20
pon, nov

Bez kompasa ali sa nadom!

Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

Vreme iščekivanja

Retko je kada Srbija na istorijskom podijumu stajala bez orijentira. Posebno onda kada joj je bilo najteže. Kao po pravilu tada je imala i odgovarajuće ličnosti koje su bile dorasle vremenu. O njima se predavalo u učionicama škola ili fakulteta. Ako se to, možda i danas radi onda znamo da se to čini bez entuzijazma. Ne samo od onih koji pišu te knjige ili predaju njihove sadržaje već i od onih koji slušaju. To nije slučajno. Sužena je optika stvaralačkog i nemirnog duha u ovom narodu. Učinjeno je sve na smirenju nezadovoljstva na javnom ili privatnom mestu, čak u glavama ljudi. Pre svega mladih. To je, međutim, moglo da se čini u vremenu u kome je vladao strani novac ili kapital.

Danas u svetu on je na kolenima i to svi u Srbiji moraju znati. Sistem monetarnog imperijalizma u svetskim razmerama je omanuo. Nije do kraja ispunio svoj zadatak. O „plišanim revolucijama“ niko ne govori a kamoli da ih i dalje izvode. Možda ih spremaju ali nemaju za koga. Nema materijala, ni želje ni motiva, ali pre svega novca i kapitala, da se takva scenarija postavljaju na trgovima i skverovima pred zbunjenim stanovništvom. Otpevana je labudova pesma „tržišnih sloboda“ i političkih zabluda. Svedoci smo da radnici i mladi u zapadnoevropskim centrima nose slike Marksa, crvene zastave, zajedno sa parolama za očuvanje radnih mesta, zarada i prava obespravljenih.

Kako je u Srbiji? Oni koji je vode, svedoci smo, nemaju ni hrabrosti, ni znanja, ni vere ni mere, a pitanje je i kakvo poverenje naroda poseduju u ovom času. Politička elita je utihnula, bavi se obećanjima, a ekonomska je zaćutala jer im je crkva ostala bez propovednika. Vlada zaseda sa sve manje autoriteta. U skupštini ih odavno nema, ne zbog poslanika, koji su im sve sličniji, već zbog naroda koji to gleda. Autoritet je nestao a nema ga jer je dolazak na vlast bio neuverljiv i podržan od strane moćnika. Izborna verifikacija je tu malo pomogla. Vladajući nemaju volje da izađu iz situacije koju, skrušeno, označavaju krizom. Kao da oni nisu deo nje. Srbija je izgubila perspektivu. Ko je za to kriv? Možda mi. Ili oni.

Zašto na političkoj sceni nema svežih alternativa? Na to je jednostavno odgovoriti. Zato, jer onima koji još ugvek drže konce vlasti i medijskog uticaja nije ni stalo da se one pojave. U takvim situacijama, istorija uči, koriste se vanredne forme političke borbe. Formiraju se kružoci, debatni klubovi, razrađuju mogući pravci delovanja, promovišu ličnosti, ideje i programi. Ne retko kreće se pogrešnim putevima, prisutne su čak i zablude. Ništa strašno, jer i one imaju svoje mesto u tome. Obeležavaju ali i upozoravaju na slepe koloseke. Od čega danas početi u zemlji koja je egzistencijalno iscrpena i psihološki potrošena? Najpre od razmišljanja zašto smo dospeli u ovakav, po svemu sudeći, najdublji istorijski kal.

Kriza, očigledno, još nije izazvala ali i naljutila mnoge među nama jer se živi ili bar preživljava. Stradaju najslabiji, to je izvesno. Za njih niko i ne brine. O njima se ništa i ne može čuti sem po tragičnim incidentima koji prerastaju u našu svakodnevicu. Kao da je sve naštimano da se prilagodimo na takvu režiju. Naravno, sve je to sitna računica duhovnih mentora. Oni su, zapravo, baš sada, kada Srbija ćuti, i najzabrinutiji. Tu, makar, imaju pravo. Jer, dobro znaju da će najveći talas društvenog loma tek nadoći. Za sada ih spašava Međunarodni monetarni fond koji odobrava par milijardi dolara za predah uoči neminovnog ekonomskog sloma.

A on je, to ne treba kriti, neizbežan jer će biti ishod naopako ali namerno postavljene politike razaranja i razgrađivanja ekonomskog sistema zemlje. Veliki zastor globalne scene koji je do sada uspešno krio režisere domaćeg užasa pao je, podigavši, pri tome, veliku prašinu. U provaliju su otišla sva načela, principi ali i teze neoliberalne ekonomije i tzv. „slobodnog društva“. Obični ljudi su zaprepašćeni brzinom sloma i u stanju neverice posmatraju šta se oko njih dešava. Međutim, ta ista neverica pretvoriće se u bes onoga trenutka kada dođe do prvih nestašica najobičnijih roba, lekova i artikala bez kojih neće biti moguće zamisliti svakodnevni život.

Na velikoj ali i maloj sceni vlada iščekivanje nabijeno turobnim predskazanjima ali i velikim strahom, možda i nadom. Oslobođeni strah, međutim, pokreće ljude. Taj trenutak mora biti kontrolisan. Zato su potrebni hrabri, odvažni i nadasve odgovorni pojedinci. To nisu oni koji se iz večeri u veče pojavljuju na malim ekranima ili koji se razmeću intervjuima po štampanim izdanjima. Oni su skriveni u narodu, njegovom nezadovoljstvu, još više, željama i maštanjima običnih ljudi. Pretvorimo ih u javu. Budimo spremni za takav trenutak. Srbija je na potezu.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha