sistem je bolestan, a bolest je smrtonosna.

 Karl Marks je pre više od sto godina objasnio da je krajnja granica kapitalističke proizvodnje sam kapitalizam. Istina je da nema "konačne krize" kapitalizma. Istina je da, dok ga ne sruši radnička klasa, da će uvek nalaziti izlaz. Ali, u pronalaženju izlaza, buržoazija uvek uvećava kontradikcije sistema i na kraju čini stvari još gorim.

 Iz razloga koje smo gore naveli, kapitalistički sitem, posle četri decenije ekspanzije, dostiže svoje granice. Dug period relativnog mira i prosperiteta u naprednim kapitalističkim zemljama se bliži kraju. U drugoj polovini poslenje decenije dvadesetog veka - veka koja su već okarakterisala dva svetska rata i neviđene nesreće ljudske rase, svet se sučava sa novim periodom ratova, građanskih ratova, revolucija i kontra-revolucija. Tokom ovog perioda, biće odlučena sudbina čovečanstva, na jedan ili drugi način.

 Kakav može biti "izlaz" za kapitalizam? Kao što je Lenjin imao običaj da kaže, istina je uvek konkretna. Buržoazija je probala kejnzijanizam i monetarizam. I jedan i drugi su na kraju propali - drugi mnogo brže nego prvi. Mogu probati miks ova dva veštičija trika. To će ih odvesti u najgori od svih svetova - kombinaciju inflacije i deflacije, koja će brzo izazvati nove socijalne i političke konvulzije.

 Tokom mnogo decenija,. sve kontradikcije su se gomilale. Sada se mora naplatiti račun. U 1914. i 1939, stupili su na ratnu stazu u pokušaju da reše probleme. Ali postojanje zastrašujućeg oružija uništenja - nuklearno, hemijsko, biološko - znači da bi sveopšti rat između velikih sila nužno završio u međusobnoj anihilaciji. Pošto kapitalisti ne vode rat rata radi, već radi osvajanja tržišta, sirovina, teritorija i sfera uticaja, ovaj put je efektivno blokiran, bar dok radnička klasa i njene organizacije ostanu netaknute.

 To znači da se kontradikcije kapitalizma moraju izraziti u sve oštrijem konfliktu između klasa. Buržoazija svake zemlje se slaže oko jedne stvari: nužno je sniziti životni standard, srezati državne izdatke, uništiti državu blagostanja jer "mi" (tj. kapitalistički sistem) to ne možemo priuštiti. To znači da će zapretiti uništenjem svih onih stvari koje čine život podnošljivim većini ljudi, sve te elemente koji čine bar polu-civilizovanu egzistenciju.

 "Revoluciji je potreban bič kontrarevolucije", imao je običaj da kaže Marks. Kontraofanziva kapitala će imati duboke efekte na radničku klasu, koja je akumulirala kolosalnu moć tokom proteklih nekoliko decenija. Generalni štrajkovi u Španiji, Belgiji i Italiji su upozorenje da radnici neće nemo posmatrati kako im se uništava životni standard.

 U sledećem periodu će biti velikih borbi između klasa koje će zasenti borbe prošlosti. Još jednom, radnici će početi da se kreću kroz masovne organizacije klase, počev od sindikata, u pokušaju da transformišu društvo. Pre ili kasnije, osvojiće vlast u jednoj ili drugoj zemlji, kao što su u Rusiji 1917. Kada se to dogodim tranformisaće svet mnogo brže nego 1917-21. Biće postavljeni temelji za pobedu socijalizma na svetskom nivou.

 Za radničku demokratiju!

 "Zahvaljujući ekstenzivnoj upotrebi mašinerije i podeli rada," pisali su Marks i Engels u Manifestu komunističke partije, "rad proletera je izgubio individualni karakter i postepeno, svu privlačnost radniku. On postaje dodatak mašini, i samo se najjednostavniji, najmonotoniji, i rad sa najmanje vešine zahteva od njega." (marks i Engles, Odabrana dela, tom I, str. 114).

 U doba antičkog Rima, rob je opisivan kao instrumentium vocalis - "oruđe koje govori." Danas, položaj većine "slobodnih" radnika nije mnogo bolji. Ne samo monoton i iscrpljujući rad na proizvodnoj liniji, već i rad koji uništava dušu mnogih radnika sa 'belim okovratnicima' [činovnika] koji rade za kompjuterima u velikim kancelarijama, u suštini, sve više podseća na fabrike. I tako većina ljudi troši svoje živote, ako uopšte imaju tu sreću da rade!

 A ipak razvoj tehnike znači da je moguće ukidanje, ili svođenje na minimum ove vrste nehumanog crnčenja. Reč "robot" dolazi od češke "robotnik" što znači - rob. To je upravo ono što su industrijski roboti. Oni ne spavaju, nemaju pauzu za čaj ili ručak, rade bez prestanka 24 sata dnevno, izvodeći zadatke sa velikom fleksibilnošću i na najvišem niovu. U stvari, baš su onakvi kakvim gazde žele radnike da budu!

 Danas je skoro moguće imati fabriku bez radnika, osim onih koji su poterbni za održavanje. Opšte uvođenje industrijskih robota u krupnu industriju stoga potencijalno predstavlja najveću revoluciju uštede rada u istoriji.

 U kapitalizmu, takav razvoj događaja bi vodio nezaposlenosti nezamislivih razmera, i na kraju izazvao kolaps celog sistema. Stoga, iako tehnologija postoji kao i, kao što smo videli, ogromne količine kapitala koji se ne stavljaju u proizvodnu upoterbu, uvođenje nove tehnologije je bilo ekstremno sporo i nejednako.

 Isti ekonomski sistem koji osuđuje 50 miliona ljudi u industrijalizovanim zemljama, i stotine miliona u Africi, Aziji i Latinskoj Americi da žive u prisilnoj besposlenosti i bedi, i koji sistematski uništava sredstva za proizvodnju, zatvarajući fabrike kao kutije od šibica, takođe sprečava korišćenje tehnologije koja bi mogla transformisati živote miliona ljudi širom sveta.

 Jedna od najočitijih karakteristika modernog kapitalizma je način na koji je potčinio ceo svet svojoj kontroli. Predviđanja autora Manifesta komunističke partije su izvedena na skoro laboratorijski način. Međunarodna podela rada je dovedena do ekstema. Svetsko tržište vrši neodrživi pritisak na nacionalne ekonomije. Nema sile, ni S.A.D. ni Rusije, ni Kine, koja se može osloboditi od njega.

 U kapitalizmu, "Novi svetski poredak" se manifestuje kao nemilosrdna dominacija šačice imperijalističkih sila, koje predvode Sjedinjene Države, i nekoliko stotina gigantskih multinacionalnih korporacija, koje tretiraju polu-kolonijalne zemlje Afrike, Azije, Latinske Amerike kao svoje feudalne posede. Za mase Trećeg sveta, kapitalizam je, parafrazirajući Lenjina, "horor bez prestanka".

 A ipak je na pitanje istinskog Novog svetskog poretka stvarno nemoguće odgovoriti. To nije samo način za okončanje ludih ekonomskih neravnoteža i velikih socijalnih nepravdi koje su beskonačni izvor ljudske bede, ratova i konflikata. To je pitanje apsolutne nužnosti za sam opstanak planete. Slepo traganje za kratkoročnim uspesima monopola vodi uništavanju svetskih resursa i destrukciji okruženja. Ne samo smanjivanje kišnih šuma, već i sistematsko trovanje hrane koju jedemo, vode koju pijemo, i vazduha koji dišemo. U prvom tomu Kapitala, Marks je već istakao ovu destruktivnu tendenciju profitnosg sistema. Ali sada je dostigao kritičnu tačku. Ako se dozvoli ovo nekontrolisano divljanje, budućnost ne samo ljudske rase, već i mogućnost života na zemlji bi mogla biti u velikoj opasnosti.

