četvrtak, 21 maj 2015 00:00

Dve kratke priče ...

Napisala Miloš Petronijević
Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

Objavljujem dve zanimljive priče , koje nam je poslao Miloš Petronijević

RAZGOVOR  S  MRTVACEM  

Milos-Petronijevic-KPS

 "Volja je osećanje koje imamo o svojoj ulozi"

Klasni neprijatelji proleterijata i sirotinje i prirodni tlačitelji bezgaćnika šiljomude da sam ja najveći zločinac XX veka. Vaskoliki su svet za svoj bogomdani pašnjak podsvojili vlasnici kapitala, a neuki ćute, u strahu od totalitarizma. U komunizmu bi bilo još gore – uče ih plutokratske udvorice, i s naoštrenim kurčićima upiru prstom na mene mrtvoga, šireći u svojim (ej) naučnim radovima klevetničke informacije o mom liku i delu: imao sam, kao, ćef za vlašću, vele, te sam u paroniju zapao i potro onoliki narod. 

Pa majku vam jebem da vam jebem! Narod je mene voleo, bando reakcionarna, i zar bih ja kroz sve méne izneo živu glavu da nije bilo plamene vere masa u izgradnju besklasnog društva i drugarske podrške najodgovornijih kadrova Partije, koji su me uvek mogli smaknuti da su boljeg imali i da nisam bio ono što sam bio. A bio sam pravednik, hulje revizionističke, i graditelj naučnog komunizma i društva bez privilegija i nepravdi (a to utopijom, majčicu vam vašu, zovete) – to je bio moj razlog za život: da u skladu s istorijskim zakonima revolucijom vlast na obične ljude prenesem i satrem one koji su ih eksploatisali. Nije me interesovala moć radi nje same, kao što mi zarad kapitalističkih ciljeva visokoparno podmećete, gnusno falsifikujući istoriju i služeći se liberalnom demagogijom, sluge imperijalističke – pa po vašem naukovanju ispada da sam ja iz težnje za moći (da bih bio diktator, je li?) i na robije išao (kao da tamo nisam mogao za svagda nestati), i u Sibir me je, zar, caristička policija slala da bih se prekalio i cara ubio i novi car bio, znajući još na majčinoj sisi, izgleda, da ću biti ono što ću biti: pa

ima li tu logike, kokoške bla-bla-bla ćorave? Mene je revolucija stvorila i za nju sam živeo, a moć mi je trebala da bih je čuvao i očuvao od svilom i ugledom okićenih buržoaskih razbojnika i nepoštene inteligencije – veliki SAN me je vodio: vera u društvo jednakih mogućnosti i u porodicu slobodnih i srećnih naroda, vera u trudbenika sposobnog da vlastitim moćima izgradi međuljudske odnose u kojima neće biti eksploatacije čoveka nad čovekom. Bio sam voljan da ljudima stvorim pravedniji svet od onog kojeg sam na rođenju zatekao, a kakva je vaša sitnoegoistička misao i volja vidi se po staklenom zvonu ispod kojeg, s poštovanjem drugih, u samopoštovanju živite. Siti i obesni, s blistavim svim zubima u glavi i u mirišljavim gaćama svilenim, stojeći iza katedri opravdavate debele plate prikazujući u karijerističkoj servilnosti postojeći kapitalistički poredak kao najbolji od svih mogućih svetova – „Lese-fer, lese-fer“, cvrkućete, ne mareći za plač roblja na Zemlji – „Dobro je! Nije baš najbolje, ali i ne može bolje…“ jedan za drugim naučeno ponavljate – braneći, kao, slobodu od tiranije, i pobedonosno uvereni da ćete besramnim iznošenjem svega najcrnjeg o meni i invazijom na tekovine Revolucije, za koju sam živeo, uništiti i samu ideju, i nužnost njenog ostvarenja. Ali, znajte, uskogrudni, civilizovano nasmejani nitkovi: dokle god postoje klasno društvo i neumitnost razvoja,postojaće i naučna (ne tupi ga s verska, maljčik), velim naučna komunistička ideja kao jedino rešenje toga problema! A onoga koji te izrabljuje treba ubiti. I da znaš i ti, individualni elementu: to što sam lenštine poput tebe slao na društveno-koristan rad u Norilsk, da delikt mišljenja okaju i ljudi kao što treba da budu postanu, bila je istorijska neophodnost (pošto, naravno, ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest, i nije važno šta si uradio, već šta bi, pogrešno misleći, mogao da uradiš) – a to što usled lagodnog života ponavljaš da svako ima pravo da bude različit i da razmišlja i oseća i živi na svoj način, i da je to pravo iznad prava države budući da, veliš, društvo bez slobode mišljenja ne opravdava nikakva pravda, e to je, vidiš, kontrarevolucionarna delatnost i nazadni idealizam, malograđanska svest što pretežno o sopstvenom dupetu brine, jer, zapitaj se samo: ta valjda i oni na čijem znoju intelektualno živite, zadrigli u kravatama, hleb vam vaš beli što ga jedete, zadavili se dabogda (to je nečovečno, je li, ali spram vama, koji svega, pa i slobodnog vremena, na pretek imate, i to je mržnja, začudo, a vi bi kao, dok zarad golog života za druge dirinčite, ljubav kao cvet u duši svojoj uzgajali) – i, velim, zapitaj se samo: ta valjda i obespravljeni imaju pravo da sa čela otru znoj, i da sednu i danu dušom i dođu k sebi, kako bi se snašli i pronašli i uvideli da nisu tek marva u vašem jarmu i da samo od njihove pobune zavisi da li će kao ljudi živeti životom dostojnim svesnog bića, slobodni od tiranije čoveka nad čovekom, i od vaših sitnosopstveničkih interesa na njihovoj grbači ostvarenih. A oni koji nemaju ništa moraju se organizovati da bi srušili one koji imaju sve. I težina revolucionarne odmazde biće još krvavija.

Nisam ja nigde pogrešio, maljčik. Ni u razmišljanju ni u vođenju revolucije. – Svako je za sebe uveren da uglavnom ne greši, veliš, i nemogućnost čovekova da bude drugačiji do onakav kakav je njegova je sudbina. Jedni će, kažeš, na račun tuđe bede zgrtati novac koji u svom životu potrošiti ne mogu, neki će metanisati pred onime koji je zemlju zarad nadzemaljskog raja stvorio, treći će krupnim koracima preko poubijanih ka svetloj budućnosti trčati, znajući da je sami videti neće. A vernika će uvek biti i krv će teći kao voda. I razmišljaš koliko možeš, i činiti se da si glup, a na šta i očevidne činjenice ukazuju… E moj druže, slepcu! Nisam ja rđa i fanatik čiji je dijalektički materijalizam bezdušniji od iracionalne pohlepe i grabeži licemernih kapitalističkih snaga, koji u svojoj beskrupuloznosti bez stida odvukoše i boga na svoju stranu. Niti sam stvarao mravinjak, gospodo i gospođe buržujske,već sam, u skladu sa mehanikom društvenog razvoja, od ljudskog materijala aktivne graditelje socijalizma stvarao, i društvu bez izrabljivanja težio, i u danima sudbonosne borbe, oslanjajući se na revolucionaran, naučno-klasni duh pravde, a poznavajući dušu naših mužika, mahom pijanih (da bi izdržali život, pomišljaš solidarno), već sam, dakle, u skladu sa odlukama Kongresa i Politbiroa, s pravnim osnovom i uz razrađen institucionalni okvir, uvodio interne pasoše i s tvrdokornom masom beslovesnih seljaka u industrijalizaciju se upustio, i u skladu sa zajedničkim ciljem svih progresivnih snaga ukazivao na stranputice i boljševike stare garde uklanjao da jalovim blebetanjem Revoluciju kočili ne bi (naravno da ih tereti ne ono što su uradili već ono što su mogli da urade da nisu streljani), i lišen nedostatka budnosti s čelnim drugovima potpisivao spiskove, i stvarali smo jedinstvenu partijsku liniju, i NKVD i Armiju od opasnih smutnji štitili, te su očišćeni od devojačkog kajanja i očeličeni rat voditi mogli, i bilo je gladi i stradanja, jeste, i ruke su mi bile krvave, ali takva je revolucija, i evolucija, jer svet kakav je ja nisam stvorio, ja sam ga zatekao, i ispravljao, što oblik je ljudskog uspeha, i snage, ne očaja, ljubitelju lepe književnosti.

Jer, pogledaj samo, doušniku obzirnih stremljenja, pogledaj to amoralno pomanjkanje obzira prema drugima, tu pohlepu koju je kapitalistički liberalizam postavio na pijedestal vrlina. Pogledaj te akademike, političare i ostale, sav taj establišment – ta samo svojim nakitom svaka njihova gospoja bi tri sela gladnih u Africi godinu dana prehranjivala – pogledaj te gotovane i turiste, gde šećkajući se obilaze monumentalne građevine i dive se ljudskim dostignućima, jer ciglu nijednu u životu podigli nisu a kamoli okrvavljenih stopala teturali pod kamdžijom tegleći kamenje za slavodobitne spomenike vlastodržaca. Pogledaj samo tu bankarsku bagru, te parazite što ozakonjenim se transakcijama tuđom krvlju hrane – slobodom tržišta, preduzetništvom i sličnim, svoj lopovluk nazivaju oni – i pljačku predaka proglasiše svetinjom privatne svojine, i para u zajmu novu paru pravi, i prepustiše izabranicima narodnim da im klasni interes štite, veličajući ih u novinama svojim kao apostole napretka, i postala je država čuvar njihovog obora, i garant vlasništva i nepovredivosti kapitala. Pa zar to nije aktivna zločinačka delatnost? Ali neka ih, nek u grozničavoj jagmi profitabilno i legalno stiču, doći će i naše vreme, jer što više budu grabili pre će se potlačeni osvestiti i, nemajući šta da izgube, te razbojnike pobiti, što je dijalektika i zakon razvitka. A ono što su opljačkali i u trezore zgrnuli biće im u ime naroda oduzeto – taj akt državne vlasti zove se eksproprijacija – i ukinućemo „To je moje“ i zameniti ga sa „To je naše!“, i stvorićemo Novog čoveka i Novo društvo, sa samosvesnim subjektima… Smej se ti, smej, maljčik… Ali razvitak je sudbina čovekova, ne fantazmagorija vremena kojeg nikad nije bilo da ga nije bilo. A čovekovo uspinjanje ka sebi je u razvoju samosvesti, u slobodi i hrabrosti da ne dozvoli nikome da mu pravo na život uskrati te da na njegov račun leškari i živi. Misliš da će buržuji prepoznati stihiju koja se protiv njih budi. I svojevoljno će se, kao, bez upotrebe sile, a da bi je izbegli, razumno odreći „viška vrednosti“, prihvatajući ljude kao svoju braću, prepoznavši u njima bića sebi nalik. E, moj maljčik… Kada je to istorija samilosno razumna bila? Pre će se oni čovečanstva i civilizacije odreći negoli blaga svojega, i pre ćeš im dva oka iz glave isterati negoli dva dolara iz džepa njihovog. – „Neka stvari idu kako idu“, smatraju oni, i smatraju da idu pošteno. „Takav je prirodni poredak, od Boga dat, a Bog je na našoj strani. I neka i nadalje čuva i od proleterske golokurdije štiti nas koji imamo.“ – „Bog je odumro“, razmišljaš ti. „Ili mu je ovo ludnica za nedopravljene slučajeve“, snatriš, i nižu ti se slike paklenih muka gliste na suncu Simeona Maga, i katastrofe, i volja za životom, koji život nije, robovske snage u lancima, i srednjovekovna glad i smrad, i čini ti se kao da vidiš konja gde crkava pred šahtom rudnika Partizan na Kolimi, jer je manje izdržljiva životinja od čoveka, i gledao si od eksplozija kontuzovano dete pod reflektorima Bagdada, koje se treslo i užasnuto cvokotalo, i koje će za ceo život drhtati, usred blagodati slobode i demokratije poklonjene od milosrdnih anđela u helikopterima ratnim. – „Boga nema“, govorim ti ja. „Zašto bi tuberkulozu stvorio? Čovek je pronašao cepljenje, usled nagomilanog znanja, što prirodni je progres, ne usled nečije milosti – a i jebem ti takvu zakasnelu milost: kao čovek je postao manje grešan, je li, pa se onaj gore smilovao, koji li moj.“ – Ljudi nisu jednaki samo pred smrću, maljčik, u društvu zasnovanom na razumu treba da budu jednaki i pri rođenju.

Pogledaj samo te priveske imperijalizma, tu bandu plavih i žutih, desnih i levih i onih sa centra – to, naime, demokratijom zovu, jer ako vam se jedni ne svide možete da glasate za druge, a svi su u službi kapitala – pogledaj te ličnosti važne i uvažene, među kojima ćeš teško na poštena čoveka naići. Misliš da će se oni odreći motorizovane pratnje policajaca i telohranitelja i buljuka novinara iza sebe, i shvatiće, kao, da je vrisak milenijumske patnje ljudi i poklanih životinja kojima se goje važniji od mišljenja koje imaju o samima sebi, i da su troškovi oko njih, pojedinačnih, previsoki, brate, i da nećete ostati obezglavljeni siročići ako neki od njih u odgovornoj službi i pogine. Misliš da će ljudi prestati da koriste novac, eda bi bankari pukli od muke, i da će zabataliti da prate vesti, kako bi političare na bunjište istorije poslali. Da su robovi prestali da rade, robovlasništva ne bi bilo, ali čovek je tek malo od ovaca odmaknuo i do toga nije došlo. Nazvati stvari pravim imenom, naravno da toga u politici nema, ili se štite postojeće vrednosti ili se u kriznim potresima na ruševinama starog drugačiji svet javlja. A novo se bez krvi još rodilo nije. Možda do tog kolapsa neće doći za vremena trajanja vašeg, ali kada se nafta potroši ili kada se previše nakotite, a sve što je u vašoj moći činite da tako i bude, ili se nešto drugo desi, pojaviću se ja ponovo, da vam put pokažem. Biću u novom obličju i s drugom ideologijom, i stasaće nova generacija, gola i gladna a željna svega, u društvima namučenim i u plemenima iskorištavanim, i u klasama na račun kojih po morskim plažama zviždukajući hladite muda, i probudiće se svest potlačenih i njihova beznadna mržnja, i biće im sve svejedno, samo da se nešto promeni. I njihov udar biće strahovit. Opet ćemo preokrenuti svet i nećemo imati meru. Nećete se više kurčiti dok su drugi na ivici baldisanja i misliti da svet samo vašem uživanju služi. S pesmom slobode na usnama ustaćemo mi, koji nemamo ništa, i pohrliti ka novom obzorju pravde. Proradiće opet giljotina, ili neka druga mašina (čovek je bar tu domišljat), i nastaće šapat i škrgut zuba po salonima buržoaskim i gospodskim. I biće „Jao“, „Kuku“, „Lele“, „Pa mi nismo znali“, i jebaćemo vam mamicu kapitalističku, to vam kažem ja, Josif  Visarionovič Džugašvili Staljin.

 

ČISTAČ  

                                                       Događaj je izmišljen

I još uvek mislim da je čista šteta što paklenom mašinom ne digoh u vazduh bar deo izabranika Veća dobročinitelja, kojima sam 22 godine po klozetima govna otpušavao, i susrećući ih po hodnicima uza zid se predusretljivo lepio, zračeći dostojanstvenom ljubaznošću. A i jeste mi njihova prepotentno usiljena kolegijalnost više i od žene s kojom sam se razveo dozlogrdila – i televizor sam posle crtanih filmova prestao gledati, da mi se ne bi i odonud smešili. Tako sam ostajao sam sa sobom, a izgleda da mi ni to dobra donelo nije…

Ne znam, a razmišljao sam… Izađe tako čovek pred narod, je li, i počne: „Mi ćemo ovako, nećemo onako, i biće tako…“ (Reč Ja uglavnom ne koriste.) Viđao sam pripadnike te bulumente gde stoje i pred skupinom od tek desetak pripadnika narodnih, a i pred ruljom od njih 100 000 i više, bog te tvoj. I govore, govore, kao da su sva znanja ovoga sveta još sa majčinim mlekom posisali (valjda tako i treba da izgleda čovek koji poštuje samog sebe). A čudio sam se i onima što su ih slušali i znanju im aplaudirali; nemoguće je da su svi državno uhlebljenje tražili: ne bi im, ni od koga na silu terani, slike na zidove kačili. – (Zadnjih desetleća, zanemarujući sopstvene interese, za govornicu stupiše i žene.)

Kada je svest moga naroda pronašla sebe, pojavi se i Onaj koga smo kao žedan vodu čekali. Nadahnuti beskompromisnim idealima, zaratismo sa svima s kojima smo mogli. Bilo je to vreme kada se dogodio narod i kada smo sa slikama druga Predsednika svi kucali jednim srcem. I dobismo sve ratove, bar tako obznani tadašnji pionirčić (sada je postao ehe-hej), samo smo tek neke zemlje izgubili, što na sva zvona objaviše oni sa kojima smo se tukli. Posle smo se opametili, dokonavši da mi u stvari tu ništa i nismo krivi, samo smo bili zavedeni. Onoga, koji nas je zajebao, poslasmo na robiju kod onih protiv kojih se borio, gde i precrče, i sahranismo ga u porodičnoj kući, da ne bi skvrnavio zemlju nas koji smo za njega glasali.

Glasao je moj narod za razne i svakojake, umal’ da pobedi i jedan za kojim je ludnica plakala. Ali pobedio je razum, za dlaku, bilo je 51:49, te po međunarodnoj poternici i njega u kazamat otposlasmo, da opravda lude reči svoje i skine ljagu sa nas koji smo ga slušali; neki od onih koji sada vedre i oblače na rastanku su mu plakali na grudima.

Potegli smo i bagere i podigli revoluciju, da demokratiju uspostavimo i koliko--toliko se sa ostatkom sveta povežemo. Jedan nam od vođa nije bio baš načisto šta se to tu zbiva, drugi je terao po svome i u jurišu ka prosperitetu odjurio u legendu, a sa začelja u tom čoporu vukova sve ih je pretrčao jedan muzikant, koji se u banke ušančio, kao da mu je iste tatko iz Vlasotince u nasledstvo ostavio, i više ga iz njih nisu uspeli maknuti.

            Te giliptere i zulumćare mase građanstva gledaju mahom na televiziji, gde našminkani i ozbiljno zamišljeni informišu javnost šta će i kako će, uvereni da upravljaju krajnje mudro protokom informacija i da su za to obdareni – nekad se to nazivalo „organizaciona sposobnost“. Ja sam ih viđao svakodnevno, u raspravama oko opštenarodne dobrobiti i raspodele funkcija bez kojih ništa funkcionisalo ne bi, i verovatno bih kraj njih i sam taljigao do penzije, da nije bilo Sivke i nekih koincidencija, u kojima prepoznah Tvoju promisao i zadatak svoj.

Sivku sam pripitomio u svojoj vodoinstalaterskoj radionici, u podzemlju kraj kotlarnice, gde sam donosio sledujuće obroke, jer volim da jedem sam. Jednom me je tako, dok sam na stolu spuštene glave dremao, trgnulo šuškanje. Podigao sam glavu i opazio kako se korpica s otpacima u uglu ljulja. Kroz neki dan sam ne mičući se tek otvorio oko i u korpici je pacov (kasnije ću videti da je u pitanju ženka) lizao plastificiranu kartonsku posudu u kojoj sam doneo pire i šniclu. Kada je videla da je gledam, pobegla je niz radijatorske cevi. Vremenom sam ostatke hrane stavljao sve bliže stolu. Čekala me je na vreme. Upoznao njeno potomstvo. Jedna od njih mi je i prva jela iz ruke. Bilo je to pre nekoliko godina. Pripitomio sam ih 50-tak. Mene se ne plaše, ali čim zazvoni telefon ili se otvore vrata razbeže se na sve četiri strane.

Prvu promisao Tvoga plana, još nejasnu, sagledao sam u blesku dok su dve matrone, širokoguza i ćuftasta, razgledale fotografiju uvaženog narodnog predstavnika gde se slavodobitno osmehuje s nogom na telu ubijenog srndaća: „Kako samo mogu da ubijaju tako plemenite životinje?“ zborile su. Iste sam nešto kasnije video u restoranu Doma gde oblaporno tamane cepanice roštilja – „Ala sam se nakrkala, ću puknem“, dahtala je ćuftasta –  i sve mi se čini da su gospođe mislile da vešalice i šnicle rastu na drveću, što me, sudeći po njihovim zakonima, ne bi začudilo.    

Valjda sam tu negde te miljenike Naroda, Zemlje i Neba i počeo posmatrati kroz gomile isporučenog mesa naslagane u kuhinji, upoređujući zelenkasto podmukli sjaj njihovih očiju s beskrajnim prostranstvima u beonjačama junice i razmišljajući kojom je to računicom naša vrsta zaključila da životinje nemaju dušu.

Nekad je rob besciljnim hodanjem uokrug okretao kamen za mlevenje, okovan, s alkom na vratu zategnutom nasuprot vitlu da ne bi laptao brašno. Sveukupna bol sveta ostala je ista: užas se premestio na prenatrpane farme i u unezverene zakrvavljene oči životinja pred klanje. Shvatio sam da se Tvoja dobrota sa time ne miri i uvideo svoje pozvanje.

Odoka razmotrivši statističke podatke o platežnoj sposobnosti pojedinaca i njihovom parčetu kolača pri razdeobi viška vrednosti iliti nacionalnog dohotka, postade mi očigledno da bi se samo nestankom činovnika i raznih dušebrižnika zaduženih da sve bude po propisu i u redu, i njihovih samoživih i bezdušnih nalogodavaca, pomor stočnog fonda umanjio za 70%. A onda sam, kao Tvoj znak, pretprošle godine doživeo incident.

Nije on bio toliko visok, ali je bio širok kao dva čoveka i debeo, i za sobom je ostavljao 7 kila prerađenog materijala. Tri puta sam zbog njega morao pod da razbijam kako bih cev otpušio. Zato sam i otišao u hodnik čim sam ga video da u WC ide. Jer obično se okrenu da vide rezultat svog rada, puste jednom vodu, a gde će i kako taj rezultat nadalje da ode baš ih briga. Kao i obično, ispraznio je kazanče  s 3 litra vode samo jednom i izašao. Prilepio sam se uza zid, ali me je zakačio:

            – De, bre, mrdni malo, seronjo, vidiš da žurim – zakopčavao je držače pantalona na mešini.

E tada mi je sinulo da, umesto što govna otpušujem, sama govna sa licina zemlje očistim. I razradih plan dostojan Pere Kojota.

Pošto sam znao da se toj bandi suvozemnim putem ni tenkovima ne može prići, jer ih država čuva kao oči u glavi, a avijatičarstvo nisam poznavao – jednom, dok sam sa Žućkom, uličnim kerom i jedinom osobom koju sam voleo, šetao kraj Save iznad razočaranih pecaroša, čuh jednoga od njih:

            – Ama ima ribe, ljudi moji, ali ni da pipne, samo joj dinamitom možemo dohakati.

            Tako je krenulo…

Izučio spravljanje baruta. Počeo kod kuće da uzgajam golubove zarad nitrata. Osmislio valjke. Topio plastiku. Proizvedeni eksploziv unosio u flašici „briona“ i lepio po pacovima znajući da će ga po podzemnim hodnicima češanjem rasejati. Pomislio da i golubove izdresiram, pa da im pod pendžere dinamit stavljaju, ali sam odustao zbog otvorenog prostora. Za 666 dana uštedeo pri omašćivanju 30 litara trebovanog benzina…

Uzeo u obzir mogućnost naopakih stranputica i zamislio se nad Žućkovom sudbinom. Pošto nije imalo smisla da mu testamentom ostavljam kuću, pozvao Lejlu. Imala je neozbiljnu dobrotu u sebi i nije mi uvek naplaćivala. Kod advokata joj saznadoh pravo ime i ostavih joj Žućka u amanet.

Na dan od nacionalnog interesa, kada su se ista govna, pozicija i opozicija, preglasavale i kada je jedan glas odlučivao ko će koga da zajebe, bili su svi prisutni i sve je bilo spremno. U kotlarnici ispustio iz grejanja vodu; odšrafio čvorište kod mene u radionici da bih u njega upumpao benzin. Pomilovao pacove i Sivku zakopčao u džep košulje da bi na nekom drugom, boljem mestu mogla da produži vrstu. Na dno sveće privezao štapin i skratio je na dužinu sagorevanja potrebnu da izađem na ulicu. Crevo od kompresora gurnuo u čvorište, upalio sveću i otvorio kantu s benzinom….

Ne znam kako je Žućko pobegao od Lejle, ali bih voleo da znam kako se provukao kroz onoliko obezbeđenje, što bi pomoglo mojim kasnijim, uspešnijim sledbenicima. Otkačio je šapom kvaku od vrata radionice i skočio mi na grudi. Sveća je pala u benzin…

I leteli smo Žućko, Sivka i ja u vazduh, odvajajući se od zemnih ostataka, i evo nas Tu, uskraćeni za blagodat nepostojanja, pa nas Ti sudi i osudi zbog nesnalaženja mojega, u svetu kojeg Si stvorio.

Pročitano 2919 puta Poslednji put izmenjeno četvrtak, 21 maj 2015 20:50

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.