11
pon, dec

Zakon kao odsustvo suvereniteta Republike Srbije

Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

justicijaZakon je normativ države koji po određenom postupku donosi njen zakonodavni organ. U Republici Srbiji je taj organ – Narodna skupština. Zakon je posle Ustava, najviši najvažniji pravni akt i svi drugi pravni akti u državi moraju biti u skladu s njim, jer su oni niže pravne snage (podzakonski akti). To je načelo zakonitosti. Zakonima se uređuju društveni odnosi u svim oblastima života. Zakonom se društvena pravila pretvaraju u norme, koje su obavezujuće za sve građane. Po tim zakonima sude sudovi, oni su simbol i neodvojivi institut suvereniteta i slobode, gde građani traže pravdu pred svojim sudovima, gde sude naši ugledni sugrađani i sunarodnici – sudije. Ovo ujedno predstavlja i manifestaciju samog suvereniteta, jer država, odnosno njeni izabrani predstavnici suvereno i samostalno uređuju društvene odnose. Može se slobodno reći da zakon predstavlja u neku ruku, nakon Ustava,simbol nezavisnosti, odnosno suvereniteta određene zemlje i ujedno merilo istog. Ukoliko se u Republici Srbijiodnosi regulišu na takav način da zakone ne donose građani naše države, odnosno suverena vlast Republike Srbije, već je izvor zakona neka druga država ili grupa država, onda tu nema reči o nezavisnosti i suverenitetu.

Ta granica je u prošlosti bila jasna i nedvosmislena, mogu slobodno upotrebiti, danas toliko popularan, izraz u političkim krugovima – “transparentna”. Naime, istorija obiluje primerima takvih zakona koje su određene države “darivale” drugim zemljama. Za te zemlje se govorilo da su zavisne od metropole (države zakonodavca), odnosno da su kolonije ili vazalne zemlje kao što je sad Srbija. One su mogle donositi samo određena podzakonska akta, ali samostalno zakone – ne. Pored kolonija postojali su i drastičniji primeri – aneksija, kao situacija u kojoj jedna država u potpunosti pripoji drugu kao sastavni deosvoje teritorije i sistema. Ovde nema mesta ni za samostalno donošenje podzakonskih akata.Treći primer, ujedno i pojavni oblik oduzimanja suvereniteta jeste svakako okupacija, kada je određena država pod kontrolom druge države posredstvom oružane sile države okupatora i gde postoje zakoni države okupatora i zakoni okupirane države, ali koji moraju biti u saglasnosti sa prvima. Naravno, narodi u takvim potčinjenim zemljama su vodili teške i dugotrajne borbe za slobodu i puni suverenitet svojih država. Borba za slobodu i puni suverenitet je uvek bila teška, dugotrajna i krvava i predstavljala imperativ narodne slobode.

Srbija nije izuzetak, šta više, njena istorija je prepuna primera, može se slobodno reći i karakteristična po ovoj borbi – borbi za očuvanje svoje zemlje i naroda. Ne bih ovde zalazio u razloge i razne međunarodne odnose, kao i druge činioce koji su bili od uticaja, jer ovi redovi bi onda bili znatno duži, a i predstavljali bi predmet zasebnih tekstova. Ova borba, iako teška, krvava i duga, bar je bila, ako se može tako reći, “olakšana” činjenicom da se znalo ko je metropola, odnosno ko je okupator. On je imao svoje vojske sa jasnim uniformama, svoje upravne zgrade, svoju okupacionu administraciju, upravitelje, komandante, guvernere i protektore. Kako bi institut okupacije bio potpun okupator bi oktroisao domaću kvislišku (čitaj podaničku) administraciju.

Da li je danas je situacija drugačija? Uniforme su zamenjene odelima, naredbe – uglađenim i  „dobronamernim savetima i sugestijama“, puške zamenjene međunarodnim bankarskim aranžmanima, navodno zakone donosi Skupština Srbije, sprovode ih “naši” izvršni organi, sudi se pred “našim” sudovima gde su sudije u “našim” togama, izuzev Tribunala u Hagu. Sudska vlast jeste komponenta suvereniteta. “Naš” zakon predviđa situacije gde suđenje u nekim oblastima pripada stranoj državi ali zaboga, pa i zakon o saradnji sa tim „sudom“ izglasala je država,  jer da zakon nije donet to bi bio primer očigledne okupacije. Namera je da u ovim redovima kažem nešto drugo, o „ovoj tihoj, za građane nepostojećoj“ okupaciji koja se u Srbiji zove proces evroatlanntskih integracija. Elem, upravo je ovaj proces taj modus operandi, gde ti savetnici – okupatori koriste sav svoj arsenal, a Republika Srbija odluke koje donosi pod pritiscima tog arsenala prikazuje kao suverenu volju građana i kao srpski najviši nacionalni interes.

Pre nego što sam tekst zakona dođe do skupštinske procedure, on se razmatra u Zakonodavnom odboru Skupštine, a još pre toga u raznoraznim radnim telima i grupama sastavljenim od „stručne i naučne javnosti, predstavnika resornog ministarstva i ličnosti od međunarodnog ugleda“. E, tu je sada onaj momenat kada okupatori sa statusom posmatrača, misija, izaslanika zapadnih država daju svoje „sugestije“. U sredstvima javnog informisanja smo svi čuli makar jednom da se išlo toliko daleko da su se po pomenutim radnim telima i odborima bukvalno doslovce prepisivali zakoni stranih država i prevođeni donosili na glasanje, gde onda narodni predstavnici glasaju i time manifestuju „suverenu volju građana“. Ovde se, naravno, ne uzima u obzir korisnost takvih zakona za srpski narod, ne uzimaju se u obzir ni društveni odnosi i prilike u Srbiji, kao ni mogućnosti, kako ljudske, kadrovske, tako ni materijalne, a  o duhu i da ne govorim. Da li je takvo zakonsko rešenje, kako bi pravnici rekli, u duhu naroda? Ne! Uzimaju se u obzir neki drugi interesi. Koji? Pa interesi savetodavaca i posmatrača, interesi misija, zašto inače savetuju. Evo jednog primera:

Uvodno izlaganje Ministarke pravde u Narodno jskupštini - 7.10.2008 .godine

 „Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, na počektu ove objedinjene rasprave o šest zakona koje je predložila Vlada Republike Srbije, a koje je pripremilo Ministarstvo pravde, istakla bih njihov značaj u procesu pristupanja naše zemlje Evropskoj Uniji, harmonizaciji propisa sa propisima Evropske Unije, a naročito njihov značaj za ukidanje viza građanima Srbije za države Evropske unije. U izradi svih ovih Predloga zakona učestvovali su istaknuti stručnjaci iz oblasti koje ovi zakoni uređuju, a takođe su pribavljene i ekspertize eksperata Saveta Evrope i Evropske komisije.                                      

Dakle, suština stvari jeste da je suverenitet Srbije pod znakom pitanja, blago rečeno. Ne uzimam ovde u obzir problem Kosova i Metohije, koji je, iako, neraskidivo povezan sa ovom tematikom, ipak preobiman, koliko i prevažan. Ovde se koncentrišem na svakodnevicu, na manifestaciju suvereniteta, odnosno odsusutvu istog u suštini kod regulisanja odnosa među građanima i njihovih prava i interesa.

Da li je Srbija okupirana država?

Kada se zakoni donose po meri zapadnih zemalja, kada predstavnici tih zemalja okupljeni u raznorazne misije nadgledaju stvaranje, izglasavanje, pa i primenu, a zatim i daju ocenu, kada najviši predstavnici vlasti „u saradnji" (čitaj – po diktatu) predlože takve zakone ili odu u Brisel ili Vašington po „stručno i svoje mišljenje", ima li tu reči o samostalnoj i slobodnoj Srbiji? Kada se zakoni u jednoj zemlji ne donose voljom naroda, nego voljom druge države ili grupe država, to se  u stručnoj literaturi zove okupacija, a kod nas se to zove proces evroatlantskih integracija. Suština je ista.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha