Džakovi vašeg poverenja u kontejneru

Na dan naših izbora i Francuska je dobila novog predsednika. Novi predsednik Francuske je Fransoa Oland ili „gospodin Normalni“, kako ga nazivaju mediji kome su Francuzi ukazali poverenje. S druge strane, Sarkozi je priznao poraz i čestitao svom socijalističkom protivniku. „Francuska ima novog predsednika Republike, to je demokratski izbor Francuske i trebalo bi ga poštovati“, poručio je Sarkozi svojim pristalicama u Parizu. Samo 24 sata od izborne pobede, novi predsednik Francuske je na 67-godišnjicu od završetka Drugog svetskog rata pozvao, poraženog Sarkozija da zajedno polože cveće na grob neznanog junaka. Na taj način Oland je stavio do znanja Francuzima da je Francuska iznad svakog pa i njih dvojice. Sarkoziju ni u snu nije padalo napamet da pokrade Olanda. Da policiju, koja tradicionalno skuplja i transportuje kutije od glasačkih mesta do mesta gde se oni prebrojavaju, „angažuje“ da neke kutije zamene.

Ali da ostavimo Francuze, Olanda, a posebno Sarkozija jer mora da je taj Sarkozi „mnogo glup“ kada nije umuljao koji džak sa glasovima i obrisao tog „Normalnog“. Kakav bre „Normalan“, Tadić bi obrisao sve, i „normalne“ i „nenormalne“ a ako treba i sav narod - samo da ostane u predsedničkoj fotelji. Njegovo urlanje na predizbornim mitinzima „mi moramo da pobedimo“, „pobedićemo“, „moramo da završimo započeto“… je odraz psihološkog stanja i grča, a ne forma ili potreba marketinškog nastupa u kampanji. On je na sebe uprtio breme „mesije“ da narod promeni, zombira ga, ugura u EU i NATO ne hajući šta taj narod stvarno želi, objektivno može i gde mu je neko prirodno mesto. Tadić ne može ili neće da shvati kako se svaka politika može promeniti, dok se narod menja decenijama i generacijama te da za takvu promenu naroda ni Tadić, a ni bilo koji drugi predsednik, neće imati biološkog vremena. Kao što je Tadić mentalno ne spojiv sa Sarkozijem, jer se upustio u brutalnu krađu izbora, tako i Srbi nisu isto što i Francuzi – pa će ako drugačije ne može, motkama rešavati „izbornog pobednika“.

Razumem ja da je pobeda na izborima za Tadića pitanje života i smrti, jer je svojim dosadašnjim vladanjem uništio sve što se uništiti moglo, sve od državnih institucija do svih segmenata društva. Drugi deo njegove imperativne „pobede“ vezan je za brojne afere i ogromnu pljačke koje sada miruju zatrpane silom vlasti. Ako tu vlast izgubi cela ta žuta i žućkasta vladajuća politička oligarhija naći će se pod udar zakona, i u zatvoru. I zato je Tadić mentalno ne spojiv sa Sarkozijem, jer jedna je etapa dolazak na vlast, druga način vladanja, a treća silazak sa vlasti. U svakoj od etapa trebalo je razmišljati o onoj sledećoj, čuvajući poštenje, razum, umerenost…, da bi i etapa silaska sa vlasti bila isto toliko dostojanstvena kao i dve prethodne.

Međutim kada na vlast „dođu“ nezreli, politički nepismeni, nemoralni, a usput i gramzivi ljudi, koje je zapad instalirao da Srbiju uništavaju, onda Srbija za predsednika dobije nekog poput Tadića. Od zapada tako odabrana ličnost odmah se nađe u opštem rascepu, zadovoljenja lične gramzivosti, izvršenja preuzetih obaveza prema zapadu, i borbe za opstanak na vlasti. U tom paklenom trouglu prva žrtva je narod i država, a poslednja uvek sam predsednik za koga je silazak sa vlasti silazak u pakao koji je svojom vladanjem sam stvorio. Da bi silazak u pakao bar odložio Tadić je spreman na sve, a to sve podrazumeva i brutalnu krađu na izborima – jer su svi drugi aduti davno potrošeni. Ličnog morala nije imao ni kada se prodao Amerikancima, pa još jedna moralna mrlja u krađi izbora ionako ne remeti sled njegove plitkoume političke karijere. Tako će se džakovi našeg građanskog „poverenja“ naći u kontejneru, zamenjeni nekim drugim džakovima sa već obeleženim listićima koje će Tadićeva Republička izborna komisija proglasiti za zvanične rezultate izbora. Ko je na vlast došao iz izbornu krađu i nasilno na ulici, neminovno će sa tako i otići – uličnom pobunom naroda.

Kako se tehnički izvodi krađa glasova

Nedavno sam u intervjuu „Geopolitici“ pod naslovom „Srbiju namerno uništavaju“ najavio da Tadić i Demokratska stranka spremaju izbornu krađu. Procene i analize DS-a su pokazivale da će na izborima sigurno izgubiti i oni su krenuli da kroz krađu izbora omoguće sebi nastavak vladavine. Te pripreme su počele još u novembru prošle godine sa jasno zadatim parametrima. Da koalicija oko DS-a obavezno nakarika 60 poslaničkih mandata, da Dinkićev URS i Čedina LDP koalicija prođu cenzus, a da Dačićev SPS-PUPS-JS osvoje oko 35 mandata - tako da Nikolić i Koštunica u nijednoj formi nemaju dovoljno za sastav Vlade. Rukovodstvo Radikala i Šešelj su opsednuti patološkom, ali potpuno iracionalnom, mržnjom protivu SNS i oni čak i ako pređu cenzus sa SNS-om neće ući u koliciju za sastav Vlade, pa SNS i DSS nikako neće imati dovoljan broj glasova za sastav Vlade. Svi ti rezultati će se kroz koalicije preneti na gradske izbore i lokalne izbore jer će isti partneri praviti gradske i opštinske koalicije. Vlast je sačuvana sa istim igračima i svi su zadovoljni. Tada je procenjivano da Dveri neće dostići cenzus i ako se kandiduju – pa su marginalizovane a kada su se približile cenzusu drastično su krađom glasova sasečene.

Dačiću je taj dogovor sa Tadićem odgovarao jer dobija znatno više poslaničkih mandata, još neko ministarstvo, znatno više važnih direktorskih mesta i dobro plaćenih mesta u upravnim odborima Javnih preduzeća. Da bi se krađa DS-a nekako maskirala, „rešenje“ je nađeno u znatno uvećanom broja glasova koje je dobila koalicija SPS-PUPS-JS. Objasniti nekome da je Dačićeva prevara svojih glasača od pre četiri godine, nagrađena sa dvostruko većim brojem glasova na ovim izborima je domen naučne fantastike. Ja bar nisam primetio da je Dačić svojim političkim delovanjem za ove četiri godine napravio neke epohalne rezultate, osim što je zajedno sa Tadićem rasprodavao Srbiju. Maskiranje bi uspelo gde je Dačić „dobio“ iznenađujuće mnogo glasova, DS je nešto malo pao, tek toliko da građanima rezultat DS-a izgleda bar delimično logičan – da krađa nije aljkavo izvedena, pa se čak i ceo džak sa izbornom voljom građana našao u kontejneru.

Kako se tako dobro skovan plan praktično realizuje i na terenu. Kratko rečeno uglavnom uz pomoć velike količine novca, koju jedino DS ima, jer samo dvadesetak njenih funkcionera na vrhu stranke imaju bogatstvo koje se kreće od 50 do 800 miliona evra. Tadić 800 miliona, Šutanovac, 600, Đilas 750, Petrović 700, Pajtić 700, Đelić 200 … Ovu procenu je napravila američka ambasada u Beogradu a Vikiliks (WikiLeaks) objavio u svojim depešama. Tu depešu američke ambasade poslatu iz Beograda centrali u Vašingtonu niko nikada nije demantovao – a ambasade velikih zemalja brižljivo prikupljaju takve podatke da bi naše političare mogli da ucenjuju, kada im je to potrebno.

Mi imamo izborni takav sistem gde se glasa i nakon glasanja glasovi broje na samom izbornom mestu. Kada se glasovi prebroje sačinjava se zapisnik koji potpisuju predsednik i zamenik izborne komisije (koje delegira i plaća država) i svi kontrolori stranaka koji su na tom mestu stranke delegirale. Sve izgleda idealno i niko ne bi pomislio da se pored tolike kontrole bilo šta može ukrasti. Ali tu postoji jedno veliko ALI.

