11
pon, dec

Mediji u raljama bogatih

Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times
Privatizacija javne reči
Nema mnogo tajni oko namere usvajanja kontroveznog zakona o javnom informisanju. Sledi se odranije zacrtan put gušenja slobode i protesta u Srbiji. Prvo je razbijena država, potom su utamanjena radnička prava i društvena svojina, onda su pod sud stavljeni oni koji su se tome usprotivili a sada je u toku atak na javnu kritiku sa definitivnim ciljem njenog proganjanja.
Ništa se ne može razumeti ako se stvari posmatraju iznutra. Skretanje pažnje na opravdanost pojedinih odredbi zakona, kao, na primer, visna kazni ili tome slično, tek je dobra taktika da se ne uđe u suštinsko značenje takvog akta. A ono ima nedvosmislen karakter gušenja i zaptivanja eventualnog protesta spram onoga što se odvija u društevnom životu. Jer na kocki je sama sudbina naroda, države, njegove kulture, istorije i tradicije. Onaj ko ne bude mogao glasno podići javnu reč u formi kritike protiv rastura zemlje, njene ekonomije, prava radnika i zaposlenih, pljačkanja resursa i dezorganizacije u svim ključnim segmentima društva neće moći ni da utiče na tekuća dešavanja.
Nema drugog motiva onih koji su smislili tako paklen plan. Može li se ćutati na sramne pokušaje vladajućih struktura da u sudaru sa ekonomskim i političkim lomom nametnutog društvenog ustrojstva začepe javnu reč, smaknu i poslednju šansu da im se poruči da su apsolutno promašili u istorijskom izboru društvenog sistema ali i da im se uputi opomena za sve ono što su do sada uradili a još više propustili. Motiv je verovatno i odsudna homogenizacija pa i „poslednja odbrana“ vladajućih garnitura protiv narastajućeg društvenog nezadovoljstva.
Iza zakona ne stoji nikakav pojedinac već parazitska klasa vlasnika i kompromitovanih političara koji obavljaju posao i zadatak postavljen od stranih faktora. Sve njih oličava Demokratska partija koja po rečima jedne od njenih glasnogovornika, izvesne devojčure, radi za interese države a ne pojedine partije. Nema greške u onome što je rekla jer u svim najvažnijim državnim strukturama sede njihovi poverenici koji odrađuju zadatke smišljene daleko od Srbije, još dalje od njenih građana-paćenika, dovedenih skoro u ropski položaj, jer ima primera da rade i po nekoliko meseci bez najamnine samo da bi očuvali već metafizičko radno mesto.
Zato i slabašne primedbe ili kobajagi opomene od „pozvanih intelektualaca“ ili profesionalnih udruženja novinara imaju malo smisla jer suštinski nisu usmereni na korenito menjanje postojeće prakse. Njihova kritika ima samo plitak i sasvim parcijalan karakter pa upućuje na odbranu postojećeg stanja. U pitanju je čist lumpenintelektualizam. Ključni argument su evropska dokumenta. Ako tamo nešto nije zapisano onda to ne vredi ni u državi Srbiji. Sa tim niko ne može biti zadovoljan. Ponajmanje oni koji ih slušaju, nemo posmatrajući jalovu kritiku bez ikakvih pretenzija. Ovaj put ni sami Evropljani ih nisu nešto preterano podržali pa su se domaći „intelektualni čuperci“ ponešto zbunili.
Zašto, na primer, ta udruženja ili istaknuti pojedinci, profesori i koznakakva bulumenta ne proziva prave inicijatore najavljenog prevrata u ambijentu javne reči. Zato što su to isti oni koji im povremeno daju finansijsku podršku, doduše, onda kada to njima konvenira. Zato, u istoj, ograničenoj meri, i sadašnja kritika predloženog zakona ima sasvim kratak domet. Znači, unapred iskakulisan i skrojen prema potrebama i interesima vladajućih struktura.
Na nišanu su se, nema sumnje, sada našli najprovokativniji mediji, tabloidi. Ali, nije o njima reč jer oni predstavljaju samo nekontrolisanu slavinu preko koje curkaju brojne afere. Ovima, pak, i nije cilj da se one suštinski do kraja razotkriju jer bi se onda, verovatno, detektovali i njihovi tragovi. Oni, međutim, pri najavljenom „jesenjem neraspoloženju naroda“ mogu biti „kapisla socijalnog nezadovoljstva“. I to je ono što je preplašilo vladajuću garnituru, ali i one u malo debljoj hladovini.
U senci kritičkog ili pseudokritičkog mišljenja u Srbiji ostao je, međutim, dobro situiran deo novinarske branše koji se toliko ne oslanja na zvanične izvore pomoći. Jer, i oni postoje a lansirani su pre nekoliko meseci kao zvaničan odgovor na teškoće koje imaju pojedini mediji. Pomoć je uslovljena navodnim zalaganjem za „demokratsku javnu reč i odgovornost“. Jasno je ko bi trebalo da budu procenjivači takvog angažmana. Isti oni koji i nude „korpu svežih jaja“. Sa njihove strane do sada nije registrovan nijedan kritički odjek! Treba li ih imenovati? Nema potrebe. „Mudro ćute“ i po tome su glasniji od svojih medijskih konkurenata.
Uglavnom prenose službena saopštenja ili tumače zvanične stavove. Naravno, daju i analize domaćih i svetskih problema po ključu onih od kojih zavise. Odrađuju domaći zadatak stranih nalogodavaca protiv sopstvenih građana. Kod njih i možete pročitati da kriza samo što nije prošla pa su se zaduvali od silnih novih projekata. Stari su zaboravljeni jer nisu ni realizovani. A novac i kapital su završili na računima pojedinaca, istih onih koji tako zdušno rade na korist države a ne pojedinih partija kako reče malopređašnja devojčura iz Demokratske stranke.
Novi zakon o javnom informisanju bi, zapravo, trebalo samo da sankcioniše postojeću praksu neodgovornosti za javnu reč i svali teret troška na leđa onih koji „šuruju sa nedokazanim istinama“, naravno, i oslobodi od navodnog blaćenja iskompromitovane magarce sa srpske političke scene. Šta možemo očekivati posle zatvaranja usta i odlaganja pera. Privatizaciju javne reči, građansku disciplinu i stabilan poredak vlasti i naroda u kome su pozicije jasno raspoznatljive. Za razliku od naroda oni nemaju izbora pa ih, donekle, treba i razumeti!
Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha