petak, 21 februar 2014 20:25

Socijaldemokratija ili tajkunska levica

Napisala Urošević
Ocenite ovaj članak
(0 glasova)

Socijaldemokratija

Na isti način kako je 1054. godine došlo do podele hrišćana na rimokatolike i pravoslavce, tako je i Manifest komunističke partije Marksa i Engelsa 1848. godine razdelio levicu na dva nepomirljiva tabora: socijaldemokrate i komuniste. Svaka strana je krenula svojim istorijskim razvojem. Komunisti u borbu protiv buržoazije, socijaldemokrate na izbore sa buržoazijom, prvo kao nekorisne galamdžije, a posle kao neophodni faktor održanja kapitalizma.

Samo sedamdeset godina nakon Manifesta u carevini Rusiji, na vlast dolaze komunisti, sovjeti, zavodeći pri tom društvene reforme bez presedana za ondašnji svet. Sprovode se drastične socijalne reforme uvođenjem besplatne zdravstvene zaštite, sistema opšteg, obaveznog, penzionog osiguranja za sve zaposlene, besplatnog školstva na svim nivoima, sprovodi se program masovnog opismenjavanja stanovništva…

Ali ni ekonomske reforme nisu manje revolucionarne: zakonom se ukida kmetstvo i zabranjuje robovski rad (bez novčane naknade) i rad dece, sprovodi se nacionalizacija finansijskog, industrijskog i poljoprivrednog sektora u cilju likvidacije eksploatacije radničke klase, sprovodi se, prvi put u istoriji, planska industrijalizacija čitave zemlje, uvodi se osmočasovno radno vreme…

Političke reforme su promenile lice evropskog kontinenta: proklamovano pravo na samopredeljenje naroda iskoristili Finci, Estonci, Letonci, Litvanci i Poljaci, u isti rang sa Rusima dovode se neslovenski starosedelački narodi Sibira, ruskog Dalekog istoka, Centralne Azije i Istočne Evrope, uvodi se opšte pravo glasa bez polne, rasne, nacionalne, verske ili diskriminacije po imovnom stanju, jednakost polova u bračnoj zajednici se uređuje zakonski, verske zajednice se odeljuju od države po ugledu na Francusku revoluciju, i zabranjuje se političko organizovanje po verskoj osnovi. Ovakve promene bacile su ogromnu, za tadašnji liberalno-kapitalistički Zapad, tamnu senku nad evropskim kontinentom i stvorile veliku zabrinutost od širenja ”opasnih” reformi. Zato je bilo neophodno hitno delati. Sovjetska Rusija je napadnuta. U istom stroju, odjednom su se našli dojučerašnji, neprijatelji Britanci, Nemci, Italijani, Japanci, Amerikanci… Kako se nacionalizam, kada su u pitanju ”viši interesi” (održanje kapitalizma), brzo baci u stranu i vadi iz naftalina opet u istom cilju!? Ali je velika koalicija izgubila.

U promenjenim istorijskim okolnostima moralo se nešto uraditi. Buržoazija grozničavo traži političku snagu koja će ekonomske i socijalne zahteve radnika pretočiti u realnost, ali da pri tome ne ugroze poredak, jer su štrajkovi i ustanci nezadovoljnih radnika počeli munjevito da se umnožavaju na Zapadu. Deo evropske buržoazije bira fašiste, kao svoju snagu, a njihov izbor nam je doneo svetski rat. Nordijske elite, međutim, biraju socijaldemokratiju. I zaista, dok je Evropa u plamenu, Švedska, prvak u socijaldemokratiji, malo po malo, uvodi reforme koje su u stvari potpuno deformisane.

Eksperiment je kao rezultat dao tzv. državu blagostanja ili socijalnu državu. Ona stoji nasuprot socijalističkoj državi i kao pojam i kao praksa. Uskoro, čitava zapadna Evropa nakon Drugog svetskog rata usvaja ovu ideju. I zaista, dokle god su postojali SSSR i Varšavski ugovor, postojalo je i takmičenje između socijalističkog istoka i kapitalističkog socijalnog zapada.

Prosto se utrkivalo ko će više dati prava sindikatima, ko će više skratiti radno vreme i povećati plate zaposlenima, a besplatno školovanje i zdravstvena zaštita postaju stub socijalne države. Ovu naoko idiličnu sliku menjaju 90-te. Sa istorijske pozornice silazi SSSR, dok je uvođenje kapitalizma, umesto obećane države blagostanja, mimo očekivanja dovelo do otpuštanja, siromaštva i opšteg beznađa na istoku Evrope. Zapad, međutim, nastavlja da se razvija i cveta. Stvara se i Evropska Ekonomska Zajednica, kasnije Evropska Unija kao simbol socijalne i pravedne ”Nove Evrope”.

Ispod ove ”idilične slike” napretka i zamaha, na svim poljima dešavaju se međutim krupne promene. Socijaldemokratske vlade počinju da govore nekim novim, pravoj levici nepoznatim, jezikom. Prvo se ističe parola da nema ”besplatnog ručka”, u prevodu, sve treba da se plati. Zatim korak po korak, počinju da se nagrizaju do tada ostvarena prava radnika. Socijaldemokrate govore, u svojim predizbornim kampanjama, o besplatnom zdravstvu, ali kada odete kod lekara uvek nešto mora da se plati, socijaldemokrate su za besplatno školstvo, ali moraju da se plate knjige, đački dinar ili školarina za one ispod određene crte, ili bolje rečeno, kvote. Država ne zapošljava, tvrdi se, to je protivno tržišnoj privredi, treba samo graditi infrastrukturu?! Pa zar neko može da previdi umnožavanje birokratije kroz sijaset agencija, direkcija, instituta itd.!

