Petar Akopov: Razvoj ukrajinske krize vodi ka direktnom uvođenju ruske vojske

Posle napada na Slavjansk, situacija na Ukrajini je došla do tačke kada uvođenje ruske vojske postaje praktično neizbežno. Izjave Putina i Šojgu faktički znače, da mirovna operacija može početi u svakom trenutku. Šansi da se razni građani Ukrajine, bez oružja u rukama dogovore o suživotu u zajedničkoj državi, skoro da nije ostalo.

Ali logika ukrajinskih događaja, nam praktično ne ostavlja šansu da se uzdržimo od korišćenja, poslednjeg koji nam je preostao, načina da utičemo na razbuktavanje požara u bratskoj državi – vojnog.

Sve ostale načine smo već probali za ovih pola godine ukrajinske krize – i oni, na žalost nisu doveli do popravljanja situacije na terenu. Naprotiv, ona je postajala sve gora i gora – i ako se prvih meseci evromajdana, koji je počeo u novembru, ona pogoršavala iz meseca u mesec, onda se posle februarskog prevrata – pogoršavala svake nedelje.

Danas račun već ide od dana do dana. Ostati po strani već više ni fizički nije moguće – bez direktnog mešanja Rusije, građanski rat koji je počeo u Ukrajini, poprimiće katastrofalne razmere.

Uvođenje vojske, naravno, nosi sa sobom veliki rizik – zato što čak ni to što najveći deo ukrajinske armije shvata da Rusija samo želi da ugasi požar, a ni virtuozno delovanje GRU (vojna obaveštajna služba ruske armije – prim. prev) na neutralizovanju pomahnitalih ukrajinskih radikala u uniformama ne garantuju da će operacija proći bez prolivanja krvi.

Jasno je da rusko rukovodstvo teži da što više minimalizuje, a u idealnom slučaju uopšte ne dozvoli, žrtve sa obe strane (zato što se mi odnosimo prema ukrajincima ne samo kao bratskom narodu već kao delovima jedne celine) – i upravo polazeći od tih pretpostavki Putin će i donositi odluke o vremenu i zoni operacije.

A baš ta logika i govori da je momenat kada je dejstvo gore od mirovanja već prošao. Putin uopšte nema nameru da sačeka reku krvi na Istoku da bi počeo mirovnu operaciju – Rusija se do kraja nadala da će uz pomoć spoljnog pritiska uspeti da se započne dijalog na Ukrajini, da će Zapad shvatiti besmislenost pokušaja da se ta država odvoji od Rusije. Šta sve nije Rusija činila sa tim ciljem za poslednjih godinu dana!

Pre samo godinu dana Ukrajina je punom parom hitala ka potpisivanju sporazuma o evrointegraciji. Rusija je sve glasnije i sve ubedljivije objašnjavala svakovrsne katastrofalne posledice tog koraka, kako po ukrajinsku ekonomiju, tako i po međusobne odnose. Nas nisu slušali – ukrajinska elita, koja je poodavno postala prozapadna, po svaku cenu je želela da državu što pre preda u (tuđe) sigurne ruke.

Kada je krajem oktobra, Viktor Janukovič ipak zaustavio proces evrointegracije, u Kijevu je počela nova „narandžasta revolucija“ – predsednika su želeli da sklone upravo zato što je počeo zaokret u stranu ekonomske reintegracije sa Rusijom. Moskva je dala kredit, dogovorila se o ozbiljnim zajedničkim projektima – ali Zapad je, umešno manipulišući sa nezadovoljstvom ukrajinaca, situacijom u državi i vlašću kao takvom, razgoreo celu operaciju sa ciljem odstranjivanja Janikoviča sa vlasti. Rusija se nije mešala u unutrašnje poslove Ukrajine, sa negodovanjem gledajući kako Zapad organizuje i rukovodi prevratom, usmerenim u prvom redu ne samo na smenjivanje vlasti, već i na definitivno odvajanje Kijeva od Moskve.

Sporazum od 21. februara, kojim je Janukovič praktično prihvatio sve uslove Zapada i opozicije (a Putina su praktično svi zapadni lideri nagovarali da ubedi ukrajinskog predsednika da to potpiše), oni su i prekršili. Rusiju su hteli da jednostavno stave pred svršen čin – „gotov je, u Kijevu sede zapadne marionete, pomirite se sa tom činjenicom“. Ali raspad Ukrajine koji je zatim počeo, u toku koga je uznemireni Krim brzo bio prisajedinjen od strane Rusije – nedvosmisleno je pokazao da Rusija ne samo da ne priznaje osvajanje Ukrajine od strane Zapada, već će i sve učiniti da to spreči.

Zahtevi Rusije za povratak na sporazum od 21. februara, za početak ustavne reforme i dijaloga, bili su ignorisani od strane Zapada i Kijeva. Nelegalna vlada je po hitnom postupku potpisala sporazum sa EU, aktivisti koji su tražili autonomiju za Jugo-Istok su bili hapšeni, u ukrajinskom društvu je počela antiruska i rusofobska histerija. Kijevska vlast nije mogla da uspostavi kontrolu nad državom – ali je pritom na svaki način pretila svojim protivnicima, nazivajući ih ruskim agentima. Jugo-Istok koji je polako ključao, prešao je u akciju – posle zauzimanja administracije i proglašavanja narodnih republika u Donbasu i Lugansku postalo je jasno, da raspad Ukrajine ulazi u novu etapu, kada oružani konflikti mogu početi svakog momenta. Rusija se i ovde nije mešala u događaje – mi smo samo pozivali Kijev i Zapad da odustanu od pritiska na pobunjene regione i da počnu dijalog.

Zbog toga je Rusija otišla na pregovore u Ženevu – da bi se fiksirala obećanja Kijeva da će početi razoružavanje paravojnih formacija i pristupiti opštenacionalnom dijalogu. Ali za nedelju dana koji su prošli posle potpisivanja sporazuma, situacija u Ukrajini se samo pogoršala – u Kijevu i Vašingtonu su pomislili da deklaracija nije bila o miru već o ratu, da im sporazum daje povod za napad na Jugo-Istok.

Umesto razoružavanja nelegalne Nacionalne garde i „Desnog sektora“ kijevska vlast je nastavila „anti-terorističku operaciju“ – to jest da uguši ustanak regiona, koji ne priznaju legitimnost februarskog prevrata i vlade koja njegova posledica. Slavjansk je postao simbol otpora Jugo-Istoka – njegova krv je pokazala svo odbijanje Kijeva i SAD da ispune ženevska obećanja.

Šta još Rusija može da pokuša da uradi? Da organizuje još jedne pregovore Lavrova sa Keri? Još jednom da izjavi da je kijevska vlada nelegitimna, a nju je već danas Putin nazvao huntom i zahtevao od nje da povuče vojsku iz Jugo-Istoka? Besmislenost takvih postupaka je očigledna – ali to ne znači da je Rusija zalud potpisivala ženevske sporazume i nemo dva meseca gledala kijevski prevrat. Sama činjenica davanja Putinu prava na korišćenje ruske vojske, trebalo bi da ohladi usijane glave u Kijevu i Vašingtonu – ali nažalost, samo pretnja bez primene sile je – kako se ispostavilo nedovoljna.

Rusija je kristalno jasno shvatala do čega će dovesti dolazak na vlast u Kijevu radikala i zapadnih marioneta, kakav će to udar biti za jedinstvo države. I govorila je o tome, i upozoravala, i molila da se zaustave, i išla na pregovore.

Ako nikako drugačije, a ono bar posle Krima su u Kijevu trebali da shvate da ne postoji ta varijanta pri kojoj bi oni mogli da sačuvaju i vlast i državu – moraće da se odluče za jedno od to dvoje. Kijevski prolazni vlastodržci misle, da ih pred taj izbor postavlja Moskva – kad bi samo „oni ratovali sa Rusijom“ – ali protiv njih je krenuo da ustaje njihov sopstveni narod.

Sada oni pokušavaju da uguše narodni otpor, ne shvatajući, da nemaju ni najmanje šanse da to ostvare. Isto tako i Vašington ne želi da prizna da je izgubio Ukrajinu, sve se još nadajući da će uspeti da zadrži ako ne celu a ono bar njen najveći deo (u sebi su se već pomirili sa gubitkom Novorusije). I zarad toga podbunjuju kijevsku vlast na bezumne postupke, daju im neosnovane nade – to jest praktično snose glavnu odgovornost za širenje ukrajinske krize, za raspirivanje ognja građanskog rata.

Pokušaj odvajanja Ukrajine od Rusije, stvaranje od nje antiruske države je ustvari već propao – iako nas očekuje čitanje još mnogo gorkih stranica tog projekta. Ali sada, već više ne u ulozi, istina,  zainteresovanog ali ipak posmatrača, već u ulozi učesnika svega što se dešava, kakvi smo mi u stvari i bili od samog početka: ne samo ovog današnjeg smutnog vremena već svih ovih hiljadu i nešto godina naše zajedničke istorije.

Da i dalje nemo gledamo na eksperimente amerikanaca nad Ukrajinom već više namamo ni snage ni mogućnosti. Novorusija, Malorusija, Velikorusija – sve su to samo termini za definisanje jedinstvenog ruskog sveta, sudbinu i budućnost koga mi uzimamo u svoje ruke.