 Činjenica da su proizvodne snage davno prevazišle granice privatnog vlasništva i nacionalne države. U cilju realizacije zapanjujućeg potencijala moderne industrije, nauke i tehnike, nužno je ostvariti sistem baziran na harmoničnom planiranju na globalnom nivou. Preduslov za ovo je zbacivanje diktature velikih banaka i monopola, i njihovo zamenjivanje istinskim režimom radničke demokratije.

 Razvoj proizvodnje i nove tehnike ulaze u kontradikciju sa starom idejom radnika kao prostog dodatka mašini. U cilju najbolje upotrebe sofisticirane tehnike, i postizanja visokog nivoa kvaliteta, nužno je ostvariti svesnu participaciju radnika na svim nivoima. U Suštini, ovu činjenicu priznaju, iako na iskrivljen način, najnoviji japanski proizvodni koncepti. Čak ni najsofisticiraniji roboti ne mogu nikada postići nivo kreative svetsi kao ljudsko biće, iako mogu biti daleko efikasniji u izvođenju mehaničkih zadataka. Nužnost demokratske radničke kontrole i upravljanja, daleko od toga da je marksistička utopija, proističe nužno iz zahteva same moderne proizvodnje.

 "Umesto bezumnog izvršavanja jedne, repetitivne operacije, sutrašnji radnik u proizvodnji automobila će verovatnije biti pripadnik tima sa brojnim veštinama i većim odgovornostima...

Za neke automobilske firme, opstanak će zavisiti od toga koliko uspešno promovišu timski rad kroz svoje organizacije. Ljudi su toliko spretniji, fleksibilniji i inovativniji od robota - zbog čega se u japanu misli da automatizacija pre treba da pomogne ljudima u fabrikama nego da ih zameni. Roboti sami ne mogu dostići Sveti Gral fleksibilne proizvodnje" (The Economist, 17/10/92).

 Naravno, u praksi, namera japanskih monopola je da izmisle nove načine ceđenja više viška vrednosti iz radnika. Uprkos finim, gore navedenim rečima, o tome kako roboti pomažu ljudima da rade u fabrici, veliki japanski proizvođači automobila ne oklevaju da otpuste radnike kada su im profiti ugroženi.

 U istinskoj socijalističkoj planskoj ekonomiji, opšte uvođenje novih tehnika bi bilo iskorišćeno za smanjenje radnog dana na minimalni nivo. Ovo bi obezbedilo materijalnu bazu za kvalitativni napredak ljudske civilizacije.

 Grčki filozof Aristotel je rekao da "čovek počinje da filozofira kada su životne potrepštine obezbeđene." Pod filozofiranjem mi smatramo sposobnost da misli uopšteno, da podigne pogled, iznad briga i trenutnih pritisaka svakodnevne egzistencije, da potraži širi horizont, da kontemplira o životu, prirodi, i univerzumu. U savremenom društvu, umovi muškaraca i žena su ugnjeteni borbom za opstanak - da li će ili neće naći posao, da li će moći da plate račune na kraju meseca, nađu krov nad glavom, obezbede sredstva u slučaju bolesti i za stare dane. Samo kada se ove degradirajuće opsesije eliminišu postaće muškarci i žene istinska ljudska bića, sposobna da po prvi put shvate svoj puni potencijal.

 Trocki je jednom pitao: "Koliko Aristotela čuva svinje? Koliko svinjara sedi na tronovima?"

 Tokom istorije, masama čovečanstva je onemogućen pristup slobodnom vremenu, obrazovanju i kulturi koji bi im omogućio da doprinesu društvenom znanju. Zločin je klasnog društva da se takav neiscrpni rezervoar ljudskog talenta baca. Njegovim oslobađanjem, socijalizam će pripremiti put za takvo cvetanmje kulture, umetnosti i nauke kakvo još nije viđeno u ljudskoj istoriji. Čovečanstvo će se razviti u potpunosti. Ovo će označiti kraj ljudske predistorije i zasnivanje prave istorije ljudske rase.

 London, 8. mart 1994.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha