sreda, 03 decembar 2014 01:00

Evo ko i koliko plaća Žene u crnom, Natašu Kandić, Sonju Biserko, B92, E-novine...

Napisala Dragan Cajic
Ocenite ovaj članak
(1 Glas)

00NedodirljiveMože li trag novca kojim se finansira nekolicina ovdašnjih nevladinih organizacija da objasni njihov status u srpskoj javnosti i društvu, bez obzira na ono što te nevladine organizacije učine toj javnosti i tom društvu?

U centru Beograda, u Kneza Miloša ulici broj 4, niče spomenik ljudskim pravima i demokratiji u Srbiji. Ili je to spomenik neproglašene okupacije Srbije? U svakom slučaju je to spomenik bahatom i netransparentnom raspolaganju novcem i imovinom građanki i građana Beograda i Srbije. Kako su „Novosti“ primetile pre nekoliko dana, reč je o poslovnom prostoru površine 512 kvadratnih metara u srcu Beograda, koji je na neodređeno vreme i bez ikakve naknade Grad Beograd ustupio na korišćenje „Kući ljudskih prava i demokratije“, organizaciji u kojoj je okupljeno pet nevladinih organizacija (Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Centar za praktičnu politiku). Netransparentnost sagledavamo u pitanju procedure po kojoj im je ustupljen ovaj prostor (rešenjem bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa, bez ikakve javne rasprave ili prethodnog demokratskog procesa odlučivanja) sagledavamo je u pitanju razloga zbog kojih je izabrano baš ovih pet organizacija civilnog društva a ne neke druge (Fond za humanitarno pravo, na primer, ili Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije, ili Asocijacija Roma, ili „Zvončica“ – udruženje roditelja dece obolele od malignih bolesti, ili Cemtek – Centar za muziku, teatar i kinematografiju, ili Centar za besplatnu sterilizaciju i preventivnu brigu o psima i mačkama mešancima, ili…) to jest, da li je i drugim organizacijama civilnog društva Grad ponudio taj ili neki drugi besplatni prostor, tu je onda i pitanje zašto bi nevladine organizacije bile privilegovane besplatnim poslovnim prostorom, za razliku od zanatlija, kafedžija, trgovaca… koji zakup poslovnog prostora plaćaju debelo… Dok se bahatost sastoji u tome što se, ustupanjem poslovnog prostora u Kneza Miloša 4, Grad odrekao prihoda od, navode „Novosti“, „najmanje 100.000 evra godišnje“ koji bi svakako koristili mnogo većem broju građanki i građana Beograda da su upotrebljeni za, recimo, obnovu još nekog dečjeg obdaništa, ili školske fiskulturne sale, ili su mogli da budu iskorišćeni za lečenje neke bolesne dece kojoj je pomoć neophodna…

SREBRENIČKA PODVALA

No Kneza Miloša 4 je samo materijalna posledica one upitanosti da li ta „Kuća ljudskih prava i demokratije“, i sve što ona simbolizuje, predstavlja spomenik demokratizaciji ili pak neproglašenoj okupaciji Srbije? Ovu je upitanost dodatno pojačao niz od nekoliko nedavnih događaja bez direktne međusobne veze.

Najpre je jedna od srećnih dobitnica prostora u Kneza Miloša 4, prva dama Helsinškog odbora u Srbiji, Sonja Biserko, pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu svedočila protiv Srbije u sporu koji je pred ovim sudom povela Hrvatska zbog navodnog genocida; iako je i sama Biserko izjavila da je svesna da se „moj pristanak da svedočim u tom procesu tretira kao izdaja“, njeno je svedočenje protiv sopstvene zemlje (dobro, zemlje u kojoj živi) izazvalo tek zanemarljivu reakciju javnosti. Potom su „Žene u crnom“, a bio je među njima i poneki muškarac, tik posle obeležavanja 15-godišnjice početka NATO agresije – 26. marta – na Trgu Republike organizovale „mirovnu akciju ¸Pamtimo zločine na Kosovu‘“, „a povodom 15 godina od zločina počinjenih nad albanskim stanovništvom na Kosovu“; reakcija javnosti svela se uglavnom na Fejsbuk komentar bivšeg televizijskog voditelja, koji je zbog toga odmah priveden i proveo je nekoliko dana u pritvoru, uporedo sa njim je priveden i vođa pokreta „Naši“ zbog objavljivanja na Internetu „spiska 30 najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima“ čiji je cilj „ukazivanje javnosti na sve one koji u društveno-kulturnom prostoru Srbije nekažnjeno šire govor mržnje prema srpskom narodu i čine teška krivična dela diskriminacije i širenja verske, nacionalne i etničke mržnje i netrpeljivosti, a nikada do sada nisu izvedeni pred lice pravde“, a uz sve to su nadležni državni organi obavestili javnost da bi i lajkovanje ovakvih sadržaja na internetu moglo da se protumači kao krivično delo… I najzad, 9. aprila, Ministarstvo odbrane Srbije otkazuje promociju knjige „Srebrenička podvala“, zakazanu mesec dana ranije za 10. april u Domu Vojske Srbije; do otkazivanja dolazi pošto je Fond za humanitarno pravo – na čijem je čelu Natašu Kandić zamenila Sandra Orlović – tog 9. aprila izdao saopštenje u kojem „zahteva od Ministra odbrane Nebojše Rodića i Načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića da onemoguće održavanje ovog skupa u prostorijama državnih institucija“…

Pa se, posle ovih slučajeva a oni su tek deo slučaja u kojem živimo i ne znamo mu leka, postavlja opravdano pitanje uzroka nedodirljivosti spomenutih, i ostalih njima sličnih i bliskih nevladinih organizacija. Jesmo li toliko oguglali na ono što i sama Sonja Biserko dovodi u vezu sa izdajom? Da li je ćutanje javnosti, povodom performansa žena koje su ucveljene samo zbog zločina koje su počili Srbi, znak da je javnost shvatila da je svaki zločin strašan samo ako su ga Srbi počinili? Ili se to ćutanje može shvatiti i kao dostojanstveno ignorisanje nepristojne provokacije? Što bi i Sonju Biserko, i ženu u crnom, Stašu Zajović, i Natašu Kandić i Sandru Orlović…, pretvorilo u hodajuće negacije svega što o Srbima tvrde jer im Srbi iz dana u dan, tolerišući čak i one koji ih najstrašnije vređaju optužbama da su genocidni zločinci, masovni silovatelji i zatucani ksenofobi, dokazuju svoju kulturu tolerantnosti i domaćinske širokogrudosti; ako je tako, samo neka tako i ostane.

TRAG NOVCA

Ali ne iscrpljuje se objašnjenje našeg slučaja samo ovim mogućnostima; kako objasniti, na primer, onu očiglednu uzročno-posledičnu vezu između zahteva FHP-a i odgovora Ministarstva odbrane povodom knjige o Srebrenici, ili pak davanje na besplatno korišćenje državne, narodne imovine osobi koja tu istu državu i narod denuncira zbog (navodnog) genocida?

Novinari istraživači u Sjedinjenim Američkim Državama i ostalom razvijenom zapadnom svetu imaju jedno zlatno pravilo: Follow the money. Prati tok novca. Ispratimo li tok novca kojim se finansiraju ove zastupnice ljudskih prava i ekskluzivne srpske odgovornosti za zločine, dolazimo do poprilično jednostavnog objašnjenja njihove moći i nedodirljivosti pred kojima salutiraju i ministar odbrane i načelnik Generalštaba onoga što je preostalo od srpske vojske. Svima su im, naime, finansijeri uglavnom isti, i uglavnom proistekli iz bezbednosno-političkih struktura Sjedinjenih Američkih Država, što nas inače baš čudi.

Fond braće Rokfeler, na primer, pored ostalih u Srbiji, finansira i Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Centar za evroatlantske studije…

  • FHP je, tako, 5. juna 2013. dobio 17.000 dolara, 18. oktobra 2011. 180.000 dolara, 18. juna 2009. 75.000 dolara,
  • Centar za evroatlantske studije Jelene Milić 2. avgusta 2012. 45.000 dolara i još 30.000 dolara 11. aprila 2011,
  • Helsinški komitet Sonje Biserko 75.000 dolara 13. februara 2008,
  • „Ženama u crnom“ je kroz Rekonstrukcija ženski fond, čije su osnivačice, plaćeno 30.000 dolara 19. jula 2010, i pre toga 80.000 dolara 9. marta 2006,

a na listi plaćenika Fonda braće Rokfeler su i Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za regionalizam, Beogradski fond za političku izuzetnost… Iako nije potrebno posebno dokazivati vezu Rokfelera sa vašingtonskim establišmentom, pa i onim bezbednosnim, napomenimo da se među rukovodiocima ovog fonda nalazi i Nikolas Berns, nekadašnji američki ambasador u NATO, zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost zadužen za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju, trećerangirani u Stejt departmentu između 2005. i 2008…

Institut za mir Sjedinjenih Država (United States Institute of Peace – USIP) federalna institucija koju je osnovao američki Kongres 1984. sa ciljem da „služi narodu i vladi (SAD)“ i u čijem bordu direktora sede i američki državni sekretar i sekretar za odbranu, finansirao je:

  • Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko sa 34.550 dolara u fiskalnoj godini 2006. i 45.000 dolara 2004,
  • Fond za humanitarno pravo iste fiskalne godine sa 40.000 dolara,
  • a finansirali su i Cesid, B92

