Američki ekonomista, nobelovac Pol Krugman novom knjigom “Okončajte ovu depresiju, sada” prenosi poruku da ne mora biti ovako.
Krivci za mračno ekonomsko stanje su ljudi s pogrešnim idejama, koji su se poslednjih 10 godina toliko osilili da su, neopterećeni sumnjom u same sebe, svesno zanemarili zdravu pamet i iscrpljuju čovečanstvo svojim politikama štednje.
Zato Krugman u naslovu i spominje depresiju, umesto recesiju, koje su nam pune uši.
“Recesija je kada stvari idu prema dole, kada ekonomija opada. Depresija je kada ekonomija pada i ostane dole dugo vremena. Imamo Veliku depresiju, koja je trajala više od 10 godina. Unutar nje bile su dve recesije i dva razdoblja oporavka, u smislu da su stvari postajale bolje, ali ne puno bolje. Celo to razdoblje bilo je uistinu strašno za Ameriku i za svet. Sada smo upravo u takvom razdoblju. Nije toliko strašno kao Velika depresija, ali nije ni daleko. Ima kontinuitet. Već smo u petoj godini vrlo visoke nezaposlenosti, s jako lošom perspektivom za mlade ljude. To je depresija”, rekao je Krugman u intervjuu za AlterNet Radio Hour.
Krugman se fokusira na poslednjih pet godina, jer su se stvari koje su se dugo kuvale katastrofalno pogoršale 2007., uglavnom zbog nedostatka političke volje i gotovo univerzalnog prihvatanja konzervativne 'vudu' ekonomije, o čemu u knjizi piše:
“Onima koji su imali više ili manje dobre ideje o tome što je potrebno ekonomiji, uključujući Obamu, nedostajalo je hrabrosti i volje da se prihvate posla i promene stvari ili da kasnije barem priznaju da je ono što su radili u prvoj rundi bilo neprimereno”.
Uporedio je današnju situaciju s automobilom kojem se ispraznio akumulator: 'Mozgate što sve može biti, a možete ga pokrenuti neverojatno lako, ako ste spremni prihvatiti da je u tome problem. Prvo i najvažnije, imamo ekonomiju u kojoj jednostavno nema dovoljno potrošnje. Potrošači posrću pod dugovima, a korporacije ne žele trošiti ako ne vide potražnju. Neko mora iskoračiti i potrošiti, a taj neko je vlada. Kada porodici stežu remen, vlada ga mora olabaviti, da nadoknadi taj gubitak potražnje. Vlada međusobna zavisnot - tvoja je potrošnja moj prihod, ako istovremeno stegnemo remene, zapravo nam je svima gore. To je temeljna greška.'
Jedna od Krugmanovih teza jeste ta da nejednakost u prihodima proizvodi i političku nejednakost - jedno prati drugo.
Krugman odbacuje naklapanja o tome da mora postojati ekstremna nejednakost u prihodima da bi se kreirala uspešna, rastuća ekonomija, jednostavno zato što je istorija pokazala drugačije:
“Najbolja generacija ekonomskog rasta u Americi jeste generacija nakon Drugog svetskog rata, kada bogati nisu bili ni približno toliko bogati kao ovi danas, a stvorena su tolika radna mesta uz najvišu poreznu stopu ponekad i 90 posto. Bogati ljudi nisu ništa bolji poslodavci od bilo koga drugoga.
Teško, objašnjava Krugman, jer je Grčka u sasvim drugačijoj situaciji i nema vlastitu valutu, nego je puno ranjivija i izložena procesima od kojih je SAD odvojen. Situacija u EU je takva da Krugman predviđa mogući nestanak evra već za godinu dana. Teško zadužene zemlje ne mogu devalvirati svoje valute ni izvesti monetarne trikove koji su uobičajeni u takvim situacijama. Krugman se čudi što Grčka još nije istupila iz monetarne unije.
“Napuštanje bi bilo strašno, ali ostajanje je beznadežna situacija. Oni će izaći, a kada ostali vide da je to moguće, to će imati efekta na banke u Španiji i Italiji, koje su puno veći igrači. Evrozona se može održati samo ako se evropske elite počnu ponašati bitno drugačije. Moraju reći - stani malo, tlačenje ljudi zbog njihovih navodnih fiskalnih greha sada nam nije prioritet - spasavanje evra jeste. To znači neograničeno pozajmljivanje bankama i vladama tih zemalja: puno ekspanzivniju i u neku ruku inflacijsku monetarnu politiku. Možda to ponudi neku nadu u spasavanje sistema."
Izvor : Economy.rs