24
pet, nov

Marksovo shvatanje revolucije

Iz našeg ugla - KPS
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

revolutionPremda je čitava Marksova misao prakse ne samo duboko prožet revolucionarnim duhom, nego je po svojoj biti revolucionarna, ipak nije toliko jednostavno govoriti o Marksovom shvatanju revolucije. To pokazuju kako različite interpretacije Marksove nauke, tako i određena istorijska praksa koja se često poziva na nju. S druge strane i mnoge ( uglavnom građanske ) kritike Marksovog shvatanja revolucije promašuju ono bitno, budući da Marksovu misao u celini sagledavaju i tumače iz horizonta građanske filozofije i teorije. Jedan od bitnih promašaja u razumevanju Marksovog shvatanja revolucije ( čemu sa svoje strane doprinosi katkada i poneki Marksov tekst ) sastoji se u tome, što se pojam revolucije kod Marksa objašnjava isključivo iz dva aspekta : političkog i socijalnog. Taj se horizont političkog i socijalnog najčešće ne prekoračuje, pa se Marksov pojam revolucije iscrpljuje u dva njegova najneposrednija i istorijski najočiglednija određenja. Reč je naime obično o političkoj revoluciji s jedne strane i socijalnoj revoluciji s druge strane, ili u najboljem slučaju o njihovom jedinstvu, što se onda naziva socijalističkom revolucijom.
Međutim, koliko god su oba ova momenta ( političko i socijalno ) faktički sadržana u Marksovom shvatanju socijalističke revolucije, o čemu govore njegovi tekstovi, ipak je veoma važno uočiti da Marksovo poimanje revolucije bitno nadilazi i horizont političkoga i horizont socijalnog, jer je Marksu ( upravo filozofski ) stalo do toga da istraži i pokaže mogućnost jednoga i drugoga. Budući da Marks, govoreći o ljudskoj emancipaciji, eksplicitno određuje političku revoluciju kao ograničenu i polovičnu, ukazujući na to da je politička revolucija samo revolucija građanskog društva, što znači emancipacija čoveka unutar i na pretpostavkama građanskog društva i sveta u celini, a nije još ljudska emancipacija, to ovde nije ni potrebno posebno govoriti o domašaju, značenju i smislu političke revolucije. Ostaje dakle da se pre svega pokaže, kako ni pojam socijalne revolucije nije identičan s Marksovim ...

revolutionPremda je čitava Marksova misao prakse ne samo duboko prožet revolucionarnim duhom, nego je po svojoj biti revolucionarna, ipak nije toliko jednostavno govoriti o Marksovom shvatanju revolucije. To pokazuju kako različite interpretacije Marksove nauke, tako i određena istorijska praksa koja se često poziva na nju. S druge strane i mnoge ( uglavnom građanske ) kritike Marksovog shvatanja revolucije promašuju ono bitno, budući da Marksovu misao u celini sagledavaju i tumače iz horizonta građanske filozofije i teorije. Jedan od bitnih promašaja u razumevanju Marksovog shvatanja revolucije ( čemu sa svoje strane doprinosi katkada i poneki Marksov tekst ) sastoji se u tome, što se pojam revolucije kod Marksa objašnjava isključivo iz dva aspekta : političkog i socijalnog. Taj se horizont političkog i socijalnog najčešće ne prekoračuje, pa se Marksov pojam revolucije iscrpljuje u dva njegova najneposrednija i istorijski najočiglednija određenja. Reč je naime obično o političkoj revoluciji s jedne strane i socijalnoj revoluciji s druge strane, ili u najboljem slučaju o njihovom jedinstvu, što se onda naziva socijalističkom revolucijom.
Međutim, koliko god su oba ova momenta ( političko i socijalno ) faktički sadržana u Marksovom shvatanju socijalističke revolucije, o čemu govore njegovi tekstovi, ipak je veoma važno uočiti da Marksovo poimanje revolucije bitno nadilazi i horizont političkoga i horizont socijalnog, jer je Marksu ( upravo filozofski ) stalo do toga da istraži i pokaže mogućnost jednoga i drugoga. Budući da Marks, govoreći o ljudskoj emancipaciji, eksplicitno određuje političku revoluciju kao ograničenu i polovičnu, ukazujući na to da je politička revolucija samo revolucija građanskog društva, što znači emancipacija čoveka unutar i na pretpostavkama građanskog društva i sveta u celini, a nije još ljudska emancipacija, to ovde nije ni potrebno posebno govoriti o domašaju, značenju i smislu političke revolucije. Ostaje dakle da se pre svega pokaže, kako ni pojam socijalne revolucije nije identičan s Marksovim shvatanjem revolucije.

