U Norveškoj postoji nekakva narodna tradicija intimnih odnosa sa decom: s dečacima i devojčicama - učinjenih od strane njihovih krvnih sPrirodnika, koji ih kasnije predaju komšijama.
Zastrašujuće svedočanstvo ove Ruskinje otkriće vam mračne tajne takozvanog naprednog zapada. Reč je o potpunoj destrukciji čitavog čovečanstva dok svi mediji sveta ćute o zlu koje se odvija u naprednim zemljama. Na udaru su porodice i deca, a udare izvršava država incestom, pedofilijom i prisilnim menjanjem pola kod dece u Norveškoj i drugim skandinavskim zemljama. Irina Berset godinama pokušava upozoriti svet na monstruoznosti koje su počinjene nad njenom, ali i nad decom hiljade roditelja o kojima niko ne sme govoriti. Podsećamo, slično svedočanstvo samo u vezi Velike Britanije dao nam je bivši NATO- sekretar za bezbednost u tekstu: Velika Britanija zaista krade decu, siluje, ritualno ubija ! ' ( INTERVJU ) a sada je slično svedočanstvo Irine Bergset ispričano i za Norvešku !
Irina Bergset: 2005. godine ja sam se udala za državljanina Norveške. Moj sin je tada imao 7 godina. Otišli smo živeti u Norvešku, u komunu Aurskog - Hekland, u selo Aurskog. Tada još nisam znala da je do pre pola veka Norveška bila država koja se po stepenu civilizovanosti mogla uporediti sa državama Centralne Afrike.
Godine 1905. Norveška je prvo dobila nezavisnost i od Danske i od Švedske. Država je, kakva je bila - takva i ostala - država kmetova, pri čemu plemića njeni žitelji nikada nisu ni videli. Samo su plaćali porez. Razvoja kulture nije bilo. Žitelji ove zemlje su govorili ili na švedskom ili na danskom, odnosno na jezicima osvajača. Posle su se ti jezici pomešali i stvorio veštački jezik koji se zove Bokmal. Iako i sada svaka porodica u Norveškoj govori na svom dijalektu. Do danas ne postoji državni standardni dijalekat. Može se reći da se ta zemlja tek sada nastaje, kad ne bi bilo suprotnog procesa. Norveško društvo ubrzano moralno propada kopirajući američke zakone i poredak.
Našli su naftu u moru pre 50 godina. Jasno je da zemlja u kojoj nije bilo nauke i kulture, nije mogla ovladati tehnologijama vađenja nafte iz mora - koristili su tuđu naučno - tehnološku pomoć.
Sve to sam ja saznala kasnije. Kada sam napuštala Rusiju, znala sam samo da je u Norveškoj najviši životni standard na svetu.
Bez obzira na to što sam završila fakultet novinarstva Moskovskog Državnog Univerziteta i što sam kandidat filoloških nauka, Norveška nije priznala moje obrazovanje.
Meni su predložili da radim kao učiteljica u susednoj Fet komuni, u seoskoj školi novog tipa - po progresivnom danskom obrascu po imenu " Riddersand ", što u prevodu znači " škola vitezova ". U poređenju sa našim ruskim sistemom, svi norveški školski programi izgledaju kao za mentalno zaostale. Od 1 - 7 razreda je osnovna škola. Zadatak državnog programa je naučiti abecedu do 13. godine i da se deca nauče brojati - čitaju cene u prodavnicama.
U razredu se ne sme čitati naglas zato što je to " sramota ". Specijalni nastavnik izvodi dete u hodnik i tamo sluša " mališu " kako on čita da ga ne sramoti. Učitelj ima pravo razraditi sa decom dva primjera iz matematike dnevno, a ako deca ne usvoje materijal, onda se kroz tri dana ponovo trudi da im objasni pređeno gradivo. Domaći zadatak u toku - 5 reči na engleskom ili osam, po odluci deteta.
Norveška škola - je primer potpune degradacije obrazovanja. Književnosti nema, nema istoriji, fizike, hemije, nema priPrirodnih nauka. Ima poznavanje prirode, zove se " Pregled ". Deca izučavaju svet oko sebe u opštim crtama. Ona znaju da je bio Drugi svetski rat. Sve ostale detalje - to je nasilje nad detetom i njegovom psihom.
Najbogatija država svetu ne hrani decu u vrtiću. Tačnije, hrane ih nekom supom sa imenom " paradajz supa " iz kesice jednom nedeljno. To je tako u vrtićima, kako državnim, tako i privatnim - hrana samo jednom nedeljno !
Moj stariji sin je išao u Rusiji u običnu školu. Zato je on u Norveškoj bio čudo od deteta. Do 7. razreda ništa nije učio - tamo nije potrebno učiti. U školama vise obaveštenja: " Ako te roditelji teraju da učiš - pozovi nas. Pomoći ćemo ti da se oslobodiš takvih roditelja ".
Jedini način da vežbam pamćenje sa sinom bio je klavir. Govorila sam mu: " Samo gukni negde da imaš tako zahtevnu mamu... "
Nesreća se dogodila 6 godina posle mog dolaska u Norvešku. Ništa nisam znala o njihovom sistemu " Barnevarn ".
Ja sam brinula svoju brigu: posao, kuća, porodica. Živela sam polako se prilagođavajući u ustrojstvo države u koju sam se preselila. Čula sam da su nekome oduzeli decu, ali ja sam bila normalna majka.
Razvela sam se od muža posle tri godine zajedničkog života, posle rođenja drugog sina. To je bio sukob kultura. Meni sada govore: " Zato tamo u svakoj seoskoj kući imaju kanalizaciju i tuš kabinu ". Da, odgovaram ja na to, ali zato Norvežani po navici idu mokriti iza kuće.
Tri godine sam živela sama sa decom. Uzela sam kredit u banci, kupila stan, počela normalno živeti, nikada nisam dobijala socijalnu pomoć: radila sam, provodila sam dosta vremena sa decom. Deca su bila samo sa mnom. Pošto je muž tukao sina iz prvog braka, nisam mužu dopuštala posete.
Sa mlađim je muž po zakonu bio dužan viđati se. Ja sam se trudila koliko sam mogla da dete ne spava kod oca - postojala je pretnja da će ga tući. Ali socijalna služba i druge državne strukture su me pritiskale da ga pustim. Zato je mlađi sin ostajao kod oca prvo po dva sata subotom ili nedeljom. Ali poslednji put je proveo kod njega skoro celu nedelju - dete je imalo temperaturu kada ga je on odvezao u veliku zimu od -30 kod rođaka u Tronhajm.
Godine 2011., sedmog marta ja sam otišla u policiju sela Bjorkenlangen zato što je moj mlađi sin ispričao da su mu strine i stričevi, rođaci njegovo oca, nanosili bol u ustima i guzi. Ispričao je o stvarima u koje ja prvo nisam mogla verovati.
U Norveškoj postoji nekakva narodna tradicija intimnih odnosa sa decom: s dečacima i devojčicama - učinjenih od strane njihovih krvnih srodnika, koji ih kasnije predaju komšijama. Prvo nisam mogla u to poverovati. Napisala sam izjavu u policiji. Osmog mart su nas pozvali u socijalnu službu za decu - Barnevarn. Ispitivanje je trajalo šest sati. Bili smo samo ja i moje dvoje dece.
Oni imaju shemu zaštite dece koja postoji da bi izgledalo da se oni bore sa incestom. Zatim sam shvatila da centri Barnevarn, koji postoje u svakom selu, postoje za to da bi lakše našli dete koje je progovorilo i nezadovoljnu majku ili oca - i da se oni izoluju, kazne.
Iz novina sam saznala za slučaj kada je sud devojčici od 7 ili 8 godina odredio platiti troškove suda i kompenzaciju nasilniku što su ga držali u zatvoru. U Norveškoj je sve obrnuto naglavačke. Pedofilija nije prestup.
Osmog marta 2011. prvi put su mi oduzeli moje dvoje dece. Oduzimanje izgleda ovako: dete se ne vraća iz vrtića ili škole tj. Praktično ga kradu od vas, ono nestaje. To zato što ga kriju od vas na tajnoj adresi. Tada su mi rekli: " Situacija je takva, vi govorite o nasilju nad decom. Vas treba pregledati lekar i da kaže da ste zdravi. " Nisam se bunila. Poliklinika je bila desetak minuta kolima odatle. Saradnica Barnevarna me je odvela tamo i rekla: " Mi ćemo vam pomoći, poigra ću se sa vašom decom ". Deca su ostala, ne bilo gde, već u centru za zaštitu dece. Sada shvatam da to nije bilo po zakonu. Kada sam došla do poliklinike, stariji sin Saša, tada je imao 13 godina, me je nazvao i rekao: " Mama, nas voze u prijemnu porodicu ".
Bila sam na udaljenosti od desetak kilometara od dece koju su odvozili na tajnu adresu. Po njihovom zakonu, decu oduzimaju bez bilo kakvog podnošenja papira. Jedino što sam mogla - je uzeti stvar u svoje ruke. U Norveškoj je zabranjeno plakati - to se ocenjuje kao bolest i Barnevarn može na tebe primeniti prinudnu psihijatriju.
Pokazalo se da u Norveškoj postoji državni plan, kvota koliko se dece oduzeti od roditelja. Organi socijalne zaštite se čak takmiče ko će ga bolje ispuniti - to je svojevrsno državno takmičenje. Grafikoni, dijagrami se objavljuju kvartalno - koliko su dece u kom mestu oduzeli.
Nedavno sam dobila dokument - izveštaj od Šveđana. To je izveštaj o slučajevima oduzimanja dece u Švedskoj i susednim skandinavskim zemljama. Reč jeo čudnoj pojavi. U tom izveštaju se govori da je u Švedskoj oduzeto 300.000 dece od roditelja. To jest, reč je o celom pokoljenju ukradenom od njihovih roditelja. Naučnici, kriminolozi, advokati, pravnici - ljudi s tradicionalnim vrednostima koji još uvek pamte što je porodica bila u Švedskoj - ne shvataju. Oni kažu da se događa nešto čudno. Dešava se državni progon porodice.
Specijalisti navode brojku od 10.000 kruna ( oko 1.000 Eura ). Toliku sumu dobija nova porodica za jedno usvojeno dete, bilo koje. Posebni agent organizacije Barnevarn dobija iz budžeta ogromnu nagradu za razorenje rodnog gnezda, za krađu potomstva. To se događa u svim skandinavskim zemljama.
Pri tom, usvojitelj može birati dete, kao na tržištu. Na primer, vama se dopala ta ruska devojčica sa plavim očima i vi baš nju hoćete da uzmete u porodicu. Dovoljno vam je pozvati u Barnevar i reći: " ja sam spreman, imam neveliku sobu za usvojenika ". I kažete ime. I upravo će vam njega i dostaviti. To jest, prvo se nalazi " najamna porodicu ", a zatim se od rođenih roditelja oduzima dete " po narudžbi ".
Pravo zaštinici Norveške se bore sa svemogućim krivičnim sistemom Barnevarn. Oni ozbiljno smatraju da je to korumpirani sistem za trgovinu decom. 3 maj ( 2013. ) su žrtve Barnevarna u Norveškoj organizovale protest protiv nasilnog odvajanja dece i roditelja od strane države u Norveškoj.
U smislu krađe dece od roditelja, Norveška prednjači pred celim svetom - tamo je to državni projekat. Naslov u norveškim novinama glasi: " Jedna petina dece u Norveškoj već je spašena od roditelja ". Jedna petina - to je bukvalno, od milion dece u toj zemlji - oko dvesta hiljada ( 200.000 ) " spasene " dece koja ne žive više u kući sa mamom, već u prijemu porodicama. Novčano pokriće koje prijemna porodicu dobija u Norveškoj je oko 240.000 evra godišnje. Ako dete bude invalid, dobićete još više dotacija. Šta više trauma, to bolje za prijemni dom, koji postaje ništa drugo do zatvor porodičnog tipa.
Po statistici objavljenoj u norveškim novinama, od svakih desetoro novorođene dece, samo je dvoje rađaju Norvežani, a 8 rađaju doseljenici. Doseljenici čine zdravo stanovništvo Norveške zato što ne praktikuju brakove bliskih rođaka.
Najviše dece rođenih na teritoriji Norveške, je Barnevarn oduzeo je od Rusa. To jest, prvo oduzimaju rusku decu. Praktično sva deca rođena od jednog ili oba ruska roditelja, nalaze se u evidenciji Barnevarn i stoje u rizičnoj grupi. Oni su " broj jedan " kandidati za oduzimanje.
Šta mogu da učine roditelji ako im oduzmu dete ?
Skoro svakog meseca po jedna Ruskinja završi život samoubistvom u Norveškoj. Zato što kad dolaze kod vas i uzimaju vam decu, vi ste nezaštićeni, vi ste - jedan na jedan sa sistemom. Govore vam: " Ti ne praviš omlet po norveškom receptu. Ti teraš dete da pere ruke. Ti šepaš, ne možeš sedeti s detetom u pesku. Znači - ti si loša majka, mi ti uzimamo dete ! ". Sistem zaštite dece u Norveškoj je zasnovan na pretpostavci krivice roditelja. Roditelj je svesno kriv. Na roditelje se izliva more laži. A sve počinje od proste tvrdnje: " Vi hoćete da idem u Rusiju ". I vi ne možete to opovrgnuti jer imate rođake u Rusiji. Ili: " Vi hoćete ubiti svoje dete ". Zato što Rusi kad se naljute govore: " ubiću te ! "
Vas neprestano stavljaju u situaciju da morate da se pravdati. I vi shvatate da je to nemoguće. Sami ne možete zaustaviti norvešku državnu mašineriju osnovu basnoslovnim nagradama za advokate, saradnike socijalnih službi, sudije, psihologe, psihijatre, prijemne roditelje, specijaliste i ostale... Nagrade se daju za svakog uzetog plavookog mališana. Na žalost, vi nemate šanse spasiti svog sina ili ćerku od norveškog prijemnog doma. Ja sam prošla sve instance norveških sudova. Sve je obuhvaćeno, svuda je korupcija. Deca su roba. I ne vraćaju ih nazad.
Sve materijale koje su ruske novine objavljivale o mojoj deci je prevodio advokat Barnevarna i koristio ih u korist optužbi na sudu. " Ona je luda, štiti svoje dete u štampi ! ". Na Zapadu ne postoji sloboda štampe po pitanju dece. Nemoguće je obratiti se društvu. Tamo postoji zakon o tajnosti podataka, koji se aktivno sada protura i Rusiji te u drugim tradicionalnim zemljama.
Vi ste rekli da sistem koji uništava porodicu i koji sada radi u Severnoj Evropi, potiče seksualno nasilje nad decom. Kako radi taj mehanizam ?
Ministarstvo za decu u Norveškoj zove se " bukvalno " nešto kao Ministarstvo za dečija pitanja i ravnopravnost svih oblika seksualne raznolikosti. Seksualne manjine u Norveškoj - to više uopšte nisu manjine. Normalni ljudi - su tamo manjina. Materijali sociologa koji su dostupni svedoče: do 2050. godine Norveška će biti 90% homo - država. Šta se smatra pod " homo " nije teško zamisliti. Kažu da je naše, rusko poimanje " gejeva " i " lezbejki " - prošli vek.
Na Zapadu je ozakonjeno najmanje trideset vidova netradicionalog braka. " Najnaprednija " po tom pitanju je Norveška, tamo su " muškarac " i " žena " - pojmovi koji nestaju. I nije čudno da u Norveškoj nema mogućnosti da se zaštiti dete rođeno u prirodnoj porodici.
Čini vam se da vas se to ne tiče. Vi govorite sebi: " Neka oni rade šta hoće ! Šta ću tu ja sa svojom decom ? " I ja sam nekad tako mislila jer nisam znala da su u celoj Evropi uvedeni sekualna standardi koji obrađuju vaspitanje dece u određenom ključu.
I taj standard je obavezan za sve države koje potpišu odgovarajuću konvenciju, i čije primanje se sada aktivno lobira i Rusiji.
Tamo se otvoreno govori o tome da su roditelji obavezni, zajedno sa lekarima i vaspitačima u vrtiću, učiti decu " raznim vidovima ljubavi ".
A posebni odeljak tog sve evropskog seksualnog standarda objašnjava zašto evropsku decu roditelji i vaspitači treba da uče masturbaciji strogo do 4 godine i nikako kasnije. Za nas, pećinske Ruse, to je jako koristan podatak. Na 46. strani pomenutog dokumenta ukazuje se da novorođenče treba spoznati svoj " dženderni ( Prirodni ) identitet ".
Obaveznom seks - prosvetom vaše dete treba već u trenutku rođenja opredeliti se jeli ono: gej, lezbejka, biseksualno, transvestit ili transseksualno. A pošto su pojmovi " muškarac " i " žena " isključeni iz poimanja ravnopravnosti polova, zaključite sami. Ako vaše dete ipak ne izabere " Džender ", u tome će mu pomoći Svemogući norveška Barnevarn ili finska Lastensuoelu, nemački Jugendamt itd.
Norveška je jedna od prvih zemalja u svetu koja je otvorila naučno - istraživački institut pri Univerzitetu u Oslu, koji izučava samoubistva dece 0-7 godina. S tačke gledišta običnog čoveka to je jako čudno. Kako se može novorođenče ubiti ? Ali s tačke gledišta Barnevarn, to je prirodno. Ako deca posle sadističkih orgija zaista umiru, onda se to zvanično može podvesti pod " samoubistvo ".
Irina, hajde da se vratimo na Vašu ličnu priču...
Meni su decu oteli drugi put 30 maj 2011. godine. Na vrata su mi došla dva policajca i dva saradnika Barnevarn. Otškrinula sam vrata i pogledala. Svi policajci samo što nisu držali revolvere, čak je i sam načelnik policije Brojklangena došao, i kaže: " Došli smo uzeti vašu decu ". Ja zovem advokata a on mi govori: " Da, po zakonima Norveške vi ste ih obavezni dati. Ako se budete suprotstavljali svejedno će vam ih uzeti ali ih više nikada nećete videti. Morate dati decu a sutra će vam objasniti o čemu se radi... "
Djecu su uzeli odmah, čak im nisu dali da se presvuku i pritom mi nisu pokazali nikakav papir, nikakve propise. Posle porcedure oduzimanja sam bila u stanju šoka: sada sam morala dokazivati da sam dobra majka.
U norveškim novinama su opisali jedan slučaj: jedan dečaka koga su uzeli od majke u dečjem uzrastu, silovali su u svim prijemnim porodicama. On je napunio 18 godina, kupio oružje, došao " kući " i ubio prijemne " roditelje ".
Drugog norveškog dečaka su uzeli od majke - on je plakao, hteo je kod majke. Lekari su rekli da je to paranoja. Onda su ga su nakljukali lekovima i od njega napravili stvar. Posle napada medija, vratili su ga majci u invalidskim kolicima. Tada već nije mogao govoriti, spao je na 13-15kg. To je bila distrofija, pošli su nepovratni procesi.
Posle mog jedinog viđenja sa sinom, moj stariji sin je rekao da je napisao pismo u ruski konzulat: " Umreću, ali ću ipak da pobegne iz Norveške. Neću da živim u konc - logoru ". On je sam uspeo organizovati svoj bijeg. Preko interneta se povezao sa Poljakom Krzisztof Rutovskim, koji je već pre toga uspeo da spasi poljsku devojčicu iz norveškog prijemnog doma.
Poljak me pozvao u poslednjem trenutku, kad je sve već bilo spremno i rekao: " Ako ću ja izvesti vašeg sina bez vas - to će biti kidnapovanje, krađa tuđeg deteta, a ako ću ga izvesti zajedno sa vama - onda prosto pomažem porodice. " Bilo mi se teško odlučiti ali izbor je bio strašan: ili poginuti svo troje u Norveškoj ili da bar spasim sebe i starijeg sina... Ne daj Bože nikome da doživi nešto takvo !
Nakon vašeg povratka u Rusiju, počeli ste primati informacije o sličnim slučajevima. Recite nam nešto o vašoj društvenoj delatnosti.
Evo jednog slučaja: Irina S. je živela 18 godina u Engleskoj. Tamo je imala momka. Rodila je kćer. Jednom je Irina slučajno saznala da je njen prijatelj član sado-mazohističkog kluba. Njena devojčica je jednom gledala gde na TV pokazuju lokalnog vozača. Kći kaže: " Mama, a taj čika je dolazio da se sa mnom iga doktora. A ta teta se sa mnom kupala u kadi ! " Zamislite da vam dete govori nešto tako ?
Irina je otišla kod engleskog dečjeg psihologa, koji joj je rekao: " Draga, vi ste ludi, vi ste paranoični. To nije izopačenost - to je kreativni seks za elitu?! " Ona je ućutala i polako počela spremati stvari i pripremati se za povratak u Rusiju. Pametna žena...
U Norveškoj su prvo legalizovani istopolni brakovi. Zatim je legalizovano usvajanje dece od strane istopolnih roditelja. Tamo sveštenici - žene i muškarci - otvoreno izjavljuju o svojoj netradicionalnoj orjentaciji. A sada su se pojavili hrabriji među tim istopolnim, koji postavljaju pitanje o pravima da se venčavaju sa decom, da se žene decom.
Ako mi, tradicionalni roditelji, budemo sedeli kao trupovi i čekali, izgubićemo borbu sa istopolnim ili s drugim " Džender " ( rodovima ) za svoju rođenu decu. Danas je zona eksperimenta Severna Evropa, Nemačka plus SAD i bivše britanske kolonije: Kanada, Australija, Novi Zeland - to su " vruće tačke " odakle ja dobijam " SOS " signale ruskih majki.
Misao o neophodnosti otvorenog protivljenja davala mi je snage da ne klonem, da ne siđem s uma tamo u Norveškoj.
Svaki ruski roditelj treba znati. Za poslednjih 30 godina, strukture zainteresovane za trgovinu decom, koje se bave preraspodelom demografskih masa, uzakonili su stav da roditelj i dete uopšte nisu jedna cjelina. Sada deca pripadaju nekom apstraktnom društvu ili državi. Štaviše, po Haškoj konvenciji o krađi dece iz 1980. god. koju je Rusija potpisala 2011.godine, deca pripadaju teritoriji na kojoj su proživela poslednja tri meseca.
Filozofiju tih neljudi delimično razotkriva projekat u Norveškoj o čemu sam nedavno čitala u norveškim medijima.
" Ja sam homoseksualac . Ja hoću da sva deca u zemlji budu ovakva kakav sam i ja“!
Lisbaken, ministar za pitanja dece, ne stideći se, govori: " Ja sam homoseksualac . Ja hoću da sva deca u zemlji budu ovakva kakav sam i ja. " On je započeo državni program koji treba sprovesti sledeći eksperiment: u vrtićima je bila uzeta sva literatura tipa " Pepeljuga ", sve bajke braće Grim. Umesto toga je napisana druga književnost, polna - tipa " Kralj i kralj " ili " Gai - deca ". Tamo se, npr. Princ zaljubljuje u kralja ili princa, a devojka - princeza mašta da se uda za kraljicu. Po zakonu su deci već u vrtiću, na nosilima, vaspitači dužni čita takve bajke i pokazivati slike.
Dogodio se i ovakav slučaj. Ruski turisti su pošli u Novi Zeland sa kratkoročnom vizom, npr. sedmodnevnom. Mama, tata i dete. Jesu li su roditelji viknuli na dete ili je dete glasno plakalo - iz kafea ili hotela su pozvali službu za zaštitu dece. Došao je odred " spasilaca " i dete su oduzeli, " spasili " od " roditelja - sadista ". Ruska diplomatija se borila više od godinu dana za to da dete da ga puste da se viđa s roditeljima.
Svakih pet godina Bernevarn pravi izveštaj o doseljenicima, čije deca se najviše uzimaju u Bernevarn. Top - listu predvodi Avganistan, zatim Eritreja, zatim Irak. Od bele dece, Rusija je na prvom mestu, u opštem popisu država - na četvrtom.
Prirodni roditelji dobijaju dozvolu da se viđaju sa ukradenim detetom po 2 sata, jednom u pola godine. To je maksimum.
Ne treba govoriti o pedofiliji kao takvoj. To je druga pojava. Samo u Norveškoj postoji 19.000 nevladinih organizacija za " preprofiliranje " dece iz " starih " ( muškarac, žena ) u druge, netradicionalne rodove.
Dete se prisilno razvija u netradicionalnoj rodnoj kategoriji. Ono što mi je govorio moj mali sin, to nije više primitivna pedofilija već neki " organizovani " trening, naciljan na drugu orjentaciju.
U sve te užase je teško poverovati...
Dok vi razmišljate da verujete ili ne verujete, već se pojavilo celo pokoljenje roditelja koji moraju da žive s tim užasom.
Sve se to u savremenoj Evropi smatra vidom tolerantnosti. Jer, deca imaju pravo na seksualne sklonosti od nula godina, imaju pravo na seksualnu raznovrsnost. Protiv nas, protiv roditelja i dece ratuje dobro organizovana kriminalna svetska mreža. I čini se da je došlo vreme da se to otvoreno prizna i počne u svakom oblasnom odeljenju ruske policije, po celoj njenoj vertikali, da se uvode specijalne jedinice za borbu protiv tih međunarodnih grupa demografskog banditizma.
Ja sam na maršu " Zaštiti decu " pozvala ljude da pogledaju iza lepe maske zapadne ideologije, koja se nama protura pod vidom " spasavanja dece od roditelja - alkoholičara " - što je globalni eksperiment za promenu pola našoj deci. Čudovišni eksperiment koji se skoro već trideset godina sprovodi po celoj Evropi.
Tamo, u Evropi, pa i u Kanadi, u SAD, Australiji, Novom Zelandu, svuda iza granica Rusije - roditeljstvo je uništeno i podeljeno. Roditeljstvo kao veza roditelja sa detetom - planski se uništava. Brojke oduzete dece - 200.000 u Norveškoj, 300.000 u Švedskoj, 250.000 u Finskoj, u Nemačkoj, u Izraelu - takođe ogroman broj - to je ukradeno pokoljenje.
Razgovarao: Andrej FEFELOV za zavtra.ru.
* Mi smo svesni da ovaj članak neće preuzeti ni jedan prorežimski medij u Srbiji, sve dok im to ne odobri proGAY vlada RS , a odobriti im nikada neće. Zato apelujemo na sve čitaoce da link prema ovom članku sami dele svojim poznanicima i prijateljima. Borba za našu decu nije stvar političke opredeljenosti već stvar nas kao očeva i majki.