U jednom od nedavnih tekstova u „Pečatu“ ukazali smo na vezu USAID-a sa američkim bezbednosnim strukturama; ukratko, USAID deluje, stoji u njegovim osnivačkim aktima, „na osnovu spoljnopolitičkih smernica predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta za bezbednost“ u kojem pak sede i direktor CIA, i direktor Nacionalne obaveštajne zajednice, i američki sekretar za odbranu, i načelnik Generalštaba američke vojske… Osim što direktno daje pare Fondu za humanitarno pravo koji zauzvrat daje instrukcije srpskom ministru odbrane i načelniku Generalštaba koji zauzvrat te instrukcije ispunjavaju, USAID zajedno sa „Čarls Stjuart Mot“ fondacijom (i nemačkim Maršal fondom, takođe iz SAD) učestvuje u formiranju Balkanskog fonda za demokratiju (Ivan Vejvoda je bio njegov izvršni direktor) koji finansira i Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za evroatlantske studije, dok se spomenuti partner USAID-a, „Čarls Stjuart Mot“ fondacija, pojavljuje kao finansijer i Fonda za humanitarno pravo i Žena u crnom (50.000 dolara, Godišnji izveštaj fondacije za 2011. godinu). „Žene u crnom“ finansira i ambasada SAD u Beogradu (projekat: 2013/2014. Rodna perspektiva ljudske bezbednosti, u partnerstvu sa Autonomnim ženskim centrom i ASTRA) a ista ambasada istovremeno finansira i Centar za evroatlantske studije (CEAS) Jelene Milić – na primer, projekat „Odgovori na lokalne, regionalne i globalne bezbednosne pretnje“ – i to u saradnji sa Balkanskim fondom za demokratiju, koji pak zajedno sa NATO odeljenjem za javnu diplomatiju finansira CEAS-ov projekat „NATO, Srbija i Zapadni Balkan – Konferencija o novom NATO strateškom konceptu“…

I zato valjda i ne treba da nas čudi što antiratne aktivistkinje i pacifistkinje iz „Žena u crnom“ nastupaju zajedno sa NATO plaćenicom Jelenom Milić iz CEAS-a, recimo, 4. oktobra prošle godine u „saopštenju Centra za evroatlantske studije i ¸Žena u crnom‘“ pod naslovom „Zaglušujuća tišina koja para uši“, ili u zajedničkom protestnom „Saopštenju povodom imenovanja Dominika Stros-Kana za ekonomskog savetnika vlade Srbije“, ili u saopštenju od 4. marta ove godine „Sonja Biserko nije sama“ povodom njenog svedočenja protiv Srbije, a u korist Hrvatske…

Među finansijerima CEAS-a je i:

  • Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED)38.000 dolara 2013, 36.000 dolara 2012… koja pak finansira i
  • Fond za humanitarno pravo (47.000 dolara 2013, 45.000 2012.) ali i
  • Peščanik“, E-novine, Jukom, Inicijativu mladih za ljudska prava (114.000 dolara u 2012. godini)
  • Nezavisno društvo novinara Vojvodine (skoro 100.000 dolara samo 2012.)…

Pri čemu treba imati u vidu da se NED gotovo u potpunosti finansira iz budžeta SAD (budžetska linija Stejt departmenta namenjena USAID-u) i da se finansiranje projekata u inostranstvu obavlja uz konsultacije sa Stejt departmentom; u njegovom bordu su i Eliot Abrams, zamenik nacionalnog savetnika za bezbednost u administraciji Džordža Buša Mlađeg, Mišel Dan koja je radila – ne navodi se precizna funkcija – u Birou za obaveštajne poslove i informacije (The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR) „čija je primarna misija“ – stoji na njegovom zvaničnom sajtu – „da prikuplja obaveštajne podatke od koristi za diplomatiju SAD“, Beri Džekson koji je bio asistent predsednika SAD za strateške inicijative i spoljne poslove, Stiven Šestanovič, nekadašnji stariji direktor za razvoj politike u Nacionalnom savetu za bezbednost, Vin Veber iz Savetodavnog komiteta američkog sekretara za odbranu…

I tako dalje, moglo bi se ovako nabrajati unedogled. Sve informacije kojima smo vas zasuli, od finansiranih i finansiranja do finansijera, inače, potiču iz javnih, zvaničnih izvora; i sve što smo izneli predstavlja samo deo ukupne slike, budući da ni naše nevladine organizacije, a ni njihovi američki finansijeri, nisu onoliko transparentni koliko to od drugih zahtevaju. I još je manje transparentan, premda se naslućuje, posao koji finansirani zauzvrat obavljaju za svoje finansijere.

A odgovor na dilemu kojom smo započeli priču – kakav nam to spomenik niče u Kneza Miloša 4 – valjda je sad potpuno jasan.

Izvor: Pečat

 

Pročitano 3553 puta Poslednji put izmenjeno utorak, 03 februar 2015 19:56

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.