Troškovi DOS-a za „pobedu“ nad Miloševićem gde je samo za podmićivanje i izborne mahinacije potrošeno 11.550.000 nemačkih maraka (klikom miša uvećaj sliku)

U brojkama i praktično to sve izgleda mnogo drugačije. Pa evo male računice: U Srbiji bez Kosmeta takvih izbornih mesta ima oko 8.500, ako stranka delegira po dva kontrolora na svakom izbornom mestu (kontroliše se i broji skoro 24 časa) znači da svaka stranka treba toga dana da angažuje minimum 17.000 ljudi za kontrolu izbora - ali i da ih plati (dnevnicu). Ako je dnevnica za taj 24-časovni rad 50 evra znači da svaka stranka treba za taj dan izdvoji 850 hiljada evra. Te pare nema ni jedna opoziciona stranka i one na dobrovoljnoj bazi (besplatno) angažuju lokale meštane za kontrolore, a 90% stranaka uopšte i ne može da skupi 17.000 ljudi pa i nema svoje kontrolore na svim izbornim mestima. Veće stranke pokriju 70-80% izbornih mesta a manje od 20-30%. Razmislite koliko dana, pa i meseci stranke prikupljalju 10.000 potpisa da bi se registrovale, a sada samo u jednom danu treba da imaju armiju od 17.000 stranci vernih i odanih ljudi – koji usput i rade besplatno. Znači da se 20% izbornih mesta nalaze samo predsednik i zamenik izborne komisije (koje delegira i plaća država) i kontrolori jedan ili dvojice jedne velike opozicione stranke. To što se oni dogovore i kakav zapisnik sastave to je jedino merodavno i to samo oni znaju.

E baš ti kontrolori su najslabija tačka za potkuplivanje, pošto su iz lokalne sredine podložni su uceni, obećanjima da im se neko zaposli…. Da ih potkupi može samo DS, da ih ucenjuje može i lokalni policajac jer je on tamo zakon, da ima nekoga zaposli može DS ili Dinkić… U bednoj Srbiji 200, 300 500 evra su velike pare, a kada potkupite kontrolora on potpisuje zapisnik sa izbornim rezultatima kako onaj koji ga je potkupio hoće, pa se u birački spisak zaokruže i oni koji i nisu glasali, a na listićima zaokruži ona stranka koja je kontrolora potkupila. Sve lepo i čisto. Stranka i nezna tačan broj glasova koje je dobila, a ne može ni da se buni jer je njeno ovlašćeno lice (kontrolor) zapisnik potpisao. Od momenta potpisivanja zapisnika samo je zapisnik validan dokument, svaki kontrolor uzima po jedan primerak i šalje u sedište svoje stranke. A zaokruženi izborni listići, birački spisak, neupotrebljeni izborni listići i jedan primerak zapisnika idu u centralnu izbornu komisiju. Postoji i forma dogovora. Kada na izbornom mestu tri ili četiri stranke imaju svoje kontrolore, a ne svih 18 koje su se kandidovale, oni se međusobno dogovore i glasove ostalih stranaka podele.

Nemojte da sada steknete utisak da je Srbija bez morala i da su svi potkupljivi, pre bih zaključio da je jedan u procentima veoma mali broj prisilno, iz nužde, nemaštine ko zna čega poklekao, jer kontrolu ne obavljaju imućni ljudi već uglavnom sirotinja. Ako je DS od 8.500 izbornih mesta napravio dil samo na 400 mesta mogao je da „progura“ ili ukrade od 200-500 hiljada glasova, u zavisnosti od broja upisanih birača na tom mestu. Potkupiti kontrolore na 400 mesta sa po velikih 500 evra to je tek 400-600 hiljada evra. Zamislite koliko je to mala cifra za DS političke tajkune koji raspolažu stotinama miliona evra, da sigurno sačuvaju vlast. Pokrasti izbore na 400 izbornih mesta je tek 4,7% izbornih mesta, a potkupiti 400 ili 800 kontrolora (jer pri brojanju glasova i pravljenju zapisnika učestvuje po jedan kontrolor stranke) je 2,3% ili 4,7% od 17.000 kontrolora. To je vrlo mali procenat, podmićenih, ucenjenih, pritiskanih, koliko je u Srbiji danas gladnih, nezaštićenih, bez posla i bez nade.

Ovakve krađe glasova se mogu izvoditi samo u razbijenoj i uništenoj državi bez institucija gde politička mafija vlada, gde Tadić govori o svom poštenju i slika se ispred „svog“ fakulteta, jer Nikolićev više ne postoji – zatvorili su ga opravo oni. Pokvareno i podlo, bez ljudskog dostojanstva. Čovek sam o svom poštenju ne govori nikada, a fakultet koji je završio ne opredeljuje ga da vodi zemlju, već da radi sa bolesnima.

Tabela je ponovo urađena jer se na originalu koji je krišom snimljen sve stavke se jasno ne vide.

No mene ova izborna krađa neodoljivo podseća na 2000 kada je istim tehnikama pokraden a potom i srušen Milošević. DS perfektno poznaje sve te metode krađe koje su gore opisane a uvede 2000-te pa bih ja želeo da malo obratiti pažnju na zadnji deo „Troškovi samih izbora“ taj „specijal za kontrolore“ to je odvojen novac za podmićivanje kontrolora kako bi oni prihvatili da naprave lažne zapisnike i prevare svoju stranku. Za Radikale kao moralnije potrošeno je čak više novca nego na za kontrolore SPS i JUL. Tada je Miloševiću ukrade no oko 12-15% glasova koji su pripisani „moralisti“ Koštunici. Celu operaciju je izvodila DS, a Đinđić je bio glavni čovek za raspodelu ovog novca. Ako su tada krali, zašto ne bi to isto radili kad god im zatreba i danas im baš gori pod nogama. Ko jednom ukrade ukrašće uvek kad bude imao priliku jer je sam dolazak na vlast tim putem stvorio „novu svest“.

Ovo vam cela armija Tadićevih „analitičara“ koja je prodefilovala na velikim medijima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom, nije iznela. Nije vam objasnila objektivno i stvarno stanje na terenu. Svi su vam iznosili kako je nemoguće ukrasti glasove jer su tu na izbornom mestu kontrolori 18 stranaka a to je više od 30 ljudi i… Kada bi ta kvazianalitička istupanja bila tačna onda bi se na biračkim mestima nalazilo 17.000 X 18 = 306.000 kontrolora, pa plus bar još 100.000 kontrolora koji kontrolišu gradske, opštinske i lokalne izbore jer ima mnogo grupa građana. Pa plus kontrolori u 168 opština gde se slivaju rezultati, pa plus gradske, opštinske, pokrajinske izborne komisije i na kraju RIK. Toga dana kada sve sabere u potpunoj kontroli izbora trebalo bi da učestvuje oko 500.000 ljudi odnosno 12,8% od ukupno 3.912.904 birača koji su glasali.

Ti uvek isti dežurni Tadićevi analitičari vam nisu rekli da je „CeSid“ (Centar za slobodne izbore i demokratiju) koga je formirao zapad da bi srušio Miloševića i da je na njega utrošeno blizu 7 miliona $ kako bi 2000-te odmah posle zatvaranja izbora objavio rezultate i prejudicira da je Koštunica pobedio. Da je on i danas u funkciji Tadića i DOS-a da se javnom mnjenju nametne izborni rezultat. OEBS prati samo odvijanje izbora, da li se poštuje izborna procedura, da li na izbornim mestima ima tuča, nereda i ostalih nepravilnosti. OEBS nema kontrolore 24 časa i ne učestvuje u prebrojavanju izbornih rezultata, pa je Tadićevo pozivanje na OEBS čista prevara. Nisu vam rekli ni objasnili da je eto „greškom“ za izbore na Kosovu i Metohiji odštampano 261.000 izbornih listića više iako i budala zna da na celom Kosmetu živi ukupno sa decom oko 130.000 Srba. Nisu vam rekli da tih listića nema, kao uništeni su, ali niko ne zna kako, kada i gde – kao što vam nisu objasnili da kad ukradete 261.000 glasova protivniku vi pravite razliku od 522.000 glasa što se baš „slučajno“ poklapa sa procenama SNS, Dveri i DSS za koliko misle da su pokradeni. A ti listići su upravo bili za predsedničke i parlamentarne izbore uz koje su URS, LDP lagodno prošli cenzus, DS popravio svojih 19%, Tadić čak bio bolji od Nikolića, a i Dačić dobio ono što mu je obećano.