Zaključak se nameće sam. Država zapošljava! Ali umesto radnih ljudi, stvara masu parazita koja se bavi dužinom i nagibom krastavca na pijaci, merenjem stepena ugroženosti ljudskih prava u preostalim socijalističkim zemljama ili brigom za prava životinja.

Sa druge strane ideologija infrastrukture ne daje novi proizvod, naprotiv, može da proizvede i dodatni trošak ako se genijalni posao stoleća ispostavi nerentabilnim, što se prečesto događa. Radničku borba se predstavlja kao lakrdija. Sa namerom se prave zakoni po kojima sponzori (tajkuni, bogataši ili buržoazija) produžuju radno vreme preko 8 sati dnevno, otpuštaju, sprovode robovski rad (pod firmom volontiranja – zašto taj ”ručak” ne mora da se plati?!) sprovodi se čak i dečiji rad (pod parolom sticanja radnih navika) a da pri tome, nikome ne odgovaraju!

Pošto socijalna država počiva na zakonu, a zakoni su skrojeni po meri kapitalista oni su zaštićeni kao beli medvedi čak i kada na očigled celog društva kradu. Penzioni sitem se proglašava za teret, te se produžavanjem starosnih granica za odlazak u penziju pokušava rasteretiti hronično prazan budžet, a sa druge strane, sve više je nezaposlenih mladih ljudi. Ovaj apsurd pokušavaju da reše uvećanjem starosnih granica do mere da praktično, niko ne može da dočeka starosnu penziju. Uvek su za jeftinu državu, te obožavaju da štede na socijalnim davanjima, penzijama i da povećavaju porez ali se zato ništa ne uskraćuje državnom aparatu (u državama blagostanja organi represije su uvek mnogobrojni, dobro plaćeni i naoružani do zuba, jer socijaldemokratiju najbolje pendrek čuva).

Sve pozitivne vrednosti koje baštini istinska levica, socijaldemokrate su izopačile i zloupotrebile. Sve moguće slobode i prava proklamuju, ali vešto zaobilaze ekonomske slobode i prava, a bez njih nema jednakosti ljudi u pravima i obavezama. Pod firmom odbrane prava na život, napadaju države koje propisuju i sprovode smrtnu kaznu za korupciju ili trgovinu drogom, te ispada da su narko bosovi i oni koji otimaju od države moralno superiorni. Zaštitu manjinskih prava doveli su do apsurda, stavljajući u rang nacionalne zajednice određene seksualne sklonosti. Ideje Klare Cetkin, Roze Luksemburg i drugih hrabrih, emancipovanih žena, pretočili su u sliku nesrećnice koja sedi u izlogu holandskih ulica crvenih fenjera.

Pravo na samopredeljenje naroda koriste samo kada im je potrebno za razbijanje neprijatelja, mimo svih pravila i obzira (nas su 1999. bombama najviše tukle socijaldemokrate). Protiv nepismenosti se bore tako što iz popisa stanovništva izbace kategoriju nepismenih.

Rasizma se gnušaju! ”Niko ne sme da se ruga crncu u Kruševcu niti da ga bije u Londonu!” grmi britanski premijer Kameron Strašni, ali ga uopšte nije briga kada taj isti crnac radi za bednu platu po 14 ili više sati dnevno, bukvalno zatvoren u nekom ilegalnom pogonu u britanskoj prestonici. Drugim rečima, niko ne sme da te dira, dok radiš džabe, kao marva, za mog sponzora ili za mene. Neki su čak otišli toliko daleko, da se zalažu za produženje radne nedelje sa pet na šest dana! Socijaldemokrate su svojom vladavinom toleranciju pretvorili u trpljenje, rodoljublje u navijanje, politiku u prostituciju, kulturu u primitivizam, a demokratiju u plutokratiju.

Kao odgovor na sve ovo, radnici počinju da se bune jer su bivši zaštitnici njihovih prava počeli da im oduzimaju ono za šta su se borili generacijama. Njihove laži su prozrene, a rešenja za društvene probleme potpuno neupotrebljiva.

Ovaj sistem je u stvari deformisan zato što se ne mogu u nedogled produžavati radno vreme, smanjivati plate, povećavati porezi, umanjivati socijalna davanja i penzije, uvoditi razne participacije u zdravstvu i školarine u obrazovanju, te članarine u sportu, i pri tome očekivati da će radnici sa mizernim zaradama sve to đuture, moći da plate! Socijaldemokrate su u stvari proizvele sistem-monstrum koji nije ni kapitalizam do kraja, ni socijalizam do kraja, nego lebdi negde u prostoru između prazne državne kase i siromašnih radnika sa jedne, i punih džepova prebogatih pojedinaca sa druge strane.

{facebookpopup}

Pročitano 3227 puta Poslednji put izmenjeno nedelja, 09 mart 2014 00:53

Ostavi komentar

Proverite da li ste uneli sve potrebne informacije gde je naznačeno (*). HTML kod nije dozvoljen.