Ustav Republike Kube, izborom i suverenom odlukom njenog naroda priznaje postojanje samo jedne političke partije u zemlji, Komunističke partije Kube (KPK). To nije politička partija po tradicionalnom modelu takozvane buržoaske liberalne demokratije. Nije izborna partija. Prema ograničenjima koja nameće zakon i zbog same činjenice da KPK nije izborna partija, ne predlaže niti bira ijednog kandidata. Ne učestvuje u procesu izbora poslanika za Nacionalnu skupštinu narodne vlasti (vrhovnog organa kubanske države), članova narodnog vrhovnog suda, niti predsednika Državnog saveta.
KPK pripada uloga usmerivača, nadzornika i garanta participativne demokratije i održivog razvoja sa socijalnom jednakošću i pravdom u kubanskom socijalističkom društvu.
Partija obavlja svoj posao putem ubeđenja, uverenja i tesne i stalne veze sa građanima. Njene redove čine istaknuti radnici, seljaci, intelektualci, umetnici, naučnici, izabrani zbog ličnih zasluga i obaveze prema zajedničkoj dobrobiti. Odluke koje usvaja su obavezujuće za izvršavanje samo za njene članove. Taj koncept i praksa garantuju da se u jednom sistemu gde postoji samo jedna partija potencira i da prevladava najširi pluralitet mišljenja.
KPK je partija jedinstva i nezavisnosti čitavog kubanskog naroda. Ona je naslednica i istorijski nastavljač Kubanske revolucionarne partije, koju je osnovao naš nacionalni heroj Hose Marti, takođe kao jedinstvenu partiju svih Kubanaca, radi sprovođenja Revolucija.
Ti ciljevi zbog kojih je nastala pomenuta partija: oslobođenje Kube, sprečavanje njene aneksije SAD i jedinstvo svih sektora i snaga nezavisnosti u samo jednu političku organizaciju, imajući u vidu da je podela bila osnovni uzrok propasti prethodnih ratova za nezavisnost, isti su ciljevi koji su prisutni i danas, kada se kubanski narod suočava sa strašnom ekonomskom, trgovinskom i finansijskom blokadom i drugim agresivnom akcijama SAD koje imaju za cilj da je podele, obore vladu i unište sistem uspostavljen u zemlji suverenom odlukom svih Kubanaca.
Partija je plod integracije i dobrovoljne unije kubanskih revolucionara iz različitih organizacija koje su se suočavale s diktaturom i neokolonijalnim sistemom koji su kubanskom narodu nametnule SAD. Različite revolucionarne snage su se, šest godina posle revolucionarne pobede iz 1959 g., grupisale u Komunističku partiju Kube, pod zajedničkim ciljem: jedinstvo, da bi se učinio mogućim projekat demokratije, solidarnosti, nezavisnosti i razvoja kubanske nacije, čiji je cilj izgradnja socijalizma na Kubi.
Kubanski narod savršeno zna odlike i «dobrobiti» višepartijskog sistema koji toliko promovišu SAD; upoznao ga je na sopstvenoj koži tokom pola veka. Paradoksalno je da supersila nastoji da ostalima nametne ono što sama nije ostvarila. U SAD u praksi postoji sistem jedne partije, partije kapitala i multinacionalnih kompanija, koja je menjajući periodično svoju masku, uspela da se održi na vlasti više od 200 g.
SAD su potpomogle propast Kubanske revolucionarne partije i kubanskom narodu, kao oruđe za podelu i neokolonijalnu kontrolu, nametnule 1902 g. jedan politički sistem sa više partija koji je služio samo za produbljivanje siromaštva, korupcije i predaje nacionalnog bogatstva američkom kapitalu. Te političke partije koje je štitila neokolonijalna metropola, pokazale su nesposobnost i nedostatak volje za suočavanje sa krvavom Batistinom diktaturom; s druge strane mnoge od njih su dobijale i obogatile se od mrvica koje im je davao brutalni diktator.
Posle pobede Kubanske revolucije, jedan od prvih narodnih zahteva je bio da se okonča politikanstvo i korupcija tradicionalnih političkih partija. Jednoglasno je prizivano jedinstvo. Postojeće tradicionalne partije su se same raspale, a njihovo vrhovno rukovodstvo napustilo zemlju odlazeći u Majami.