Mediji naročito televizije sa nacionalnom frekvencijom imale su zadatak da sve ostale kandidate i stranke ignorišu, a Nikolića predstave kao čoveka opasanog po narod i Srbiju. Da ga ismeju gde god je to bilo moguće i iskonstruisanim materijalom kompromituju. U tome je čak prednjačio javni servis RTS koga mi plaćamo – da nas laže i obmanjuje. Dveri i mnoge druge stranke jedva da su bile i spomenute dok se DS URS, i LDP nisu skidali sa ekrana. Kada se krađa glasova otkrila ti isti mediji na čelu sa RTS-om dovode desetine kvazi analitičara da narod obmanjuju – objašnjavajući mu da je to nemoguće, iako je sasvim suprotno. Mene nisu pozvali a ni dali mi mogućnost da objasnim kako su DS URS, LDP i SPS krali, i koje su sve varijante još moguće za krađu glasova. Na našim televizijama govore ljudi o raspadu SFRJ koji su tada bili u pelenama, o Miloševiću daju sud „analitičari“ koji uživo nikada nisu ni videli Miloševića, a kamo li sa njim razgovarali. Dok sam ja nepodoban iako sam bio savetnik Miloševića i direktni učesnik svih važnijih događanja na ovim prostorima od 1985 do danas.

Novinar RTS-a Zoran Stanojević sa Nikolićem je razgovarao samo provokativnim tonom uz ciničan pogled, a pred Tadićem „šeni“ kao da je to Tadićeva televizija a ne javni servis građana. Novinar Olivere Kovačević, čak „podučava“ predsedničke kandidate kako to oni treba da rade uz obavezno gestovno nipodaštavanje gostiju… Cela kampanja koju je RTS, a ne stranke i kandidati vodila, bila je ispod svih nivoa čak i klasičnih afričkih diktatura, jedino usmerena da DS, LDP i URS, budu „umiveni“ i lepo predstavljeni. Svi ostali ili nisu imali pristupa ili su bili više ismejavani neko predstavljeni građanima. Dvreima je nastup bio strogo zabranjen jer njihovu rastuću popularnost trebalo je svim sredstvima sputavati – a i šta bi oni imali da kažu kad mi sa RTS-a znamo to bolje.

Krađa glasova se svuda u svetu smatra kada se u kontejneru ili na ulici nađe i 50 glasačkih listića, a ne pun džak sa hiljadama zaokruženih listića sa dva izborna mesta. Kada se pojave potpisani zapisnici bez izbornih rezultata, filmovi snimljeni kako se zapisnici prepakuju… to je dokazana izborna krađa bez prava na bilo kavo pravdanje. Stranke i kandidati nisu dužni, niti imaju pravo, ni službu, ni ovlašćenje da izbornu krađu dokazuju – to rade ovlašćene institucije. Stranke su krađu dokazale javnim prikazivanjem izbornog materijala i ako to Tadić ne shvati ubrzo će imati stotine hiljada ljudi na ulicama da mu to i plastično objasne.

Počeo sam tekst upoređivanjem neuporedivih stvari, Tadić i Sarkozija, kao i izbornog nadmetanja u Francuskoj i Srbiji. Izvinite što sam vama tako nešto za poređenje i ponudio, jer to je neuporedivo. Demokratska stranka je na vlast došla izbornom krađom i uličnim pučem, i dokle god ona bude na vlasti krađa na izborima biće sastavni deo njenog delovanja - kao što će njen lider Tadić kao Duče urlati da je „pošten“, da oni mora da pobede, da će sigurno pobediti… Takvi devijantni mozgovi se u pravim demokratskim društvima ne mogu baviti politikom – nama ga je zapad instalirao i mi ga moramo sa tog osetljivog mesta predsednika Srbije skloniti. Bolje da to bude na izborima, makar oni ponovo pokušali da kradu, nego ponovo na ulici. Dobro je što je to Nikolić shvatio i što će u nedelju i pored izborne krađe u prvom krugu, izaći da u drugom krugu pokuša da poštenjem, ljudskošću i dostojanstvom, pobedi „Dučea“.