Kada Marks govori o ljudskoj emancipaciji, onda se smisao te kvalifikacije u sklopu celine njegovog mišljenja sastoji u tome da se rešenje bitnog pitanja čovekova opstanka kao pitanje smislenosti njegova života i njegove egzistencije ( dakle njegove stvarnosti ), ili govoreći savremenim filozofskim jezikom : pitanje istine njegovog bitisanja, ne iscrpljuje u sferi socijalnog. Stoga ni socijalna revolucija sama po sebi nije i ne može da bude rešenje tog pitanja, nego u najboljem slučaju samo put i pretpostavka za njegovo rešavanje. Ako je naime reč o socijalnoj revoluciji kao takvoj, onda je reč o promeni jedne socijalne strukture drugom ( bez obzira da li je ona « bolja » ili « gora » od prethodne, jer, gledano metodički, to sad nije važno ). Dakle, promena jedne socijalne strukture ( dakako, radikalna promena, inače to ne bi bila revolucionarna promena ) donosi sa sobom drugu kvalitativno novu socijalnu strukturu u najširem smislu te reči. Pri tom se pak ne sme izgubiti iz vida upravo ono bitno : da naime čovek menja tu istu socijalnu strukturu, to jest da je on subjekt te promene. Kao što je poznato, Marks kaže da čovek, menjajući svoj svet, menja i samoga sebe, pa prema tome ni čovek ni svet nisu za njega neke fiksne, gotove ili večne kategorije. Ako bi pak određena socijalna struktura apsolutno uslovila, određivala i iscrpljivala čovekovu bit ( njegov bitak ), što znači da bi upravo ta struktura bila njegova bit ( i bitak, po čemu on jeste ), onda ni on sam, ni data socijalna struktura ne bi nikada mogli biti nešto drugo nego što već jesu u svom postojećem obliku. U pitanje bi došla i sama mogućnost bilo kakve, pa prema tome i socijalne promene.
Kako je dakle moguća ta promena, koju ovde nazivamo socijalnom revolucijom, ukoliko je čovek zatvoren u dati socijalibilitet, ukoliko se njegova praksa delatno - smislenog komuniciranja sa svetom pretvara isključivo u socijalnu praksu ( gde i spada socijalna revolucija ) ili drugačije: kako je moguća promena čoveka kao socijalnog bića, ukoliko on nije i ne može biti drugo nego što po svojoj socijalnoj strukturi kao svojoj već jest, odgovor na to pitanje bitno, kao i sam kriterijum ili princip tog odgovora ne nalazi se opet u sferi socijalnog, jer bi to značilo da je svaka socijalna datost sama svoj kriterijum. Govoreći hegelovski, bila bi to identifikacija postojećeg s nužnim, a sve što naprosto jeste, bilo bi i jedino moguće. Tada pak nikakva revolucija, a pa ni socijalna, nije više moguća, a promena jedne socijalne revolucije drugom, kad bi i bila moguća, bila bi posve besmislena, jer bi ostalo otvoreno osnovno pitanje : čemu uopšte menjati postojeću socijalnu strukturu, kad su sva bitna pitanja čoveka kao čoveka postavljena i rešena, ili se pak mogu rešiti unutar određene ( stare ili nove ) socijalne strukture. Ako se pak kaže da je pitanje upravo u tome, što postojeća ili određena socijalna struktura ne odgovara čoveku ( njegovim društvenim i ljudskim potrebama ) u bilo kojem vidu, pa je stoga treba zameniti novom, onda se time već utvrđuje to, da je čovek ipak nešto drugo nego socijalna struktura, nešto drugo od onoga kakvim ga čini ta struktura, da socijalna struktura, dakle njegov socijabilitet, ne sačinjava i na iscrpljuje u potpunosti njegovu bit, a time dolazimo upravo do teze koju želimo potvrditi.
Tek time smo se približili Marksovom postavljanju pitanja, koje pokazuje da njegov pojam revolucije transcendira, prekoračuje taj i takav u sebe zatvoren horizont socijalnog, te prodire do samog temelja čovekovog sveta. Kad naime Marks govori o izmeni sveta, o njegovom radikalnom revolucioniranju, onda se naravno i za nas kao i za njega samoga postavlja odlučno pitanje : kako i po čemu, to jest odakle je takva izmena ili revolucija uopšte moguća ! ? U tome je dakako implicirano i pitanje o samom pojmu revolucije kod Marksa. Marks je to pitanje i razradio, a odgovor na njega za Marksa je polazna tačka celokupne njegove teorijske i praktične delatnosti. Marksu je naime ( nakon čitavog istorijskog iskustva i nakon Hegela ) sasvim jasno jedno : revolucija kao revolucija, to jest bitna ili epohalna revolucija o kojoj on govori, moguća je samo zato i odatle, što se ona već zbiva u temelju čovekova sveta, što se istorija istorije potvrđuje, omogućava i otvara samo pomoću revolucije i što je - kako on kaže - upravo « revolucija pokretačka snaga istoriji ». Već iz ove Marksove teze vidljivo je i nije teško zaključiti : ako je revolucija pokretačka snaga istoriji, onda bez revolucije ne bi ni bilo istoriji, što znači ni čovekova sveta, pa prema tome ni čoveka kao čoveka. Filozofskim rečnikom reklo bi se : Revolucija je dakle bitak po čemu jest i istoriju i čovekov svet i sam čovek. Ili obrnuto : ako se nešto istinski istorijski i za čoveka u njegovom svetu relevantno, dakle smisleno i moguće zbiva, onda je posredi revolucionarno zbivanje. Ukoliko je dakle reč o čoveku ( a uvek je zapravo reč primarno o čoveku, ako se ne upadne u stare tradicionalne šeme i kategorije pukog antropocentrizma, antropologizma ili subjektivizma ), onda se može kazati da revolucija kao jedino istinsko istorijski zbivanje zadire u sam bitak čoveka, i da se njome - koja je tu, kao što vidimo, onaj najdublji istorijski kriterijum - postavlja u pitanje same ljudske prirode, a ne tek politički, ekonomski, socijalni ili bilo koji drugi parcijalni okvir, sloj, horizont ili dimenzija njenog ispoljavanja. Ili drugačije rečeno, s revolucijom ili bez nje raste ili pada, jeste ili nije, postaje ili isčezava, potvrđuje se ili kržljavi i sama ljudska priroda. Jer je upravo revolucija nepresušni i nezaustavljivi izvor stvaralaštva, podsticaj na delo, istinsko tlo duha, ostvarenje prostora za razmah ljudskih sposobnosti i mogućnosti, pravi ferment smisla, ona je istorijski - životna, stvaralačka i duhovna vertikala koja probija « tvrdu koru prirodnoga » i ustajalog, i to je ona krtica što neprestano ruje, o kojoj govori Hegel nazivajući je dijalektikom.
Revolucija se dakle ne zaustavlja i ne iscrpljuje u socijalnoj sferi, budući da ona - delujući i zbivajući se u samim temeljima čovekova istorijskog sveta - omogućava i oblikuje i samu tu socijalnu sferu koja i jest uvek proizvod i rezultat određenog revolucionarnog čina. Stoga revolucija prevazilazi svaki mogući postojeći socijalni poredak upravo time što se svagda zbiva već s onu stranu postojećeg, na stanovištu drugačijega nego što jest, dakle u dimenziji budućega koje je bitno istorijski konstitutivno za samo postojeće kao takvo. Savremena je spoznaja, i to upravo epohalno - istorijska spoznaja, za koju zahvaljujemo pre svega upravo Marksu, da je u čitavoj dosadašnjoj istoriji bilo stalno na djelu ono buduće, kako bi bilo i same te istorije. Stoga su istorija, revolucionarnost i budućnost po svojoj biti zapravo identična određenja koja ukazuju na pravi iskon čovekovog sveta i čoveka samog.
Kada pak govorimo o Marksovom shvatanju revolucije, onda je upravo ovde mesto da se ukaže na jedan od bitnih, rekao bih presudnih momenata za razumevanje kako njegove vlastite, tako i naše pozicije, ukoliko se pozivamo na Marksa i smatramo se Marksistima. Reč je naime o teoriji ili o filozofiji i o njihovom odnosu spram Marksove nauke s jedne strane, i spram revolucije s druge strane, a mogli bismo jednostavno reći : spram Marksove revolucionarne nauke, ukoliko pod ovim određenjem mislimo na samu srž te nauke. A ovu srž mogli bismo nazvati graničnom linijom koja i filozofski i istorijski razlikuje i odvaja Marksa i njegovu misao od stanovišta svih teoretičara kao teoretičara.

Ostavite komentar

Sva polja oznacena sa * su obavezna

Captcha