- Povodom pokretanja akcije pružanja solidarne pravne pomoći radnicima i nezaposlenima od strane Pravne službe KPS-a ... Postoje različite definicije prava. Neke su poetične – u sebi sadrže ono što pravo treba da bude, druge su realne – ono što pravo jeste (pozitivističke).
Za Marksa pravo je na stepen zakona podignuta volja vladajuće klase koja se sprovodi monopolom fizičke prinude. Kao i drugi aspekti marksističke nauke, i ova Marksova definicija se stalno i iznova potvđuje, naročito na ključnom frontu klasne borbe – uređenju proizvodnih odnosa, odnosno radnom pravu.
Svaki društveni sistem u ljudskoj istoriji, imao je početne progresivne prednosti nad sistemom koji je zamenjivao. Istovremeno, taj sistem je vremenom rađao društvene i proizvodne snage koji su bila klica novog društva, čijim ekonomskim, a kasinije i političkim jačanjem se postepeno oblikuje volja za promenama ili revolucijom. Kada vladajuća klasa identifikuje te nove snage kao opasnost za svoj način života i privilegije, našla bi se pred izborom : ili da određenim, manje-više represivnim merama pokuša da ograničava i kontroliše te nove društvene snage (da ih svodi ''na podnošljivu meru'') ili da sa njima pokuša da koegzistira čineći im ustupke. Kako se istorija i život ne mogu zaustaviti, oba puta vode ili u revolucije ili postepene promene čiji je rezultat, u svakom slučaju, uništenje starih i uspostavljanje novih proizvodih odnosa i društveno-ekonomskih sistema, odnosno novih društvenih realnosti oličene u moralu i pravu.
Tzv. Svetsku ekonomsku krizu krupan kapital je spremno dočekao. Iako naučno potvrđena saznanja savremenog menadžmenta (oličena u istraživanjima njenih osnivača – Frederika Tejlora, Henri Granta, Heringtona Emersona, Anri Fajola, svi sa početka 20 veka) jasno govore da je zadovoljan i nagrađen radnik, dva do tri puta produktivniji od radnika koji nema nikakav stimulativni sistem, vladajuća oligarhija ne sluša svoje mislioce. Umesto toga, ona nepogrešivo sledi svoje iracionalne instinkte i pohlepu koje je vode u potpunu propast.
Ekonomska kriza se koristi kako bi se promovisale tzv. ''mere štednje'' koje nisu ništa drugo nego ''socijalna kontra-revolucija'', tj. brutalno otimanje stečenih radničkih prava i rušenje socijalne države u interesu krupnog kapitala, primarno onog finansijskog. Te ''mere štednje'' nisu prolazno stanje, jer se ne radi o ekonomskom, već o čisto političko-ideološkom potezu (Majk Vitni). Koristeći neoliberalna naklapanja i primitivno shvatanje menadžmenta i ekonomije, radna snaga se pretvara u najamnu, smanjuju se nadnice, produžava se radno vreme i stepen eksploatacije, ukidaju se brojna prava, pritisak i rad pod stalnim stresom je svakodnevnica. Drugim rečima, vladajuća oligarhija svesno i sistematski uništava proizvodne i društvene snage koje je imaju zameniti na istorijskoj sceni – radničku klasu.
U takvim istorijskim okolnostima treba posmatrati i stanje našeg radnog prava i pravosuđa koje treba da ga sprovodi.
Važeći Zakon o radu manje prava radnicima nije mogao da pruži, pod demagoškim izgovorom da se tako privlači ''strani kapital''. Taj minimum prava je obezbeđen i konvencijama Međunarodne organizacije rada, koje su direktan izvor našeg pozitivnog prava, a koje su nastale u vreme Hladnog rata kada je krupni kapital morao da pravi kompromise sa svojom radničkom klasom strepeći od tzv. Sovjetske opasnosti. Taj sistem je upravo na udaru reakcije.
Zakon o radu, iako je loš, a njegova primena u praksi katastrofalna, ipak ostaje jedina slamka spasa koju ovaj sistem nudi radničkoj klasi koja nestaje.
Pomaganjem radnicima i nezaposlenima da shvate svoja ustavna i zakonska prava i instrumente za njihovo ostvarenje, nije pokušaj da se kapitalistički sistem učini boljim (jer se to može u najboljem slučaju postizati samo kratkoročno) već je najbolji put za ponovo buđenje klasne svesti, vere u sopstvenu snagu i vizije pravednog socijalističkog društva.
Radnici i njihovi predstavnici moći će korišćenjem ovog servisa da se uvere da problemi u ostvarivanju prava nisu samo njihovi, već da isti tište celi radni narod, a koji često nastaju kao posledica velikih rupa u Zakonu o radu ili zlonamernih tumačenja istog od strane inspekcija rada ili sudova. Zato je svaka pojedinačna borba protiv sile i nepravde ujedno i zajednička borba cele radničke klase.
Ta borba ipak ne bi imala nikakvog smisla da u državnim organima i pravosuđu još uvek ne postoje osobe za jakim osećanjem za pravičnost i zakonitost, kojima je lično i profesionalno dostojanstvo važnije od poltronisanja vladajućoj oligarhiji.
Zato pozivamo i stručnu javnost, sindikate i ostale predstavnike zaposlenih da uzmu učešća na ovom portalu, kako bi u razmeni informacija, mišljenja i iskustva, svi zajedno i bez obzira na političku pripadnost, pokušali vratiti integritet Zakona u ovoj oblasti.
Fiat iustitia, et pereat mundus.
Sekretarijat KPS - Pravna služba