×

Greška

Strange, but missing GJFields library for /home/kps/public_html/plugins/content/autoreadmore/autoreadmore.php
The library should be installed together with the extension... Anyway, reinstall it: GJFields

Iz domaće štampe
Typography
  • Smaller Small Medium Big Bigger
  • Default Helvetica Segoe Georgia Times

miroslav-lazanski12Taman kada sam pomislio kako će nova američka ekselencija u Beogradu, ambasador Majkl Kirbi, više voleti Srbiju nego njegovi prethodnici, barem se tako činilo prethodnih meseci, kad ono ekselencija nastavlja istim utabanim putem. Kaže da „Vašington ne želi novu Republiku Srpsku na Kosovu, jer se taj model nije pokazao kao dobro rešenje za razvoj BiH”. Ako osnovano pretpostavimo da je ljubav Amerikanaca prema nekoj državi, ili naciji, uvek zasnovana na konkretnom interesu, onda je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik svojevremeno najbolje odgovorio američkom ambasadoru u BiH na primedbu „kako BiH ne funkcioniše, a oni Amerikanci su u projekat te države uložili pare”.

„Ekselencijo, Republika Srpska je spremna da vam vrati svaki uloženi dolar, evo takoreći sutra, samo nemojte više da nam namećete vaša rešenja”, rekao je Dodik. Amerikanac je bio iznenađen, zgranut i bez teksta.

Dakle, hajde da i mi ponudimo Vašingtonu da mu platimo zato što su nas bespravno i mimo svih međunarodnih konvencija i pravila bombardovali 1999. godine, da platimo sve bombe, rakete i osiromašeni uranijum kojim su nas zasejali, da im platimo sav strah i duševni bol njihovih pilota dok smo ih gađali, da platimo i duševni bol koji ekselencija verovatno ima kad god prođe ulicom Kneza Miloša pored ostataka zgrade Generalštaba i Ministarstva odbrane. Jer, „Đuro će ti oprostiti što te je tukao”. Možemo mi to, kako da ne, pa naši odnosi sa Vašingtonom i Briselom sve više liče na prilično nedoličan orijentalni bazar. Naime, već 12 godina Srbija živi između revolucije i kontrarevolucije, između jasnih ciljeva i nejasnih perspektiva, između pritiska i zaborava, između nespojivog očuvanja Kosova, u ovom ili onom obliku, i ulaska u EU.

I sve to vreme šerif nameće red i zakon, sankcioniše ono što smatra da treba, ocenjuje rezultate na planu demokratije i ljudskih prava, pohvaljuje i dodeljuje diplome i povlastice revnosnim učenicima, a da se niko od domaćina u ovoj Srbiji ne upita kakva smo mi to zemlja? Ne zbog nas, već zbog Amerike i Amerikanaca, jer njima, ako zaista volimo SAD, treba pomoći. Ratnička politika, paganska etika, Amerika sve više liči na nekadašnju rimsku imperiju, jer samo je Rim u jednom periodu istorije bio toliko vojno superioran. Posle dobijenog „hladnog rata”, Amerika vlada svetom bez saveznika, bez institucija, bez pravila, reagujući silom gde hoće i kad hoće. To neosnovano samopouzdanje zove se „hibris”, to je grčka reč, a znači otprilike prekoračenje svake mere, kad ljudi zamisle da su moćni kao bogovi, i ne vide da upravo zato i srljaju u provaliju.

Upravo je na primeru Kosova savremeni Rim na reci Potomak prihvatio svoju imperijalnu sudbinu, zaboravio svu moralnu retoriku, jer to kao da sada nije realno, ali za razliku od Rimljana, koji su otvoreno prihvatali svoju imperijalnu sudbinu, Amerikanci vole da veruju, i da druge u to uveravaju, da oni nemaju imperiju. Zapravo, Amerika je unilateralna kada hoće, ili kad god može, kao svaka sila, a multilateralna kad mora, opet kao svaka sila, jer to je samo odnos snaga. Pri svemu tome, Americi je najvažnija stabilnost nekog regiona, mnogo važnija i od puke pravde. SAD smatraju da stabilnost i američke interese na Kosovu mogu da garantuju Tači i Haradinaj, a ne srpski političari, kako na Kosovu tako i u Beogradu. Američka imperija se na Kosovu opredelila za stabilnost, kao vodeću ideju, a ne za demokratiju, još manje za ljudska i nacionalna prava Srba. Amerika je godinama podržavala i pomagala najgore vojne režime i diktature širom sveta, naravno, ako su obezbeđivali red i branili interese Amerike. Kosovo je samo nastavak te imperijalne politike.

Kosovo je vekovna agonija rivalskih kultura i nacija, sudar međusobno nespojivih istorija zapletenih u borbi za primat na istom i uskom geografskom prostoru. Kosovo je i sudar mitova čija se verodostojnost periodično pothranjuje i krvlju, a svako novo ubistvo na tom prostoru čini istoriju koja je do njega dovela verovatnijom i težom za prevazilaženje. Beskorisno je isticati da su sve istorije u velikoj meri mitske, da su kulture prepune logičkih besmislica i samoobmana i da je plan Prištine o harmoničnom i idiličnom Kosovu Albanaca i Srba neosnovana fantazija. Bog zna da su se iz klasne i ideološke solidarnosti u prošlom veku izrodila užasna zla. Da li je neosporno da će ruke nacionalne i etničke solidarnosti danas biti čistije? Ako je istina da je komunistički vizionarski internacionalizam doživeo slom, u kojoj meri se dobronamerni liberalni nacionalizam pokazao uspešnim, recimo, na prostorima Balkana?

Šta bi danas uradio Vudrou Vilson, pravi predstavnik dobronamernog liberalnog nacionalizma, sa bandama ubica i pljačkaša na Kosovu? Jer, u Vilsonovom liberalnom nacionalizmu centralno mesto zauzimala je doktrina samoopredeljenja, odnosno ideja da potlačene nacije imaju pravo da zbace svoje tlačitelje i da zahtevaju suverene države na teritoriji koju naseljavaju. Na Balkanu su sve nacije dobile to pravo osim Srba. Osim, ako američka ekselencija u Beogradu ne misli drukčije...

Preuzeto od: NSPM